Za one koje su proteklih dana užasnuli prizori nasilja s ulica Belfasta, gde je horda maskiranih napadača u protestantskom, unionističkom delu grada krenula da pali i uništava domove i drugu imovinu imigranata u tom gradu, evo s tim u vezi nečeg još užasnijeg.
Kako je objavio Gardijan, jedna tamošnja volonterska organizacija mesecima pre ovoga u više navrata je upozoravala severnoirsku policiju da među radikalnim desničarima, na društvenim mrežama i čet grupama, još od prošlog avgusta kruži „lista za odstrel“ s adresama na kojima imigranti stanuju (ili barem oni veruju da ovi stanuju), posebno namenskih objekata u kojima je smešteno po nekoliko porodica. Ali osim što je te informacije primila k znanju, policija u međuvremenu nije preduzela nikakve mere kako bi predupredila potencijalne nevolje, verovatno sledeći uobičajenu logiku profesije po kojoj neko kriminalno delo prvo mora da se desi da bi snage reda na njega reagovale. Čekalo se, prema tome, samo da se dogodi nešto što će poslužiti kao okidač za pogrom; i dogodilo se. U mahnitom napadu čiji motivi i dalje nisu jasni (terorizam je, kao jedno od mogućih objašnjenja, u prvi mah isključen), 30-godišnji Sudanac je nasred ulice iskasapio 44-godišnjeg Irca, koga je od sigurne smrti spasila samo hrabra intervencija prolaznika koji se na napadača obrušio „naoružan“ jedinim što mu je bilo pri ruci: drvenom palicom za hurling, drevni irski sport.
Kako da britanska krajnja desnica i ne bude ohrabrena kad je – neretko i stranim novcem – izdašno finansirana, a manipulisanjem algoritmima na mrežama dodatno propagirana
Odgovor rulje, sastavljene uglavnom od mladih ljudi iz socio-ekonomski devastiranih delova grada čije ulice i dan-danas kontrolišu bivši pripadnici zabranjenih unionističkih oružanih grupa, Alsterskog udruženja za odbranu (UDA) i Alsterskih dobrovoljačkih snaga (UVF), bio je momentalan, a iz navedenog je jasno i zašto: tačno se znalo na kojim lokacijama će se nasilnici okupljati i kuda će se, na osnovu unapred pripremljenih instrukcija, odatle zaputiti. S jednim jedinim ciljem: da, kao što su njihovi prethodnici u stara vremena kretali u pogrome na lokalne katolike, nasmrt isprepadaju i odatle oteraju one drugačije boje kože.
Ono što je te noći u glavnom gradu Alstera usledilo (nereda je bilo i one naredne, ali je tada policija za to bila pripravna) predstavljalo je još užasniju reprizu onoga što se desilo pre dve godine, kada je stravično ubistvo tri devojčice u engleskom Sautportu – čiji je maloletni (a mentalno poremećeni) počinilac takođe migrantskog porekla – dovelo do masovnih protesta i nereda širom Ujedinjenog Kraljevstva. A sav taj horor u Belfastu zbio se u trenutku kad su tenzije u zemlji već narasle – dobrim delom veštački, zahvaljujući nekontrolisanom izlivanju toksičnih sadržaja u virtualnoj sferi – zbog nedavnog otkrića neshvatljivih okolnosti pod kojima je zimus u Sautemptonu umro 18-godišnji brucoš nakon što ga je nožem izbo četiri godine stariji Sik.
Ali koliko god zastrašujuće sve ovo bilo, bezočna politička eksploatacija pobrojanih i drugih zločina sa sličnim socio-kulturnim kontekstom – u tom pogledu se možda i više od političara-oportunista i ovog puta istakao novopečeni prvi svetski bilioner Ilon Mask, po običaju sa bezbedne udaljenosti sejući otrov i podstičući na nasilje – ono je što na duži rok zabrinjava još više, pošto slučajevi poput ovih daju dodatni vetar u leđa ionako silno ohrabrenoj britanskoj radikalnoj desnici. (Kako i ne bi bila ohrabrena kad je – neretko i stranim novcem – izdašno finansirana, a manipulisanjem algoritmima na mrežama dodatno propagirana?) Ona se sa strane posmatrano možda ne čini toliko opasnom poput one u nekim zemljama kontinentalne Evrope, ili one koja danas vršlja Amerikom; ali – ne treba oko toga imati ikakve dileme – ako joj se dopusti da dođe na vlast, i Britanija, retko preostalo utočište kakve-takve političke normalnosti među vodećim zemljama sveta, velikom brzinom krenula bi u transformaciju po MAGA obrascu.
Ankete, uostalom, već dugo unazad u kontinuitetu pokazuju da bi, kad bi izbori usledili odmah, najviše glasova osvojila desno populistička Reformska partija Najdžela Faraža, arhiprovokatora i demagoga par excellence, pre deset godina pojedinačno najzaslužnijeg za referendumsko izglasavanje idiotske odluke o istupanju Velike Britanije iz Evropske unije – koji je, kao i drugi britanski desničari, evropsku babarogu kad je to postalo isplativije zamenio onom imigrantskom. A s obzirom na specifičnosti britanskog većinskog izbornog sistema, posebno u okolnostima sve veće fragmentacije političkih simpatija biračkog tela, za tu pobedu Faražu ne bi bio potreban prevelik procenat osvojenih glasova: i aktuelna laburistička vlada premijera Kira Starmera je pre dve godine do ogromne većine u Donjem domu parlamenta od 166 mesta stigla s manje od 34 odsto podrške.
Faraž, međutim, sada ima ozbiljan problem. On je oličen u novoj (a od njegove znatno radikalnijoj) desničarskoj stranci Obnovimo Britaniju, koja polako ali sigurno počinje da zadire u biračku bazu reformista, tako umanjujući njihove izglede za pobedu na izborima – koji, doduše, nisu ni blizu: po zvaničnom redu vožnje slede tek za tri godine. Tu pre samo nekoliko meseci osnovanu partiju, kao njen zasad jedini zastupnik u parlamentu, predvodi multimilijarder Rupert Lou; do prošle godine bio je u reformistima, ali je onda došao u lični sukob s Faražom, pa su otad njih dvojica zakleti neprijatelji.
Potencijalni efekti tog razlaza dalekosežniji su od puke borbe dve stranke za manje-više isto biračko telo. Faraž se sada suočava s istom dilemom s kojom se, otkako je on sam postao relevantan politički faktor (pre nego što su reformisti uzleteli, partije koje je tokom godina vodio bile su više firme nego političke organizacije), morala da nosi, a to mora i danas, Konzervativna stranka. Ukoliko skrene dodatno udesno ne bi li neutralisao pretnju s te strane, Faraž rizikuje da od sebe odbije umerenije birače koje su reformisti prethodno preoteli laburistima i torijevcima; ostane li pak tu gde je, rizikuje da mu Obnovimo Britaniju preuzme najradikalniji deo birača. U obe varijante, problem s novim igračem na sceni udaljava ga od ostvarenja sna o dolasku na premijersko mesto.
Prvi efekti tog novonastalog stanja stvari mogli bi se videti već ove sedmice. Na dan izlaska ovog broja Radara, u Mejkerfildu, nadomak Mančestera, održani su izbori za popunu upražnjenog mesta u Donjem domu, na kojima je blagi (a trebalo je da bude izraziti) favorit među laburistima omiljeni Endi Bernam, okružni gradonačelnik Velikog Mančestera. Njemu je povratak u poslaničke klupe zakonski preduslov za lansiranje kandidature za novog šefa laburista, čime bi Starmera naterao na direktno odmeravanje snaga s njim i ostalim pretendentima, kojih će sigurno biti; u slučaju premijerovog poraza u tom nadmetanju, to bi automatski vodilo i promeni na čelu vlade. Bernamov glavni konkurent u Mejkerfildu trebalo je da bude kandidat reformista; ali ako kandidat Obnovimo Britaniju odvuče deo glasova, kao što sigurno hoće, to će pokopati kandidata Faražove stranke, a Bernamu pobedu servirati na poslužavniku. (Obrnuto, eventualni poraz Bernama bio bi katastrofalan pre svega po njegovu političku karijeru, ali ništa manje i po laburiste, budući da mnogi u njemu vide poslednju nadu za obeshrabrenu stranku.)
Novoformirana radikalno desna partija Obnovimo Britaniju polako ali sigurno zadire u biračku bazu Faražovih reformista, tako umanjujući njihove izglede za pobedu na izborima – koji, doduše, nisu ni blizu
Nije, dakle, više Starmer jedini lider neke britanske stranke s teškom glavoboljom, ali su njegove muke po prirodi stvari najveće, pošto je kao premijer odgovoran i kriv za sve, pa i za ono nad čim nema nikakvu kontrolu. Te muke od pre neki dan su još veće nakon šokantne ostavke dugo godina mu odanog ministra odbrane Džona Hilija, za kojom je odmah usledila i ona pomoćnika ministra zaduženog za oružane snage, Ala Karnsa. I to u najgorem mogućem trenutku: tik pred julski samit NATO u Turskoj, na kome bi, pre svega pred Donaldom Trampom, trebalo demonstrirati šta britanska vlada preduzima za jačanje svoje odbrane. A preduzima nedovoljno i izdvaja premalo, jer je premijer – uvereni su i Hili i Karns – isuviše slab da bi svoju ministarku finansija naterao na izdvajanje punog iznosa neophodnog za te potrebe, čime se, smatraju, već na srednji rok direktno dovodi u pitanje bezbednost zemlje.
Neko će na kraju te muke Starmeru morati da prekrati. Sada treba videti hoće li to, kao što se očekuje, biti Bernam, ili ipak neko drugi.
