Polje g20 ne postoji u šahu, ali u politici borba na njemu može da bude živahna. Forum G20 okuplja 19 država, Evropsku uniju i Afričku uniju, i diči se time što predstavlja dve trećine svetskog stanovništva i 85 odsto svetskog BDP-a. Više od četvrt veka tvrdi da se bavi međunarodnom ekonomskom stabilnošću, a pošto od tog posla nema ništa, njegovi politički igrokazi obično su zanimljiviji od ekonomskih.
Marta 2022, čim je Rusija napala Ukrajinu, tadašnji predsednik Sjedinjenih Američkih Država Džozef Bajden predložio je forumu da izbaci Rusiju. To se nije dogodilo, ali ruski ministar finansija narednih godina nije prisustvovao samitima G20. Trideset prvog avgusta ove godine ministri finansija, guverneri centralnih banaka i slična družina iz G20 okupili su se u Ešvilu, u Severnoj Karolini, za još jednu rundu popravljanja nepopravljivog. I za stolom su zatekli ruskog ministra finansija Antona Siluanova. Ljutili su se Nemci, ljutili su se Poljaci, i to je bilo dovoljno da Siluanov ne bude pozvan da pozira za „porodičnu fotografiju“, kojom se sa takvih skupova emituje drugarstvo. Svejedno, američki ministar finansija Skot Besent družio se sa kolegom iz Moskve „na marginama“ samita, a Siluanov je ruskoj novinskoj agenciji TASS preneo da su razgovarali o finansijskoj saradnji.
Tri plesa Vašingtona i Moskve
Značaj te vesti pojačale su jedna prethodna i jedna naredna informacija. Nedelju dana pre ešvilske zgode, šef CIA Džon Ratklif otputovao je u Moskvu da bi sastančio. Nedelju dana kasnije u istom pravcu se zaputio i najdraži diplomatski tandem Donalda Trampa, Vitkof-Kušner. I jedan i drugi izlet mogu raznovrsno da se tumače. Prema nekim optimističnim interpretacijama sa zapada Ratklif je leteo kako bi upozorio Rusiju da ni ne pomišlja na akcije protiv Velike Britanije ili neke druge ukrajinske saveznice. Takvo objašnjenje je opovrgao sam američki predsednik. Tramp je Ratklifovu posetu nazvao „polurutinskom“ i tvrdio da šef CIA nije u prtljagu poneo ni upozorenja ni molbe, da se nije bavio ni NATO-om ni Ormuskim moreuzom.
Stiven Vitkof i Džared Kušner služe Donaldu Trampu da ne rešavaju bliskoistočne probleme, pa su u Moskvu pošli da ne reše ni istočne.
U diplomatiji, međutim, za svaki argument postoji kontraargument, pa bi moglo da bude značajno to što se predsednik Rusije Vladimir Putin nije video sa Džonom Ratklifom, a jeste sa Stivenom Vitkofom i Džaredom Kušnerom. Možda je to bilo samo pitanje protokola, a možda je Putin znao da mu se Ratklifove poruke neće dopasti. Vitkof i Kušner služe Donaldu Trampu da ne rešavaju bliskoistočne probleme, pa su u Moskvu pošli da ne reše ni istočne. Duet je o istom trošku obišao i Moskvu i Kijev, razgovarao i sa Putinom i sa Zelenskim, dobio zahvalnost sa obe strane fronta, ali trenutno se ne čini da je približio Trampa mirovnom „nobelu“.
Putin je naredio trodnevnu obustavu vatre dok su Vitkof i Kušner bili u blizini, od 5. do 8. septembra, ali razmena eksplozivnih stavova nastavila se čim su američki izaslanici pošli kući. U tom klupku „polurutinskih“ poluinformacija jasno je samo da su Vašington i Moskva u kratkom roku imali tri važna kontakta. I to je dovoljno za zapadni strah da se Donald Tramp ponovo poigrava idejom o skakanju sa polja g20 na g2, polja na kome će biti mesta samo za njega i za Vladimira Putina.
Zašto Putin privlači Trampa
Luk Harding iz Gardijana pokušao je prošle sedmice da objasni šta Trampa privlači Putinu. Počinje ideološkom podlogom, to jest Putinovom krinkom branioca konzervativnih vrednosti. Sledi psihologija, odnosno susret srodnih duša koje žele nesputane vladarske prerogative. Najzad stižemo do krimi-romana, što će reći do mogućnosti da Rusija u arhivama ima neki „kompromat“ o američkom predsedniku. Takva lična objašnjenja po pravilu su ćorsokak u analizama međunarodnih odnosa. I Rusija, a pogotovo SAD, suviše su kompleksni sistemi da bi bilo koji pojedinac, makar se zvao Vladimir ili Donald, mogao njima da upravlja svojevoljno. Ipak, nema sumnje da dvojicu predsednika ujedinjuje identična muka. Obojica su se upustili u ratove koje ne mogu da okončaju. I Putin u Ukrajini i Tramp u Iranu suviše su snažni za poraz, a suviše slabi za pobedu.
„I jedan i drugi su započeli sukobe nakon što su potcenili žilavost i sposobnosti rivala. Američke i ruske snage imaju ogromnu konvencionalnu vojnu nadmoć nad suparnicima, ali i Putinovu i Trampovu taktičku prednost potkopava nekonvencionalna, asimetrična taktika Ukrajine i Irana, koji su ratovanje uveli u novu eru, u epohu upotrebe jeftinih tehnologija poput dronova. Njujork tajms je izveštavajući o Ratklifovoj poseti primetio da se mnogi ljudi u vašingtonskoj diplomatskoj zajednici brinu da Putin ne dobija istinite informacije o tome kako mu rat ide. Mnogi se pitaju i da li su Trampove vedre tvrdnje o američkoj pobedi u Iranu posledica istog – uskog kruga saradnika koji ne žele da mu prenose loše vesti“, zapisao je Stiven Kolinson, Si-En-Enov izveštač iz Bele kuće.
Ni Putin ni Tramp nisu stigli do nivoa deluzije na kom bi bili uvereni da u svojim ratovima pobeđuju. Zato i tragaju za saveznicima i zato se – ne prvi put – postavlja pitanje da li misle da bi jedan drugog mogli da izvuku iz klopki
Priče o serklu klimoglavaca u Beloj kući i Kremlju svakako su istinite, ali ni Putin ni Tramp nisu baš stigli do nivoa deluzije na kom bi bili uvereni da u svojim ratovima pobeđuju. Zato i uporno tragaju za saveznicima i zato se – ne prvi put – postavlja pitanje da li njih dvojica misle da bi jedan drugog mogli da izvuku iz klopki. I opet se čini da su na tom planu zaglavljeni kao i u svojim ratnim teatrima. Čak i kada bi Moskva mogla da ubedi Teheran da popusti Vašingtonu ili kada bi bila voljna da pomogne u ekonomskoj izolaciji Irana, račun za takvu uslugu bio bi ogroman i Tramp tu svotu još nema u svom novčaniku – jer bi Moskva tražila da bude plaćena ukrajinskom zemljom.
U međuvremenu Tramp i dalje tvrdi da je svet bolje mesto zahvaljujući njegovom i Putinovom odnosu. U petak, 4. septembra, odbio je da okrivi Rusiju za eksplozivne dronove otkrivene na aerodromu u Lajpcigu.
„Razgovaram sa njim. Dobro ga poznajem. Putin nema nameru da napadne teritoriju članica NATO“, rekao je predsednik SAD novinarima u Beloj kući.
Nekoliko dana ranije, kada su ga novinari pitali o iznenadnoj pojavi Antona Siluanova u Ešvilu, Tramp je odgovorio sledeće:
„Videćemo šta će da se desi, ali volimo da budemo dobri sa svima. Jedan od razloga zbog kojih sam ovoliko uspešan leži u tome što se snalazim sa svakim.“
Rafalna potraga i za saradnicima i za neprijateljima karakteriše čitav Trampov drugi mandat – a za NATO i za Evropsku uniju ta je potraga potencijalno eksplozivna koliko i lajpciški dronovi
Potonja tvrdnja mogla bi Donalda Trampa da odvede u još bizarnije rukavce diplomatije. Kap Seol, analitičar njujorškog Jakobinca, smatra da predsednik SAD trenutno želi nov susret sa vođom Severne Koreje, Kim Džong Unom, i da je zato redukovao američko učešće u tradicionalnoj vojnoj vežbi koju su američka i južnokorejska vojska počele u ponedeljak, 7. septembra. Naravno, Tramp na takvom samitu ne bi tražio prijateljstvo, već političke bodove i upis u istorijske udžbenike, a ako ga se Nobelov komitet seti, tim bolje. Rafalna potraga i za saradnicima i za neprijateljima karakteriše čitav Trampov drugi mandat – a za NATO i za Evropsku uniju ta je potraga potencijalno eksplozivna koliko i lajpciški dronovi.
