Možda nije oduvek bilo tako, ali Najdžel Faraž, decenijama unazad najuspešniji britanski prodavac magle – jedini kakav-takav konkurent za to zvanje tek neko vreme bio mu je bivši premijer Boris Džonson – vodi blagosloven život.
Lider desno populističke Reformske partije nije samo pojedinačno najzaslužniji za istupanje Velike Britanije iz Evropske unije, što mu je bila životna misija (mada mu animozitet prema EU nije smetao da više od 20 godina prima masnu platu kao poslanik Evropskog parlamenta). U potonjim godinama doživeo je i da, iz osmog pokušaja, 2024. konačno uđe u Donji dom britanskog parlamenta. Da se njegova stranka, nastala preimenovanjem Bregzit partije, uzdigne do statusa najpopularnije u zemlji, kreirajući situaciju u kojoj se ozbiljno razmatra mogućnost da posle sledećih izbora (koji, doduše, slede tek 2029. godine) on postane premijer. I konačno, da ličnu prepoznatljivost i žovijalni karakter, ali i demagošku prijemčivost svojih zalaganja, maksimalno monetizuje – na svoju i partijsku polzu.
Faražovi reformisti su danas daleko najbolje finansirana britanska stranka: od aprila 2025. do marta ove godine, na ime donacija primili su 26,7 miliona funti – više nego laburisti i konzervativci zajedno
Jer Faraž je sada milioner, a Reformska partija – koja još od maja prošle godine kontinuirano vodi u anketama – daleko najbolje finansirana britanska stranka: od aprila 2025. do marta ove godine, na ime donacija primila je 26,7 miliona funti, više nego vladajuća Laburistička partija (10,8 miliona) i glavna opoziciona Konzervativna partija (15,5 miliona) zajedno. Što bi neupućene, ili naivne, moglo da zbuni i bez ukazivanja na okolnost da u aktuelnom 650-članom sazivu Donjeg doma Faražova partija ima čitavih sedam poslanika, naspram 403 iz Laburističke i 117 iz Konzervativne.
Ne može se, pritom, na sve te milione gledati kroz istu dioptriju. U slučaju laburista, recimo, ogromna većina doniranih im sredstava potiče od uplata s njima povezanih sindikata, što znači da je u pitanju na gomilu skupljen veliki broj pojedinačno malih priloga, pre svega u formi sindikalne članarine. Nasuprot tome, čak 71 procenat registrovanih donacija Reformskoj partiji u navedenom periodu otpada na samo dvojicu sponzora, i to (reklo bi se, ne slučajno) vrlo sličnog profila: Kristofera Harborna i Bena Diloa.
I Harborn i Dilo su milijarderi mutnih poslovnih biografija; investitori koji su svoja poslovna carstva izgradili u svetu kriptovaluta; i dugo žive – ili su živeli – daleko od Britanije: prvi u Tajlandu, drugi u Hongkongu. S tim da se Dilo (u Sjedinjenim Državama 2022. zbog kršenja Zakona o tajnosti poslovanja banaka osuđen na 30 meseci zatvora uslovno, da bi ga 2025. Donald Tramp pomilovao) nedavno vratio u domovinu. Kako kaže, sa samo jednim motivom: da zaobiđe nedavno uvedeno zakonsko ograničenje političkih donacija britanskih državljana baziranih u inostranstvu na 100.000 funti i tako s domaćeg terena neometano nastavi da Faražovoj stranci uplaćuje koliko god mu se prohte. S tim da se laburistička vlada trenutno suočava sa zahtevima da se limit od 100.000 funti uvede za sve političke donacije, ne samo za one Britance koji žive van zemlje.
Samo je Harborn Reformskoj partiji donirao 15 miliona funti; Dilo četiri. I upravo je jedna od Harbornovih uplata bila uvod u Faražove sadašnje nevolje.
Sve je počelo Gardijanovim u aprilu obelodanjenim otkrićem da, nakon izbora 2024. na kojima je postao poslanik, Faraž parlamentarnom odboru za standarde nije prijavio da mu je, dok je još bio „civil“, Harborn uplatio pet miliona funti – nominalno za pokrivanje troškova obezbeđenja i drugih rashoda – iako je po propisima bio dužan da to učini: parlamentarna pravila nalažu da je svaki novi poslanik dužan da prijavi sve prihode i poklone u poslednjih 12 meseci pre stupanja na dužnost. Pošto je uplata formalno imala karakter „ličnog poklona“ a u vreme kada je izvršena još nije bio poslanik, Faraž insistira kako nije načinio nikakav prekršaj. Tako, međutim, nije smatrao odbor za standarde, pa je pokrenuo istragu koja je još u toku i koja bi mogla da rezultira kaznom u vidu suspenzije, odnosno privremene zabrane obavljanja poslaničke dužnosti. A ukoliko suspenzija bude duža od desetodnevne, otvorila bi se i mogućnost da se peticijom koju mora da podrži najmanje deset odsto birača u Faražovoj izbornoj jedinici zatraži održavanje novih izbora za popunu tog poslaničkog mesta.
O mogućnosti da u ovom slučaju bude pokrenuta i krivična istraga zbog mogućeg pranja novca da se i ne govori.
Kako to da tobožnji zaštitnik zaboravljenih, zanemarenih običnih Britanaca ne smatra relevantnom činjenicom to što mu je, već bogatom, neki milijarder sumnjivog pedigrea sunuo pet miliona
Već je ovo bilo dovoljno da Faraža stavi pod pritisak. Kako to da tobožnji zaštitnik od establišmenta zaboravljenih, zanemarenih običnih Britanaca ne smatra relevantnom činjenicom to što mu je, već bogatom, neki milijarder sumnjivog pedigrea na lepe oči sunuo pet miliona? Nije se ovo, istini za volju, odrazilo na rezultat reformista na majskim lokalnim izborima u Engleskoj, na kojima su prošli veoma dobro (mada ne onoliko dobro koliko se najavljivalo); ali je nastavilo da vidno iritira samog Faraža, primoranog da se neprestano brani od neprijatnih pitanja.
A onda je početkom jula Sandej tajms obelodanio kako je, pred izbore na kojima će Faraž izboriti poslaničko mesto, na ime namirivanja računa za isplate personala, funkcionisanje stranačkih naloga na društvenim mrežama, prevoz i drugo, sve to u vrednosti od nekih 500.000 funti – što takođe neće prijaviti kada je trebalo – Reformskoj partiji stigla i uplata Džordža Kotrela, već godinama prisutnog u Faražovom najbližem okruženju, ali o kome se doskora malo toga pouzdano znalo. Sada se zna više, i ništa od toga dobro: od toga da se povremeno lažno predstavljao kao Faražov šef personala (iako ni tu ni bilo koju drugu zvaničnu dužnost u partiji nikad nije obavljao), pa do mnogo relevantnijih podataka da je reč o još jednom ulagaču u kriptovalute – i još jednom osuđivanom licu.
Kad je 2016. sa zasedanja Nacionalne konvencije Republikanske partije, na kome je bio zajedno sa Faražom, trebalo da se vrati u Britaniju, Kotrel je na američkom tlu uhapšen pod sumnjom za pranje novca, prevaru i iznudu, zbog čega mu je pretila kazna i do 20 godina zatvora. No nekako se nagodio s tužilaštvom, ubedivši ga da je zapravo pokušavao da obmane neke kriminalce nudeći im usluge pranja novca koji je umesto toga nameravao da zadrži za sebe; na kraju je odležao samo osam meseci.
Slučaj u čijem središtu je ovaj tek 32-godišnji prevarant sa stalnim boravkom u Crnoj Gori (!), ispostavilo se, već neko vreme istražuje i policija. Ali je i čisto politička dimenzija sad već dveju krupnih finansijskih afera u koje je Faraž upleten pritisak na njega povećala do te mere da je pribegao nečemu što deluje kao očajnički potez: podneo je ostavku na poslaničku dužnost, da bi se onda odmah za nju ponovo kandidovao.
Faraž je to učinio s jednim privremenim i jednim dugoročnim ciljem. Privremeni je ostvaren onog trena kad je njegova ostavka potvrđena, pošto je time automatski obustavljena i pomenuta istraga odbora za standarde: parlament ne može istraživati nekoga ko ne sedi u njemu. Ali taj automatizam važi i u suprotnom smeru: ako na izborima u Klaktonu na moru, u Eseksu, opet pobedi – a hoće, iz razloga koji ubrzo slede – vratiće se u Vestminster, pa će i istraga odmah biti nastavljena.
Ali Faražov dugoročni cilj je onaj koji ilustruje koliko se unervozio. Predstava s podnošenjem ostavke i ponovnom kandidaturom treba da mu omogući vraćanje kontrole nad narativom, koju više nema, tako što glasanje koje je iznudio pokušava da prikaže kao okršaj „naroda protiv establišmenta“ – fikciju u kojoj se on, oličenje establišmenta, predstavlja kao zastupnik naroda.
Sve ostale engleske parlamentarne stranke bojkotuju avgustovsko izjašnjavanje u Klaktonu, pa su se osim Faraža za učešće prijavili još samo anonimusi i zafrkanti, poput Grofa Kantolikog
Samo što nije računao s tim da nijedna engleska parlamentarna stranka na ovo neće nasesti. Sve one – laburisti, konzervativci, liberalne demokrate, Zeleni, pa i ekstremno desna Obnovimo Britaniju, koja okuplja mahom otpadnike od Reformske partije – saopštile su da na takav način isprovociranim izborima neće imati kandidate; te da se, što se njih tiče, na njima Faraž može nadmetati sam sa sobom. I tako su se za učešće na izjašnjavanju zakazanom za 13. avgust osim njega prijavili još samo anonimusi i zafrkanti, na Ostrvu odavno uobičajen izborni dekor. Poput poslednjih godina redovnog učesnika izbora, Grofa Kantolikog (Count Binface), u superherojski kostim odenutog „intergalaktičkog svemirskog ratnika“ glave skrivene ispod stilizovane kante za otpatke, čija izborna platforma uz ostalo zagovara nacionalizaciju pop pevačice Adel i ponovno uvođenje teleteksta. Pa će Kantoliki – komičar i scenarista Džon Harvi – u navedenim okolnostima osim Faraža biti još jedini kandidat za koga su ljudi čuli.
I tako su, u danima dok se čekalo na formalnu primopredaju dužnosti između odlazećeg premijera Kira Starmera i njegovog naslednika Endija Bernama, Britanci dobili pobočni politički spektakl kakav im apsolutno nije trebao. A ako posle farsičnih izbora u Klaktonu uskoro uslede i novi, pravi (budu li za to ispunjeni pomenuti formalni uslovi), to će onda biti dodatna potvrda da je Faražova zvezda krenula putem laganog, ali neumitnog opadanja – pre nego što je dostigla zenit kome se donedavno toliko nadao.
