Poslednjih nedelja sve se češće govori o mogućim nestašicama ili ograničenjima u isporuci električne energije. Usled nepovoljnih hidroloških prilika, povećane potrošnje i izazova u proizvodnji, postoji realan rizik od manjka struje u određenim periodima. Restrikcije nikada nisu poželjne, već predstavljaju krajnju meru kojoj se pribegava tek kada su iscrpljene sve druge mogućnosti za očuvanje stabilnosti elektroenergetskog sistema. Upravo zato je važno da se o ovim problemima govori na vreme, kako bi se odgovornim planiranjem, blagovremenim remontima, dovoljnim rezervama i uvozom energije, kada je to neophodno, izbegla potreba za takvim merama.
Savremena energetska kriza posledica je istovremenog delovanja više faktora: klimatskih promena, dugotrajnih sušnih perioda, geopolitičkih sukoba, poremećaja na tržištu gasa, ubrzane energetske tranzicije, rasta potrošnje električne energije i višegodišnjeg nedovoljnog investiranja u proizvodne i prenosne kapacitete. Upravo zato pitanje sigurnosti snabdevanja električnom energijom više nije isključivo tehničko pitanje elektroprivrede. Ono postaje pitanje ekonomske stabilnosti, industrijske konkurentnosti i nacionalne bezbednosti.
Od izvoznika do zavisnika
Srbija je decenijama najveći deo potreba za strujom mogla da zadovolji iz sopstvenih izvora. Kombinacija velikih termoelektrana na lignit, hidroelektrana na Dunavu i Drini i relativno stabilne potrošnje omogućavala je da u pojedinim periodima bude i neto izvoznik. Takav sistem garantovao je značajan stepen energetske sigurnosti, ali je poslednjih godina postalo jasno da taj model više nije dovoljan.
Pitanje koje danas treba postaviti nije da li će Srbija imati dovoljno električne energije ove zime. Mnogo važnije pitanje glasi kakav elektroenergetski sistem želimo da imamo 2035. ili 2050.
Termoelektrane stare. Rudarska proizvodnja postaje sve zahtevnija. Hidrologija postaje sve nepovoljnija. Potrošnja leti raste gotovo istim intenzitetom kao nekada zimi. Istovremeno, Srbija je postala znatno više povezana sa regionalnim i evropskim tržištem električne energije nego pre 20 godina, pa svaki ozbiljniji poremećaj u Evropi danas mnogo brže utiče i na domaće tržište.
Najveći izazov ovog leta nije nedostatak uglja. To je nedostatak vode. Nizak vodostaj Dunava i drugih evropskih reka predstavlja veliki problem, jer kada opadne dotok vode, smanjuje se proizvodnja u hidroelektranama, ali istovremeno raste opterećenje termoelektrana koje za svoj rad takođe koriste velike količine vode za rashladne sisteme. Drugim rečima, istovremeno se smanjuje proizvodnja iz jednog izvora i otežava rad drugog.
U Srbiji to posebno pogađa hidroenergetski sistem Đerdapa, ali i čitav elektroenergetski balans države. Ako se ovakvi hidrološki uslovi nastave više sezona uzastopno, posledice neće biti privremene. One će promeniti način planiranja čitavog elektroenergetskog sistema.
Pitanje sigurnosti snabdevanja električnom energijom više nije isključivo tehničko pitanje elektroprivrede. Ono postaje pitanje ekonomske stabilnosti, industrijske konkurentnosti i nacionalne bezbednosti
Decenijama su elektroenergetski sistemi projektovani tako da najveće opterećenje očekuju tokom hladnih zimskih dana. Danas se ta pretpostavka ubrzano menja. Toplotni talasi, masovna upotreba klima-uređaja, elektrifikacija privrede i rast urbanih sredina dovode do toga da letnji maksimumi potrošnje u pojedinim danima postaju jednako zahtevni kao zimski.
To nije samo pitanje povećane potrošnje, jer je neophodno obezbediti dodatne proizvodne kapacitete upravo onda kada hidroelektrane proizvode manje energije. Takva kombinacija predstavlja jedan od najvećih izazova evropske energetike u narednim decenijama.
Zašto pojedini direktori EPS više nisu jedina tema
U domaćoj javnosti gotovo svaka rasprava o energetici završava se imenima pojedinih direktora Elektroprivrede Srbije. To je razumljivo iz političkog ugla, ali nije dovoljno iz stručnog. Energetski sistemi ne nastaju niti propadaju za jednu godinu. Oni se grade decenijama. Zbog toga bi bilo pogrešno svaku današnju teškoću pripisivati jednoj upravi ili jednom direktoru. Mnogo važnije pitanje jeste da li su tokom poslednjih 20 godina ulaganja u nove proizvodne kapacitete pratila rast potrošnje, da li su remonti izvođeni u planiranim rokovima, koliko su stare postojeće termoelektrane i kakva je dugoročna strategija razvoja elektroenergetskog sistema Srbije. Na ta pitanja još nemamo dovoljno jasne odgovore.
Početak rata u Ukrajini označio je najveću promenu evropskog energetskog tržišta od 70-ih godina prošlog veka. Evropa je izgubila najveći deo direktnih isporuka ruskog gasa preko tradicionalnih gasovoda. Usledila je ubrzana izgradnja LNG terminala, razvoj novih interkonekcija, povećanje uvoza iz Norveške, Alžira, Azerbejdžana i SAD. Time je smanjena zavisnost od jednog dobavljača, ali je povećana zavisnost od globalnog tržišta.
Kod nas se rasprava o energetici završava imenima pojedinih direktora EPS-a, a važnije od toga je da li ulaganja u nove kapacitete prate rast potrošnje, kako se planiraju remonti i kakva je dugoročna strategija razvoja elektroenergetskog sistema
Cena energije danas više ne zavisi samo od proizvodnje električne energije, već i od geopolitičkih odnosa, pomorskih ruta, stanja skladišta gasa, bezbednosti transporta kroz Crveno more, Suecki kanal ili Ormuski moreuz. Drugim rečima, energetska bezbednost Srbije danas zavisi i od događaja udaljenih nekoliko hiljada kilometara.
Zelena tranzicija nije jednostavna, gas ostaje ključni energent
EU je postavila ambiciozne ciljeve smanjenja emisije ugljen-dioksida. Razvoj vetroelektrana i solarnih elektrana predstavlja važan deo tog procesa. Međutim, elektroenergetski sistem nije zbir instalisanih megavata. Sistem mora svakog trenutka održavati ravnotežu između proizvodnje i potrošnje. Sunce ne sija noću. Vetar ne duva po potrebi. Zbog toga svaki ozbiljan energetski sistem mora raspolagati rezervnim kapacitetima, reverzibilnim hidroelektranama, baterijskim skladištima, fleksibilnim termoelektranama ili gasnim elektranama.
Bez toga se povećava rizik od nestabilnosti sistema. Zelena tranzicija zato nije samo pitanje izgradnje novih elektrana, već i pitanje ogromnih ulaganja u prenosnu mrežu, digitalizaciju, balansiranje i skladištenje energije. Iako se često govori da će obnovljivi izvori potpuno potisnuti fosilna goriva, praksa pokazuje drugačije. Gas ostaje najvažniji energent za balansiranje, jer omogućava brzo pokretanje elektrana kada proizvodnja iz vetra ili sunca naglo opadne. Istovremeno, gas određuje cenu grejanja, konkurentnost industrije i cenu električne energije na evropskim berzama. Zbog toga stanje evropskih skladišta gasa predstavlja jedan od najvažnijih pokazatelja energetske sigurnosti svake zime.
Današnje odluke određuju sigurnost snabdevanja sledeće generacije
Srbija danas ulazi u period u kome će istovremeno morati da upravlja sa četiri velika izazova. Prvi je klimatski, sve češće suše, ekstremne temperature i promenjena hidrologija. Drugi je geopolitički, nestabilno međunarodno tržište energenata. Treći je tehnološki, starenje proizvodnih postrojenja i potreba za novim investicijama. Četvrti je ekonomski, rast troškova proizvodnje električne energije i obaveze koje proizlaze iz evropske klimatske politike. Svaki od ovih izazova pojedinačno predstavlja ozbiljan problem. Njihovo istovremeno delovanje predstavlja potpuno novu energetsku realnost.
Cena energije više ne zavisi samo od proizvodnje električne energije, već i od geopolitičkih odnosa, pomorskih ruta, stanja skladišta gasa… Drugim rečima, energetska bezbednost Srbije danas zavisi i od događaja udaljenih nekoliko hiljada kilometara
Najveća greška je da se o energetici razmišlja tek kada se pojave restrikcije. Elektroenergetski sistem ne može da se obnovi za jedan mandat. Nova termoelektrana, hidroelektrana ili dalekovod ne grade se za jednu sezonu. Njihovo planiranje, projektovanje, izgradnja i puštanje u rad često traju deset ili više godina. Zato se energetska bezbednost ne čuva saopštenjima, već dugoročnim planiranjem, investicijama, stručnim kadrovima i pouzdanim institucijama, a današnje odluke određuju sigurnost snabdevanja sledeće generacije.
Srbiji nisu potrebne samo nove elektrane, već dugoročna energetska strategija zasnovana na stručnim analizama, razvoju domaće industrije elektroenergetske opreme, modernizaciji prenosne i distributivne mreže, većem stepenu digitalizacije i racionalnom korišćenju svih raspoloživih energetskih resursa. U vremenu u kojem klima, geopolitika i tehnologija istovremeno menjaju pravila igre, električna energija više nije samo roba koja se kupuje i prodaje. Ona postaje jedan od ključnih stubova ekonomskog razvoja, industrijske nezavisnosti i nacionalne bezbednosti.
EU je postavila ambiciozne ciljeve smanjenja emisije ugljen-dioksida. Razvoj vetroelektrana i solarnih elektrana predstavlja važan deo tog procesa. Međutim, elektroenergetski sistem nije zbir instalisanih megavata. Sistem mora svakog trenutka održavati ravnotežu između proizvodnje i potrošnje. Sunce ne sija noću. Vetar ne duva po potrebi
Pitanje koje danas treba postaviti nije da li će Srbija imati dovoljno električne energije ove zime. Mnogo važnije pitanje glasi kakav elektroenergetski sistem želimo da imamo 2035. ili 2050? Od odgovora na to pitanje ne zavisi samo stabilnost Elektroprivrede, već konkurentnost cele privrede, kvalitet života građana i sposobnost države da samostalno vodi razvojnu politiku.
