Objavljivanje video-snimka koji je otkrio neshvatljivo postupanje policije u decembru 2025, kada je u Sautemptonu krenula da hapsi smrtno ranjenog tinejdžera nakon što ga je prisutni počinilac lažno optužio za rasno motivisan napad, rezultiralo je neredima u tom gradu na jugu Engleske i onlajn hajkom na pogrešno identifikovane policajce s uviđaja, ali i političkim lovom u mutnom u koji se osim britanske radikalne desnice upustila i administracija američkog predsednika Donalda Trampa.
Da bi se zimušnja tragedija u kojoj je izgubljen jedan tek započet život i njena aktuelna zloupotreba kontekstualizovali nužno je krenuti od (etničkog/rasnog/verskog) identiteta žrtve i ubice. Obojica su rođeni Britanci, ali je to, osim mladosti, jedina poveznica među njima. Žrtva je 18-godišnji Henri Novak, brucoš na Sautemptonskom univerzitetu, tipično dobro dete i – za ono što će uslediti ključno – belac; njegov ubica u to vreme 22-godišnji Vikram Digva, agresivni dripac koji je već imao posla s policijom ali nije osuđivan, smeđe puti i pripadnik zajednice Sika, čiji su muškarci prepoznatljivi po obaveznim turbanima i bradama. Ali je inicijalna reakcija četvoro policajaca koji su na poziv stigli na mesto fatalnog incidenta ta koja je zaprepastila javnost nakon što je – uz saglasnost Novakove porodice – objavljen snimak napravljen kamerom koju je, kao standardni deo opreme, nosio jedan od njih.
Britanska radikalna desnica i onlajn horde anonimnih „kulturnih ratnika“ optužili su vladu i policiju za politiku dvostrukih standarda u obavljanju policijskih poslova: jednih za belce, drugih za sve ostale
To što su policajci u prvi mah olako poverovali na reč Digvi i njegovom bratu da je Novak taj koji je njih napao još bi se i dalo razumeti. Ono što je nemoguće objasniti jeste to što ne samo da su ignorisali Novaka dok im je, zanemoćao i sedeći na zemlji, govorio kako je izboden i ne može da dođe do daha – na snimku se čak čuje kako jedan od njih mladiću kaže kako ne veruje da je povređen – nego su mu, umesto ukazivanja prve pomoći, još stavili i lisice; preminuo je tu, na licu mesta, koji trenutak nakon što je izgubio svest.
Reakcija javnosti na objavljivanje snimka – kratko nakon što je, krajem maja, Digva osuđen na doživotnu robiju, istina s pravom da nakon odslužene 21 godine kazne zatraži prevremeni otpust – bila je očekivano burna, kao što je očekivano bilo i momentalno prerastanje ovog slučaja u politički.
Britanska radikalna desnica (na kojoj Reformska partija Najdžela Faraža više nije jedina relevantna snaga, jer se još desnije od nje pozicionirala rastuća Obnovimo Britaniju, kudikamo ekstremnija i s neskrivenom rasističkom agendom), desničarski mediji poput izdašno finansirane protrampovske televizije GB News, te onlajn horde anonimnih „kulturnih ratnika“, koji u svemu vide priliku da dodatno zatruju javni diskurs, optužili su vladu i policiju za dvostruke standarde u obavljanju policijskih poslova: diskriminišuće prema belcima, blagonaklonije prema svima ostalima. Implikacija viđenog na snimku, iz njihove perspektive posmatrano, ne može biti jasnija: od načelnika pa do poslednjeg pozornika, policajci su toliko prepadnuti mogućnošću da njihovo postupanje na dužnosti rezultira naknadnim optužbama za rasizam i diskriminaciju pripadnika etničkih, rasnih i verskih manjina da sada bele Britance u situacijama poput ove tretiraju kao građane drugog reda.
Osim zdrave pameti, i najpovršniji uvid u statističke podatke nezavisnih tela i organizacija civilnog društva pokazao bi, naravno, da je upravo izneta teza puka besmislica; te da su, kao što je oduvek i bilo, britanskoj policiji – i svakoj drugoj tamo gde većinu stanovništva čine belci – i danas a priori sumnjiviji oni crne, smeđe ili žute boje kože, pa će shodno tome, recimo, takvi u neuporedivo većem broju na ulici biti podvrgnuti nasumičnom zaustavljanju i proveri. Ali kako je ovo doba u kome su fabrikacije i spinovi učinkovitiji od istine i dosadnih činjenica, a neuporedivo brže se i šire, paranoidni narativ o mučeništvu belaca i egzistencijalnoj ugroženosti hrišćanske civilizacije i ovog puta je poput cunamija preplavio sve ostalo.
Uzaludan je dignitet porodice Novak, koja je uputila javni apel da se Henrijevo ubistvo ne koristi za podsticanje dodatnih podela, mržnje i tenzija. Uzaludni su i apeli koje su, posle odvojenih susreta s Novakovima, pažljivo birajući reči uputili laburistički premijer Kir Starmer i šefica opozicionih konzervativaca Kemi Badenoh. Mnogo glasnije i dalje čuli su se odurni istupi figura poput Faraža, koji je sunarodnike pozvao da na ono što su videli na snimku odgovore „čistim, hladnim gnevom“; ili Ruperta Loua, prebega iz reformista, sada lidera Obnovimo Britaniju, po kome bi ubicu trebalo pogubiti (nema veze što je smrtna kazna odavno ukinuta), a njegovu porodicu prognati iz zemlje.
Gnev se, posle ovih i drugih zapaljivih oglašavanja, neizbežno i izlio na ulice – mada je, u kontrastu s nekim drugim uporedivim situacijama na Ostrvu u skorije vreme, ovog puta, makar u tom najogoljenijem obliku, brzo i uminuo: masovni neredi do kojih je 2. juna došlo u Sautemptonu, i u kojima je povređeno 11 policajaca, otad se više nisu ponovili ni tamo ni bilo gde drugde. Stala je i internet hajka podignuta na dvoje pogrešno identifikovanih policajaca za koje se lažno tvrdilo da se vide na snimku: onlajn rulja okomila se na policajca koji je u vreme fatalnog incidenta bio u inostranstvu i njegovu bivšu koleginicu koja je policiju napustila više od godinu dana pre događaja u Sautemptonu – a sada je, u strahu od odmazde, bila naterana da utočište potraži u sigurnoj kući. (Od policajaca koji se jesu našli na mestu zločina, njih troje je trenutno pod istragom, dok je četvrti takođe u međuvremenu napustio policiju. Šta tek njima sledi ako im identitet bude otkriven, ne može se ni pretpostaviti.)
No nisu oglašavanja britanskih desničara – ili pak to što nisu osudili nasilni protest u Sautemptonu: Faraž je za to imao priliku već sutradan u parlamentu, ali je nije iskoristio – ono najgore što se moglo čuti u danima posle objavljivanja snimka. Ogavnije od njih bile su reakcije s druge strane Atlantika: od uobičajenih nesuvislosti najbogatijeg fašiste na svetu, Ilona Maska, preko podbadajućeg (a stupidnog) saopštenja Stejt departmenta, do direktnog i drskog uplitanja u unutrašnje stvari druge države američkog potpredsednika i vrhovnog trola Trampove administracije, Džej Di Vensa.
Od Maska se, istina, ništa odmereno ne bi ni očekivalo; ali možda ne baš i da se Stejt department, čak i ovako razbucan, spušta na Vensov nivo blebetanjem o „ideološkom uslovljavanju i policijskim dvostrukim standardima kao belodanim simptomima civilizacijskog opadanja“ Britanije. Niko, ipak, u tome nije bolji (dakle, gori) od samog Vensa, više nego dovoljno inteligentnog da to što bi da poruči sroči na elokventan (no isprazan) način – i više nego dovoljno pokvarenog da se pretvara kako nije deo najdestruktivnije, najkorumpiranije i najamoralnije administracije u istoriji SAD; pritom i administracije čije su pojedine politike implicitno rasističke, te stoga predstavljaju ovaploćenje dvostrukih standarda za koje se svako malo optužuju Evropljani, a ovom prilikom Britanci.
Nikome neće biti lako da preko glave preturi preostalo vreme trajanja Trampove administracije i ostane iole normalan. Britanija je među zemljama kojima će u tom pogledu biti najteže
„Da se poslednjih nekoliko generacija evropskih elita suprotstavilo politikama mržnje prema samima sebi i masovnoj invaziji migranata“, Novak bi danas bio živ, konstatovao je Vens na Iksu. Ali pošto to nije slučaj, „umro je kao što umire i neka civilizacija: napušten i vezanih ruku, a ruke su mu vezale vlasti koje mu nisu ni verovale, niti su marile za njega“. Tako umiru civilizacije? Stvarno?
Vensu je iz Londona promptno stigao dvostruki odgovor, prvo u vidu saopštenja iz Dauning strita, u kome nije direktno imenovan, ali mu je svejedno jasno spočitano mešanje u unutrašnje stvari i „podsticanje podela na našim ulicama“; potom i u formi telefonskog razgovora s potpredsednikom britanske vlade i ministrom pravde Dejvidom Lamijem, kome (uprkos dobrim ličnim odnosima koje su uspostavili) ovog puta verovatno nije bilo lako da se uzdrži od toga da američkog licemera pošalje tamo gde mu je mesto, moravši da se zadovolji tek time da mu predoči kako je to što je nalupetao naprosto „pogrešno“. Posle će u izjavi za Bi-Bi-Si Vensovo praznoslovlje o propadanju civilizacija nazvati i „karikaturom“.
Nikome neće biti lako da preko glave preturi preostalo vreme trajanja Trampove administracije i ostane iole normalan. Iz mnogo razloga, Britanija je među zemljama kojima će u tom pogledu biti najteže.
