Može li se uspeh jedne vlasti meriti ekonomskim napretkom koji donosi građanima, nezavisno od političkog poretka u kome deluje? Džastin Jifu Lin, bivši glavni ekonomista Svetske banke i tvorac teorije „nove strukturne ekonomije“, odgovara potvrdno. Danas predvodi Institut za novu strukturnu ekonomiju Univerziteta u Pekingu, a nedavno je u Beogradu, na Svetskom kongresu ekonomista, u organizaciji Saveza ekonomista Srbije, učestvovao u raspravi o novom globalnom ekonomskom poretku.
Linova teorija podrazvijenim zemljama nudi srednji put između posleratnog strukturalizma – koji je državama savetovao da razvijaju industrije za koje još nisu bile spremne, i neoliberalizma koji je stanovništvom upravljao kroz tržište. Njegova formula povezuje efikasno tržište sa „državom koja olakšava razvoj“ (facilitating state): vlast bi trebalo da uklanja infrastrukturna i institucionalna uska grla, podrži rane ulagače i pomogne privatnom sektoru u delatnostima zasnovanim na postojećim komparativnim prednostima.
Ta formula, međutim, otvara pitanja koja nisu samo ekonomska. Šta biva kada se industrijska politika pretvori u politički klijentelizam, ekonomski rast zasnuje na eksploataciji ljudi i prirode, a svi oni koji to ospore proglašavaju neprijateljima države?
Prema Linu, nema univerzalnih političkih recepata: različita uređenja, tvrdi, mogu biti uspešna ako povećavaju životni standard, zaposlenost i izvoz. Za Radar govori o kineskom razvojnom iskustvu, zelenom rastu, stranim investicijama i institucijama Globalnog juga, ali i o tome zašto demokratiju ne poistovećuje nužno sa njenim zapadnim liberalnim oblikom.
Nova strukturna ekonomika koju zagovarate predstavlja treću generaciju razvojne politike, nakon posleratnih strukturalističkih teorija i neoliberalnog Vašingtonskog konsenzusa. Zalažete se za efikasna tržišta i državu koja pomaže. Da li bi ta država trebalo da bude samo sposobna ili i demokratska i odgovorna?
Moguće su različite političke institucije. U Istočnoj Aziji imate Kinu, socijalističku zemlju koju vodi jedna partija, ali i Koreju i Singapur, sa drugačijim uređenjima, a primenjivale su slične razvojne politike. Pomenuo sam na kongresu i Mauricijus, malu ostrvsku državu koja je uspešno sprovela modernizaciju. Važnije su razvojna ideja i strategija kojom se ona ostvaruje. Ako želite da se razvijete, morate biti konkurentni: proizvoditi uz što niže troškove i visok kvalitet. Na taj način bićete konkurentniji od uvoza i moći ćete da konkurišete na međunarodnim tržištima. To se postiže usmeravanjem na delatnosti u kojima zemlja ima komparativnu prednost i uklanjanjem uskih grla u infrastrukturi, finansijama i obrazovanju. To ne može da uradi samo tržište; država stvara uslove, a privatni sektor koristi prilike.
Ako želite da se razvijete, morate biti konkurentni i proizvoditi uz što niže troškove i visok kvalitet. To ne može da uradi samo tržište. Država stvara uslove, a privatni sektor koristi prilike. To može da učini svaka vlada, ako razume da je to put ka uspehu
To može da učini svaka vlada, ako razume da je to put ka uspehu. Svaka država, bez obzira na politički sistem, želi da bude uspešna. Politički lideri žele da ostanu na vlasti, ali žele i da budu upamćeni po dobru. Najbolji način da to postignu jeste da građanima donesu prosperitet na inkluzivan i održiv način; tada će ponovo dobiti njihovu podršku. Strukturalizam je grešio kada je državama savetovao da supstituišu uvoz i razvijaju sektore u kojima nemaju komparativne prednosti. Neoliberalizam je, nasuprot tome, savetovao državi da se drži po strani. Ali bez razvojne politike ne možete povećati dohodak ni stvarati poslove. Koje su političke institucije najpogodnije zavisi od kulture, društvene strukture i okolnosti svake zemlje. Uz dobre ideje i strategiju, različiti sistemi mogu biti uspešni.
Koncept „ekološke civilizacije“ Komunističke partije Kine predstavlja se kao pokušaj izmirenja razvoja, modernizacije i zaštite životne sredine. Može li taj pokušaj uspeti ako rast i dalje zahteva velike količine energije, minerala, zemlje i infrastrukture, uključujući resurse izvan Kine?
Potreban nam je inkluzivan, ali i održiv rast. Moramo napustiti razvojni put koji je od industrijske revolucije bio praćen velikim zagađenjem, visokim emisijama ugljenika i globalnim zagrevanjem. Novi put je zeleni rast. Za njega su potrebne nove tehnologije i zeleni izvori energije, ali i smanjenje njihovih troškova kako bi postali dostupni. Kada govorimo o ublažavanju klimatskih promena i prilagođavanju, moramo poštovati princip zajedničke, ali diferencirane odgovornosti. Zemlje koje su se prve industrijalizovale istorijski su akumulirale najveći deo emisija i zato moraju pomoći zemljama koje se tek industrijalizuju da usvoje zelene tehnologije. Ako se to dogodi, možemo imati zelen, održiv i inkluzivan rast, a zemlje u razvoju mogu dinamično sustizati razvijene i ravnopravno sedeti za istim stolom.
Neke vlade predstavljaju se kao razvojne, ali centralizuju vlast, slabe institucije, kontrolišu medije i protivnike velikih projekata tretiraju kao neprijatelje. Kako razlikovati istinsku razvojnu državu od autokratije koja razvoj koristi kao ideologiju?
Ne koristim izraz razvojna država, već država koja olakšava razvoj. I socijalističko planiranje i stari strukturalizam imali su razvojne namere, ali njihove strategije nisu funkcionisale. Zato radije govorim o državi koja olakšava razvoj. Ako želite da rast bude inkluzivan i održiv, morate istovremeno povećavati životni standard, stvarati poslove, povećavati izvoz i ostati konkurentni. To se postiže usmeravanjem ka sektorima u kojima zemlja ima komparativne prednosti. Ako sledite svoje komparativne prednosti, možete imati najniže moguće proizvodne troškove.
Poboljšanje infrastrukture i institucija ne može se prepustiti tržištu. Vlada bi trebalo da olakša razvoj sektora u kojima zemlja ima komparativne prednosti. Ako ih ne sledi, cilj može biti razvoj, ali rezultat će biti stagnacija ili čak kolaps ekonomije
Ali konkurencija ne zavisi samo od proizvodnih troškova, već od ukupnih troškova, koji imaju dva dela: proizvodne i transakcione. Transakcioni troškovi zavise od kvaliteta infrastrukture, snabdevanja električnom energijom, puteva, finansijskih institucija i drugih ustanova koje mogu mobilisati resurse za ulaganja. U poboljšanju infrastrukture i institucija postoje brojni tržišni neuspesi, pa je zato potrebna vlada. Ali ona treba da olakša razvoj sektora u kojima zemlja ima komparativne prednosti. Ako ih ne sledite, cilj može biti razvoj, ali rezultat će biti stagnacija ili čak kolaps ekonomije.
Govorite o „mekoj infrastrukturi“ – institucijama, regulativi, finansijskom i pravnom sistemu, društvenom kapitalu i vrednostima. Da li su slobodni mediji, nezavisni sudovi, demokratska rasprava i pravo lokalnih zajednica da ospore državne projekte takođe njen suštinski deo?
Institucije su veoma važne: one oblikuju podsticaje i mogu smanjiti transakcione troškove. Ali treba da odgovaraju stepenu razvoja i poslovima kojima služe. Ranije se često smatralo da su institucije razvijenih zemalja, poput Ujedinjenog Kraljevstva ili Sjedinjenih Država, najbolje i da bi druge zemlje trebalo jednostavno da ih preuzmu. Mislim da je to pogrešno. Svaka zemlja treba da gradi institucije koje odgovaraju njenim uslovima.
Prema novoj strukturnoj ekonomiji, zemlje bi trebalo da se razvijaju u skladu sa latentnim komparativnim prednostima. Šta ako je očigledna prednost neke zemlje jeftina radna snaga, rudarstvo ili ekološki rizičan sektor? Da li svaku prednost treba iskoristiti ili društvo može da odbije određeni razvojni put?
Ako su troškovi rada niski, to znači da zemlja ima mnogo radne snage. Ako ne razvija sektore koji je koriste, stvaraće nezaposlenost, a posao je ljudima veoma važan. U toj fazi razvoja komparativna prednost biće u radno intenzivnim industrijama. One stvaraju poslove, izvoz i ekonomski višak iz kojeg se akumuliraju finansijski i ljudski kapital. Kako kapital postaje manje oskudan, a rad relativno oskudniji, plate rastu i zemlja može da se pomera ka kapitalno i tehnološki intenzivnijim sektorima.
Politički lideri žele da ostanu na vlasti i da budu upamćeni po dobru. Najbolji način za to je da građanima donesu prosperitet na inkluzivan i održiv način, ali bez razvojne politike ne mogu se povećati dohodak i stvarati novi poslovi
Pogledajte Kinu: automobilski sektor je danas veoma konkurentan, ali pre trideset godina nije bio. Tada je Kina bila konkurentna u lakoj industriji, tekstilu, odeći, kućnim aparatima i sličnim proizvodima. Te radno intenzivne industrije stvarale su mnogo radnih mesta i omogućavale izvoz. Zahvaljujući tome akumulirani su finansijski i ljudski kapital. Kako su plate rasle, Kina je mogla da se pomera uz industrijsku lestvicu. Ako izaberete tehnologije ili sektore koji nisu u skladu sa komparativnim prednostima, moraćete da ih štitite. A ako moraju da budu zaštićeni, onda nisu konkurentni, niti održivi.
U Srbiji se razvoj često obećava kroz strane investicije, subvencije, infrastrukturne projekte, jeftinu radnu snagu i prirodne resurse. Kada takva strategija vodi strukturnoj transformaciji, a kada postaje zamka zavisnosti i niske dodate vrednosti?
Na početku je ulagačima ponekad potrebno ponuditi podsticaje, ali oni treba da budu kratkoročni i da nadoknade pozitivne eksternalije prvih investitora. Oni donose tehnologiju, kapital, menadžment i pristup izvoznim tržištima, što može povećati zaposlenost i izvoz. Vremenom zemlja usvaja te tehnologije, razvija lance snabdevanja i omogućava domaćim firmama da uđu u iste sektore. Kako se približava punoj zaposlenosti, plate rastu i ekonomija može da pređe u složenije industrije. To je kao u životu: kada smo mladi, radimo stvari koje odgovaraju mladosti, a kada odrastemo, radimo složenije stvari, sa više tehnologije, kapitala i višim platama. Morate ići korak po korak. Ako pokušate da preskočite stepenice, to može izgledati ambiciozno, ali često propadne. Ako napredujete postepeno, svaki korak možda deluje mali, ali je stabilan, a kumulativno možete napredovati brzo.
Pomenuli ste prve, „rane“ ulagače. U slabim ili zarobljenim institucijama podrška firmama može da se pretvori u klijentelizam i korupciju. Kako sprečiti da industrijska politika postane ekstraktivna?
Treba slediti komparativne prednosti. Tada vlada ne mora stalno da subvencioniše firme, već samo ograničeno nadoknađuje eksternalije prvih ulagača. Na primer, može ponuditi poreske olakšice na dobit tokom tri, najviše pet godina. Drugi zadatak države nije subvencionisanje, već olakšavanje. Ona treba da unapređuje infrastrukturu. U idealnom slučaju, država bi trebalo da izgradi dobru infrastrukturu za celu zemlju, ali su njeni resursi ograničeni. Zato može pragmatično da izgradi posebnu ekonomsku ili izvoznu zonu sa odgovarajućom infrastrukturom i poslovnim uslugama.
Multilateralne razvojne institucije su ponekad korišćene kao sredstvo za sprovođenje politika koje su koristile moćnim i to u ime pomoći zemljama u razvoju, pa su u praksi često služile očuvanju postojećeg globalnog poretka i interesa moćnih država
To nije subvencija, već deo odgovornosti države koji se sprovodi postepeno i pragmatično, na ograničenom prostoru, kako bi se razvojni proces brzo pokrenuo. Zato u takvom pristupu ne mora nužno doći do zarobljavanja države. Problem nastaje kada država pokušava da razvija sektore protivne komparativnim prednostima: tada firme nisu održive i traže stalne, sve veće subvencije. Tako nastaju „industrije u povoju“ koje nikada ne odrastu.
Kina se često predstavlja kao dokaz da je brz razvoj moguć bez liberalne demokratije zapadnoevropskog tipa. Da li je kinesko iskustvo opšti model ili istorijski specifičan slučaj koji se ne može izvoziti?
Osnovna razvojna načela jesu univerzalna: zemlja mora biti konkurentna, slediti komparativne prednosti, smanjivati transakcione troškove i ograničeno podržavati prve ulagače. Ali političke institucije nisu univerzalne. Svaka zemlja ima sopstvenu istoriju, kulturu i društvenu strukturu i treba poštovati njenu autonomiju da izabere svoje institucije. Svaka vlada ima podsticaj da narodu donese prosperitet. Ako to uspe, ljudi će biti zadovoljni i takve institucije mogu odgovarati toj zemlji. Pogrešno je tvrditi da je zapadna demokratija najbolji sistem koji svi moraju da usvoje. Kina nema nameru da drugim zemljama nameće svoj politički poredak; treba poštovati princip nemešanja.
Panel na kome ste učestvovali bio je posvećen novom globalnom ekonomskom poretku. Šta bi taj poredak učinilo boljim za zemlje u razvoju – više prostora za sopstvene politike, reforma Svetske banke i MMF-a, saradnja unutar Globalnog juga, otpis dugova ili dublja promena sistema?
Kada govorimo o reformi multilateralnih razvojnih institucija, treba imati u vidu da su one u prošlosti ponekad korišćene kao sredstvo za sprovođenje politika koje su koristile moćnim zemljama, i to u ime pomoći zemljama u razvoju. Namere su možda bile predstavljene kao podrška razvoju, ali su u praksi često služile očuvanju postojećeg globalnog poretka i interesa moćnih zemalja. Ipak, te institucije imaju važnu funkciju. One bi trebalo zaista da pomognu zemljama u razvoju da iskoriste sopstveni potencijal, i to na način koji odgovara tim zemljama.
Zbog nedostatka resursa država na ograničenom prostoru može da izgradi posebnu ekonomsku ili izvoznu zonu. Takav pristup ne vodi nužno zarobljavanju države. Problem nastaje kada država pokušava da razvija sektore u kojima nema komparativne prednosti. Tada firme nisu održive i traže stalne, sve veće subvencije. Tako nastaju „industrije u povoju“ koje nikada ne odrastu
U prošlosti se uglavnom polazilo od jednosmernog učenja: od Globalnog severa ka Globalnom jugu. Posmatralo se šta razvijene zemlje imaju, a zemlje u razvoju nemaju, pa se ovima savetovalo da kopiraju institucije i politike razvijenih. Rezultati su često bili slabi. Bolje je krenuti od onoga što zemlje u razvoju već imaju, utvrditi šta na toj osnovi mogu dobro da rade i kako to mogu da prošire. To je način da im se pomogne da ostvare inkluzivan i održiv razvoj. Na Globalnom jugu postoji mnogo iskustava iz kojih se može učiti, pa treba podsticati i razmenu znanja među njegovim zemljama, a ne samo prenos sa Severa na Jug.
Može li kapitalistički sistem zasnovan na stalnom rastu biti pomiren sa demokratijom shvaćenom kao blagostanje većine? Da li je moguće imati uspešan kapitalistički rast i demokratske vrednosti?
Mnogo zavisi od toga kako definišete demokratiju. U nekim zemljama sistem se naziva demokratskim, ali je zarobljen interesima bogatih i moćnih grupa. Ne mislim da je to prava demokratija. Postoje različiti tipovi demokratije. Neki sistemi danas nose to ime, ali njihove politike nisu usmerene ka dobrobiti običnih ljudi, već ka interesima malog broja moćnih grupa koje štite sopstvene privilegije. Treba poštovati ljude i dati svakom pojedincu mogućnost da se razvija, da izrazi svoje talente, želje i sposobnosti. Politike bi trebalo da budu osmišljene u korist naroda kao celine, a ne malog broja moćnih grupa. Društvo treba da omogući ljudima da rastu, ostvare svoj potencijal i svoje snove. Sistem koji to omogućava jeste najbolji sistem. To treba ga smatrati demokratijom, jer odražava želje i viziju ljudi i stvara priliku da svako napreduje.
