Kada pravoslavci rukopolože sveštenika, red je da prisutni viknu „Aksios!“, to jest da oglase kako duhovnika smatraju dostojnim službe. Daleko od pravoslavlja, u Arlingtonu, u Virdžiniji, američki informativni portal Aksios prošle je sedmice objavio da Donald Tramp trenutno ne smatra Benjamina Netanijahua dostojnim saveznikom.
Aksios tvrdi da je telefonska lavina koju je američki predsednik sručio na izraelskog premijera zvučala otprilike ovako: „Šta, koji k…c, radiš?! Ti si j….o lud! Bio bi u zatvoru da mene nema! Ja ti spasavam zadnjicu! Svi te sada mrze! Svi mrze Izrael zbog ovoga!“
Navodnu tiradu izazvala je Netanijahuova pretnja da će Izrael gađati uporišta Hezbolaha u južnim predgrađima Bejruta i time ugroziti još navodniji mirovni sporazum SAD i Irana, koji je po Trampu „iza ćoška“. Kada čovek čuje nešto tako sočno, prvo treba da se upita da li to zvuči i autentično, pa idemo redom.
Da li bi takav izliv gneva odgovarao Trampovom karakteru? Odgovarao bi svakako – ne samo Trampovom, već i mentalitetu bilo kog razgoropađenog silnika. Da li se unutar tog besa krije nešto smisleno? I opet je odgovor „da“. Na stranu nepristojna forma, opaske o spasavanju zadnjice, a pogotovo opaske o mržnji, pristojan su opis stvarnosti. To što je Tramp navodno sasuo Netanijahuu u slušalicu, misli svaki racionalni prijatelj Izraela. I tu upadamo u problem, jer imamo planetarnu saglasnost da Tramp nije racionalna osoba.
Ko se pita za sve
Ukratko, rezultat je 2:1 u korist autentičnosti, što nije dovoljno, a sam telefonski gromovnik nije ni potvrdio ni negirao navode. Upitan da li je zaista zasuo prijatelja drvljem i kamenjem, Tramp je u podkastu američke kolumnistkinje Mirande Devin rekao sledeće: „Ne bih rekao da sam bio ljut. Bio sam pomalo uznemiren zbog njegove stalne borbe sa Libanom. Mnogo mi se dopada Bibi i veoma dobro sarađujemo.“
Izraelski premijer je prezirno odbacio priče o sukobu sa moćnim zaštitnikom. Za Si-En-Bi-Si je rekao da „taktičkih nesaglasnosti ima i u najboljim porodicama“ i da on i Tramp nekada „nisu saglasni ujutru, ali jesu po podne“. Nećemo, dakle, znati da li je priča Aksiosa verodostojna, ali i bez nje postoji pregršt dokaza da Tramp i Netanijahu trenutno nisu najskladniji partneri svetske politike.
U noći između nedelje i ponedeljka bliskoistočne domine su privremeno pale na očekivan način – Hezbolah je navodno gađao Izrael, te je Izrael gađao Bejrut, pa je Iran gađao Izrael, te je Izrael gađao Iran. U trenutku kada ovaj broj Radara ide u štampu paljba je utihnula, Tel Aviv i Teheran tvrde da su rivalu pokazali šta su hteli i tradicionalno upozoravaju da će sledeći put biti žešće.
Ova runda je, dakle, bila kratka, ali smo videli barem tri loša momenta za predsedničko-premijerski tandem: Izrael je uzvratio Iranu uprkos Trampovom zahtevu da se uzdrži; Vašington je obavestio javnost da američke snage ovom prilikom nisu presretale iranske projektile; Fajnenšel tajms je razgovarao sa Trampom i dobio još jednu zapaljivu izjavu. Šef Bele kuće je rekao da ga ne zanima Netanijahuovo mišljenje o mirovnom sporazumu sa Iranom. I to je ponovio nekoliko puta. „Neće imati izbora. Ja se pitam. Ja se za sve pitam. On se ne pita“, citirao je FT Donalda Trampa.
Kritika Izraela po Trampovom šapatu
Ima toga još. Novinari izraelskog Hareca su krajem maja primetili da su američki mediji „bliski Trampu“ odjednom počeli da kritikuju izraelsko shvatanje rata i savezništva. Vašington post je, recimo, dobio i dokumente Pentagona i izjave zvaničnika kako bi preneo da su SAD ispalile više od trista skupih raketnih presretača čuvajući Izrael. Sam Izrael ih je, prema istim izvorima, ispalio manje od dvesta. Zaključak sagovornika Posta? Amerika troši, Izrael škrtari.
U tom se svetlu može posmatrati i neobično podvlačenje Vašingtona da u noći između nedelje i ponedeljka nije ništa ispalio. A možda to nije bila samo mera štednje, već i kazna. Njujork tajms je 6. juna preneo uverenost nekih sagovornika u Pentagonu da je Izrael pokušao da prisluškuje američke funkcionere koji pokušavaju da skrpe dogovor sa Iranom. Na spisku je, kažu izvori Tajmsa, i Trampov specijalni izaslanik za Bliski istok, Stiven Vitkof.
En-Bi-Si je istog dana izvestio da je Pentagon zbog niza sličnih incidenata dodelio Izraelu status „kritične“ špijunske pretnje po SAD, što je najviša „pohvala“ koju američko ministarstvo odbrane dodeljuje.
To što su detalji Trampovog razgovora sa Netanijahuom ’procurili’ baš u pravo vreme, možda nagoveštava da njegova administracija želi da se pokaže strogom spram Izraela“ – Endru Rot
Našlo se, naravno, i američkih i izraelskih zvaničnika koji negiraju špijunske afere, ali „porodica“ o kojoj Netanijahu govori sve više liči na Karenjine. Razloge, naravno, valja tražiti u primarnim porodicama, to jest u Trampovom i Netanijahuovom elektoratu. Prolećna anketa vašingtonskog Istraživačkog centra Pju pokazala je da 60 odsto Amerikanaca sada ima negativno mišljenje o Izraelu. Pre terorističkog napada Hamasa 7. oktobra 2023. takvih je bilo 42 odsto.
„Uprkos tome što javno govori da ga (novembarski kongresni, prim.) izbori ne brinu, Tramp se uporno poziva na ekonomske podatke kako bi svoje predsednikovanje proglasio uspešnim. A cena benzina je krajem maja bila najviša još od vremena kovida. To što su detalji Trampovog razgovora sa Netanijahuom ’procurili’ baš u pravo vreme, možda nagoveštava da njegova administracija želi da se pokaže strogom spram Izraela“, zapisao je Endru Rot, Gardijanov dopisnik iz Vašingtona.
Papirne pobede i stvarne potrebe
Trampa brine šta birači misle o krkljancu u Ormuskom moreuzu, zbog kojeg rastu cene nafte, brine ga i šta misle o tome što njihova vojska na drugom kraju sveta ispaljuje rakete koje koštaju 12 miliona dolara po komadu. Mir, međutim, ne može da smandrlja. Moraće uporno da se rve sa iranskim režimom, barem oko uranijuma i nuklearnog programa. Bila bi ozbiljna bruka, i lokalna i svetska, kada bi nakon sve ovogodišnje halabuke i sveg bliskoistočnog razaranja sklopio „dil“ koji bi bio nalik nuklearnom sporazumu koji je suludo pocepao 2018.
Trajni sporazum SAD i Irana sigurno nije „iza ćoška“, što Netanijahuu odgovara. Međutim, baš zbog te vašingtonske muke, iz nacrta mirovnih planova iščezlo je skoro sve što Izrael želi
Nema sumnje da bi mu bilo mrsko i da odledi zamrznuti iranski novac, što Teheran zahteva, jer je zbog istog poteza oštro kritikovao Baraka Obamu, potpisnika pocepanog sporazuma. Trajni sporazum, dakle, sigurno nije „iza ćoška“, što Netanijahuu odgovara. Međutim, baš zbog muke koju Vašington muči kako bi izmislio papirnu pobedu koja bi bila prihvatljiva i Teheranu, čini se da su iz nacrta mirovnih planova iščezle sve druge izraelske želje, poput nestanka ili limitiranja iranskog raketnog programa i iranske savezničke mreže.
A nešto od toga, bilo šta, Netanijahuu je očajnički potrebno. Kneset je prošle sedmice rešio da se raspusti bez glasa protiv, što bi moglo da ubrza parlamentarne izbore, koje Izrael ionako mora da održi pre kraja oktobra. Ako Tramp ne bude slušao njegove želje, čime bi premijer mogao da se podiči u kampanji? Zemlja je bez prestanka u ratu skoro tri godine. Hamas nije uništen, nije ni Hezbolah, a Iran bi iz gužve mogao da izađe i geopolitički jači nego što je u nju ušao.
Genocid u Gazi i vojno-doseljeničko nasilje na Zapadnoj obali kotrljaju međunarodni ugled Izraela u provaliju koja nema dna. Pride, ako Netanijahu posle izbora više ne bude premijer, mogao bi da postane zatvorenik jer godinama koristi položaj da odlaže ročišta u procesu u kojem je optužen za prevaru, mito i slične političke zanimacije. Budući da bi kampanja pod sloganom „Uspeli smo“ bila dosta labava, Netanijahuu ostaje kampanja „Samo što nismo“. A za to mu je potrebno da pucnjava traje bilo gde, makar u Libanu ako je već ne bude u Iranu – što Trampa, videli smo, nikako ne oduševljava jer Teheran istrajno zahteva da i mir u Libanu bude tačka sporazuma.
Pitanje je da li američki predsednik može da oprosti izraelskom premijeru to što ga je naglavačke uvukao u bliskoistočne kaubojštine. Nije, naravno, Netanijahu naterao Trampa ni na šta. Nije ga suštinski ni nagovorio jer je neprijateljstvo prema Teheranu konstanta vašingtonske politike od Islamske revolucije 1979. Međutim, Tramp može sebi da kaže kako ga je njegov Bibi lagao kada je reč o izvodljivosti poduhvata.
„Netanijahu je govorio Trampu: ’Pogledaj šta si uspeo u Venecueli. Bilo je bezbolno. Bilo je lako. Bilo je divno. Promenio si režim.’ Takođe mu je govorio: ’Iranska ekonomija je u haosu. Ljudi su na ivici pobune. Revolucionarna garda gubi kontrolu… Zajedno možemo da oborimo i taj režim, da pobedimo u ratu koji bi trajao tri ili četiri dana’“, podsetio je krajem maja za Gardijan bivši izraelski diplomata Alon Pinkas.
Ekspresno se pokazalo da ništa što je Netanijahu ispričao Trampu o Iranu nije bilo istina i sada predsednik SAD bira između zla i goreg. Ako nastavi da ratuje – rizikuje da prelije biračku čašu. Ako sklopi mir, kakav god bio – Iran je izvukao nerešeno protiv nepobedive Amerike. Ako pokuša sve da svali na Netanijahua – ispašće naivčina. Razume se, savezništvo SAD i Izraela preživeće i trenutni animozitet lidera. Ali ima opravdanja za još jednu prostotu u ovom tekstu, to jest za Pinkasovu opasku da su Netanijahu i Tramp baš… zavrnuli jedan drugog.
