Devet godina je prošlo otkako je eksplodirao automobil Dafne Karuane Galicije, istraživačke novinarke iz Malte čiji je blog Tekući komentar (Running Commentary) bio među najčitanijima u sredozemnoj državici. Samo što to nije bilo njeno vozilo – godinama unazad je, suočena sa neobjašnjivim trovanjem porodičnih pasa i podmetanjima požara nadomak njene kuće, uspešno menjala svoju svakodnevnu rutinu, između ostalog i iznajmljivanjem kola – a ni detonacija nije bila bez tragičnih posledica. Tog 16. oktobra 2017. godine, bomba je doslovno rascepala unutrašnjost automobila i ubila Galiciju na mestu vozača, ostavivši tri sina bez majke, a maltešku javnost bez jedne od tamošnjih najviše cenjenih novinarki.
Neverica i razočaranje
U sredu pretprošle nedelje, oko pola osam uveče, najduži krivični postupak u istoriji malteškog pravosuđa okončan je oslobađajućom presudom za Jorgena Feneka, jednog od najbogatijih biznismena u Malti i, do tog trenutka, zvanično optuženog za naručivanje zločina. Od svih prisutnih, ne samo u sudnici suda u Valeti, nego, čini se, i na celom ostrvu, pa i šire, obradovani su bili samo Fenek, njegovi branioci i članovi porodice. Svi ostali iskazali su različite nivoe neverice i razočaranja.
„Rizik po sve je sada mnogo veći, jer presuda poručuje da je moguće ubijati novinare bez odgovornosti“, rekla je Korin Vela, sestra ubijene novinarke. „Novinarstvo je kičma demokratije“, poručio je Aleks Borg, vođa konzervativne Nacionalističke stranke, koja je u opoziciji od 2013. godine, kada su vlast osvojili malteški Laburisti. Zatražio je vanrednu sednicu parlamenta na kojoj bi se raspravljalo o okolnostima celog mračnog niza – od samog ubistva, preko niza građanskih protesta u znak podrške Galiciji i njenim kolegama, do krajnje sumnjivog pravosudnog procesa. Međunarodni PEN centar u saopštenju je naveo da zločina ima, ali ne i pravde. Predsednik malteškog ogranka Kurt Borg jasno je ukazao da je „Dafne Karuana Galicija ubijena jer se bavila novinarstvom“ i da je svaka nova godina bez otkrića nalogodavca još jedan napad na sećanje na novinarku, ali i na slobodu medija.
Nasuprot izlivima nezadovoljstva, stoji Fenekova lapidarna izjava: „Nikad nisam naručio nečije ubistvo i nisam imao udela u njenoj smrti.“
„Rizik po sve je sada mnogo veći, jer presuda poručuje da je moguće ubijati novinare bez odgovornosti“, rekla je Korin Vela, sestra ubijene novinarke
Trojica bombaša potpala su pod ruke pravde svega dva meseca nakon zločina, relativno brzo i lako. Dva vinovnika osuđena su na doživotnu robiju, a jedan je, pristavši da potkaže saradnike, izborio kaznu zatvora u trajanju od petnaest godina. I, tamo gde su nalogodavci očekivali da stavljanje direktnih izvršioca u bajbok bude dovoljno za smirenje porodice i javnosti, porodica i javnost nisu posustale i godinama su, različitim domaćim i međunarodnim akcijama, konačno uspeli da pred sudiju izvedu Feneka.
Njemu niko ništa ne može
No, misaonog eksperimenta radi, opravdano je zapitati se da li je porota, od čijih je devet članova osmoro glasalo za oslobođenje biznismena, donela ispravnu odluku. Neko naivan pomislio bi da pravda možda nije zadovoljena, ali da nije naneta ni nova nepravda, čim je, uostalom, i glavni javni tužilac nakon presude saopštio da nije siguran hoće li uložiti žalbu. Prema slovu zakona, nalogodavac je i dalje nepoznat i niko ne sprečava novu potragu za njim.
Ipak, takve misli razvejava sam tok suđenja. Manje-više svi svedoci govorili su o neumornim pokušajima sabotaže istrage i prikupljanja dokaza. Detektivi su u velikoj meri posložili kockice zlokobnog kolaža, samo da bi, na koncu, shvatili da osetljivi detalji i saznanja nekako stižu do branilaca i na druga osetljiva mesta. Ustanovljeno je i da je glavnu ulogu u „curenju“ informacija vršio opskurni Kit Šembri, šef kabineta tadašnjeg premijera Dožefa Muskata. Šembri u zasebnom krivičnom postupku odbacuje da je to bio slučaj.
Čitava optužnica podignuta je na osnovu niza snimaka koje je svojevremeno napravio Melvin Teuma, mladi taksista koji je služio kao posrednik između Feneka i atentatora. U zamenu za snimljeni materijal, sebi je osigurao pomilovanje 2019. godine. Već u julu 2020. godine, završio je u bolnici u stanju životne ugroženosti, a kasnije je usled osećanja krivice i pritiska pokušao sebi da oduzme život. Tužilaštvo ga je jedva ubedilo da ne treba da odustane, budući da se, kako su rekli, medijska jagma neće okončati, kakva god presuda na kraju bude bila.
Na jednom od Teuminih snimaka, čuje se kako Fenek arogantno izgovara: „Ne brinite vi za mene, meni niko ništa ne može.“
Detektivi su u velikoj meri posložili kockice zlokobnog kolaža, samo da bi, na koncu, shvatili da osetljivi detalji i saznanja nekako stižu do branilaca i na druga osetljiva mesta
Istine radi, Galicijino izveštavanje obuhvatalo je mnoge viđenije i važnije ličnosti iz javnog života države od gotovo 600.000 stanovnika. Ali niko njen rad nije uzeo za zlo kao Fenek i njegov tim. Neposredno pred smrt, novinarka je napravila serijal tekstova u kojima je ustanovila da je tadašnji ministar energetike Konrad Mici, zajedno sa Šembrijem, otvorio ofšor kompanije kojima je rukovodio anonimni fond. Te kompanije služile su, tvrdila je, za prebacivanje sredstava iz sivih i crnih tokova u zakonite, a u transakcije bili su upleteni svi – političari, preduzetnici, domaći i strani, kriminalci…
Protiv Šembrija se na osnovu njenih saznanja vodi zasebni postupak u kojem on, očekivano, ponovo negira krivicu.
U odvojenom istraživanju, Galicija je utvrdila da je kompanija Elektrogas, čiji je viđeniji akcionar upravo Fenek, sklopila posao izgradnje velike elektrane koja bi električnom energijom opskrbljivala čitavu državu. Vlada je potpisala ugovor vredan nepojamnih pet stotina miliona evra. Prepiska do koje je došla sugerisala je da je Fenek neposredno pregovarao s vladom o refinansiranju ključnog kredita za realizaciju projekta.
U svom blogu, novinarka je čitavu glavolomku nazvala „novom, magičnom elektranom za proizvodnju korupcije“, a tužilaštvo je tvrdilo da je Fenekov motiv za naručivanje ubistva bio sprečavanje novih saznanja. Pitanje je da li bi Galicija, kao samostalna novinarka, imala resurse da klupko rasplete sama. No, kako su pojedine niti vodile do „Panamskih papira“ – u čijem je obelodanjivanju, inače, učestvovao njen najstariji sin, takođe istraživački novinar – njen rad postao je deo međunarodne istraživačke mreže, a malteško tužilaštvo je nakon njene smrti dobilo pomoć i američkih bezbednosnih službi.
Državna urota
Fenek je stavljen na mere tek u februaru 2019. godine i jedno od prvih saznanja pošteno je protreslo politički život Malte – nalog za prisluškivanje potpisao je tadašnji premijer, a ne ljudi u policiji i pravosuđu. U kompleksnom trileru koji se donedavno odigravao i neretko sa zakašnjenjem otkrivao, ispostavilo se da su Muskat, Fenek i Šembri međusobno razmenjivali informacije iz tužilačke i policijske istrage. Šembri je podneo ostavku na mesto šefa kabineta predsednika vlade, isto je učinio i ministar energetike Mici – inače, u međuvremenu postavljen na mesto ministra za turizam – a njihovim koracima nedugo potom krenuo je i Muskat, do kraja tvrdeći da nije uradio ništa nezakonito.
Danas, četiri i po godine kasnije, osim imena neposrednih izvršilaca zna se samo da je zakon na nekoliko mesta prekršen. Savet Evrope pokrenuo je novu istragu – ne pravosudnu, nažalost, ali s ciljem da istraži politički odgovor Vlade Malte na ubistvo Dafne Karuane Galicije. Na prvom ročištu, zakazanom za ovu nedelju, porodica ubijene novinarke izneće svoje dokaze da je, za sve praktične potrebe, maltene čitava država godinama uspevala da se uroti protiv onih koji su smrt novinarke želeli da rasvetle.
U sve mračnijim vremenima po Evropu, Galicijina sudbina, kao i sudbina istrage koja je usledila, služi kao pokazna vežba nepovratne erozije slobode medija i vladavine prava koja bi, sasvim je zamislivo, mogla da se odvije i u državama geopolitički mnogo značajnijim od Malte.
