Nosilac Studentske liste – Studenti pobeđuju, Ilija Srdanović, odbio duel sa odlazećim predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem – ove rečenice su sinoć svi prorežimski tabloidi smestili na vrh svojih onlajn stranica. Citirajući objavu sa Vučićevog Instagram profila – „građani treba da imaju priliku da čuju obe strane i sami uporede njihove planove“ – tekstovi uglavnom nekritički preuzimaju njegov interpretativni okvir. Vučić je predstavljen kao političar koji nudi razgovor, debatu i poređenje vizija za budućnost, dok se Srdanovićevo odbijanje prevodi u nedostatak hrabrosti, odsustvo programa i nespremnost da se suoči sa drugačijim mišljenjem. Razlike među tekstovima su samo u stepenu agresivnosti, od Blicovog relativno neutralnog „odbio duel“, do otvorenog zaključka tabloida Alo da Srdanović „ne sme“ da izađe pred Vučića i da ga je predsednik potom „razvalio“.
Novootkrivena ljubav prema političkoj debati
Dok je bio opozicionar, Vučić je redovno išao u TV sučeljavanja – poslednji duel sa političkim protivnicima imao je 2012. sa Čedomirom Jovanovićem i Draganom Đilasom. Međutim, od dolaska SNS-a na vlast, pa ni u svoja dva predsednička mandata, nije imao klasičnu televizijsku debatu sa opozicionim političarima. Bilo je tu raznih simulacija dijaloga sa predstavnicima prijateljski nastrojenih nevladinih organizacija, paramedijskim radnicima i estradnim ličnostima, ali dijalog sa političkim protivnicima nije dolazio u obzir. U tom svetlu, kako se može tumačiti ovaj poziv na razgovor, jer to svakako nije iznenadna ljubav prema političkoj fer debati, i da li je ovo najava onoga što se može očekivati u predizbornoj kampanji?
Od dolaska SNS-a na vlast, pa ni u svoja dva predsednička mandata, nije imao klasičnu televizijsku debatu sa opozicionim političarima. Bilo je tu raznih simulacija dijaloga sa predstavnicima prijateljski nastrojenih nevladinih organizacija, paramedijskim radnicima i estradnim ličnostima, ali dijalog sa političkim protivnicima nije dolazio u obzir
Za početak, ovaj poziv bi mogao da govori o promeni Vučićeve procene rizika. Iako je više puta javno pozivao da mu se dovedu „četvorica, petorica“, u aprilu ove godine opozicioni lideri su tvrdili da nikakav konkretan poziv nisu dobijali. Sada se protivnik promenio. Ilija Srdanović nije Tepić, Ponoš, Aleksić ili neko ko ima dugi niz godina televizijskog i političkog iskustva. On je lekar, kardiolog i profesor Medicinskog fakulteta, promovisan kao nosilac Studentske liste tek pre dva dana. Za Vučića je to idealna asimetrija: čovek koji je verovatno kompetentan u svojoj profesiji, ali nema desetine hiljada sati političkih nastupa nasuprot čoveku koji praktično živi pred kamerama. Drugim rečima: Vučić prvi put vidi duel koji možda ne doživljava kao rizik, nego kao teren svoje najveće komparativne prednosti. Njegova osnovna politička veština poslednjih petnaestak godina nije argumentacija, već kontrola televizijske situacije: nametanje tempa, upadanje u reč, gomila podataka, digresije, dramatizacija, personalizacija, menjanje teme, emocionalna eskalacija. Protiv iskusnog političara sve to ima svoja ograničenja, ali protiv čoveka koji nije profesionalni politički komunikator, Vučićeve strategije mogu biti teške za neutralizovanje u živom televizijskom programu.
Međutim, drugi aspekt ovog poziva može biti čak i indikativniji. Vučiću duel možda uopšte nije potreban da bi u njemu „pobedio“ Srdanovića. Uvodeći u duel nosioca liste koja je najveći protivnik Srpske napredne stranke na predstojećim izborima, Vučić studentski pokret pretvara u običnog političkog protivnika, a to je za njega ogromna strateška dobit.
Studentski pokret je za Vučića, i njegov način diskreditacije i obračuna sa protivnicima, dugo bio neprijatan upravo zato što nije imao jednog lidera. Vučić i njegova medijska podrška nisu mogli da urade ono što inače rade gotovo refleksno: pronađu lice, personalizuju konflikt, naprave biografsku istragu, pronađu ranije izjave, rođake, prijatelje, stan, platu, političke kontakte, a zatim celu temu svedu na pitanje „Vučić protiv te-i-te osobe“. Sada se pojavilo prvo ime liste i to momentalno aktivira konstruisanje uobičajenog mehanizma – Vučić vs. Srdanović.
Vučiću duel možda uopšte nije potreban da bi u njemu „pobedio“ Srdanovića. Uvodeći u duel nosioca liste koja je najveći protivnik Srpske napredne stranke na predstojećim izborima, Vučić studentski pokret pretvara u običnog političkog protivnika, a to je za njega ogromna strateška dobit
Duel bi Vučiću potencijalno omogućio da oslabi dosadašnji okvir političkog sukoba – vlast nasuprot društvenom pokretu, pitanje odgovornosti za pad nadstrešnice, institucije, korupciju i medije – i umesto njega aktivira narativ „dva čoveka, dva programa, dve vizije“, pa neka narod bira.
Još jedan razlog pozivanja na dijalog je izborna situacija. Vanredni parlamentarni izbori su zakazani za 25. oktobar, Studentska lista je upravo predala svojih 250 kandidata, sa Srdanovićem na prvom mestu, i time je praktično počela prava kampanja. U takvoj situaciji Vučiću treba centralni antagonist. Kampanja sa 250 relativno anonimnih kandidata i decentralizovanim studentskim pokretom mnogo je veći izazov od kampanje protiv jednog čoveka ili opozicione stranke čija je reputacija godinama medijski uništavana. Zato se može očekivati da će u narednim koracima uslediti nešto što smo već mnogo puta gledali – iz kolektivnog pokreta proizvodi se lider, a zatim se taj lider proizvodi u neprijatelja. Mnogi Vučićevi politički protivnici prošli su kroz gotovo identičnu rutinu.
Konačno, Vučić više nema luksuz korišćenja stare strategije. Godinama je mogao da odbija duele zato što nije morao da ih ima. Zahvaljujući dominantnom prisustvu u velikom delu televizijskog i tabloidnog prostora, mogao je svoje protivnike da komentariše dok oni nisu prisutni. Za autokratskog lidera to je komunikaciono savršena situacija – on sam postavlja pitanja, daje odgovore i tumači šta protivnik misli.
Sada je, međutim, Studentska lista postala stvarni i ozbiljan izborni konkurent. Između ostalog, i strani mediji ove izbore opisuju kao jednu od najozbiljnijih izbornih pretnji njegovoj dugogodišnjoj dominaciji. Zbog toga se menja dosadašnja kalkulacija koja je govorila da je duel nepotreban rizik. Sada je nedostatak direktnog sukoba za Vučića propuštena prilika da definiše protivnika.
Kome je ovaj performans namenjen?
U samom pozivu, postavljena je zamka. Ako Srdanović prihvati, Vučić nastupa na terenu koji poznaje, razume i kojim upravlja neuporedivo bolje. Ako odbije, Vučić dobija upravo današnju poruku: „Ne sme.“
Da li ovaj ceo tabloidni performans ima efekta na sve građane odnosno svu medijsku publiku? Naravno da nema. Najmanje će uticati na dve grupe sa već čvrsto formiranim stavovima. Njegovo tvrdo biračko jezgro će odbijanje duela gotovo sigurno čitati kroz okvir koji nude Vučić i njemu naklonjeni mediji: on hoće razgovor, oni ne smeju. Izrazito antivučićevska publika, posle ove vesti, takođe verovatno neće promeniti svoje stavove. Za nju činjenica da čovek koji godinama nije imao klasičan duel sa političkim protivnikom, a sada insistira na debati, može samo izgledati kao taktički manevar.
Prava meta ove priče nalazi se na sredini, između pomenuta dva pola. Neopredeljeni, politički manje angažovani građani, oni koji nemaju čvrst identitetski odnos ni prema vlasti, ni prema Studentskoj listi, kao i deo nekadašnjih ili „mekih“ birača SNS-a. Upravo su te grupe važne u ovoj kampanji. Istraživanja se veoma razlikuju u proceni odnosa snaga između vlasti i Studentske liste, ali čak i Faktor plus, koji početkom septembra meri SNS na 47,2 odsto a Studentsku listu na 31,5 odsto, navodi da „svaki treći birač još nije doneo konačnu odluku“. I druga istraživanja koja predviđaju znatno povoljnije rezultate Studentskoj listi takođe identifikuju neopredeljene, apstinente i „meke“ birače vlasti kao ključni prostor borbe. Kod te publike, Vučićev potez „radi“ na dva nivoa. Prvo: ne mora da ih ubedi da je Srdanović nespreman i uplašen, dovoljno je da proizvede sumnju. „Ako hoće da vodi zemlju, zašto neće da razgovara?“, „Da li imaju program?“ – to su pitanja koja neopredeljeni birač može postavljati. Politička propaganda često nije najuspešnija kada nekoga natera da poveruje u određenu tvrdnju, već kada mu „ubaci“ nekoliko sitnih nedoumica. Zato Vučićeva formulacija nije slučajna, ona je pažljivo napravljena. On ne kaže samo „Srdanović me se plaši“, već vezuje duel za nešto što je normativno vrlo prihvatljivo – građani treba da „čuju obe strane“, „uporede programe, planove“ i vide „ko šta planira da uradi“. Time odbijanje više nije samo personalno, već postaje odbijanje javne provere.
Cela ova priča pokazuje nešto veće i važnije od samog poziva, a to je da Aleksandar Vučić Studentsku listu više ne tretira samo kao protestni fenomen koji će se istrošiti, nego kao protivnika koga mora politički da personalizuje, delegitimiše i pobedi u kampanji
Tu je i publika koja politiku prati površno, kao i građani koji samo žele „normalizaciju“ političkog života. Nemali broj sutrašnjih glasača neće pročitati dubinski intervju sa Srdanovićem, ne zanima ih rekonstrukcija istorije Vučićevih odbijenih duela ili uslovi pod kojima bi političko sučeljavanje trebalo održati. Do njih će stići samo rezime i jednostavna sekvenca – Vučić pozvao, Srdanović odbio. Komunikaciono, to je moćna konstrukcija upravo zato što zahteva malo pažnje. Tabloidni naslovi je dodatno pojednostavljuju u „Vučić hoće, oni ne smeju“. Treća ciljna grupa ovog političko-tabloidnog skeča su konzervativniji ili stariji birači kojima je važna predstava političke autoritativnosti. Njima se ovde nude dva lika: jedan prepoznatljiv koji sa visoke i odgovorne pozicije kaže „izađimo, razgovarajmo, pokažimo šta smo uradili“ i nepoznati profesor koji odbija. Efekat ne mora biti trenutni, niti sve ovo mora proizvesti momentalnu odluku „zato ću glasati za Vučića“. Za sada je dovoljno je da kod nekoga ko razmatra Studentsku listu kao alternativu vlasti proizvede pitanje „Jesu li ovi ljudi zaista spremni da vode državu?“.
Personalizovati, delegitimisati i pobediti – da li će vlast u tome uspeti?
Cela ova priča pokazuje nešto veće i važnije od samog poziva, a to je da Aleksandar Vučić Studentsku listu više ne tretira samo kao protestni fenomen koji će se istrošiti, nego kao protivnika koga mora politički da personalizuje, delegitimiše i pobedi u kampanji. Vlast će sada morati da uloži mnogo napora kako bi javnu komunikaciju preusmerila sa pitanja korupcije, institucionalne odgovornosti, stanja demokratije, ekonomije i medijskih sloboda ka pitanju ko deluje kao snažniji lider, ko ume uverljivije da govori, objasni i odbrani politički program i ko ostavlja utisak jačeg „državnika“. Za vlast i samog Aleksandra Vučića, to je mnogo povoljniji teren.
U narednim danima, biće jasnije šta je komunikaciona strategija Studentske liste. Sa jedne strane, udovoljavanje Vučićevom pozivu i izlazak na duel značili bi neku vrstu legitimizacije osobe za koju je ključna poruka tokom prethodnih godinu i po dana bila „nisi nadležan“. Sada su se, međutim, pozicije promenile, a svako ko pretenduje da predstavlja ozbiljnu političku alternativu ne bi smeo da prepušta bilo kome komunikacioni prostor i monopol nad tezom „ja sam spreman da razgovaram, oni nisu“.
Nije presudno izaći Vučiću na duel, presudno je ne prepustiti mu pravo da on definiše šta je duel, ko je hrabar, ko beži i po kojim pravilima se igra. Jer najveća prednost Aleksandra Vučića godinama nije bila samo u tome što kontroliše sopstvenu poruku, već što uspeva da određuje i okvir u kojem će se govoriti o njegovim protivnicima.
