Planina Rogozna kod Novog Pazara, smeštena u trouglu reka Raške, Ibra i Jošanice, prirodni je dom brojnih biljnih i životinjskih vrsta. Ta prelepa „netaknutost“ rezultat je i višedecenijske nebrige države prema lokalnom stanovništvu koje je u bogatoj, ali i surovoj prirodnoj sredini škrtoj vodom bilo prepušteno samo sebi.
To odlično zna Esad Bihorac, penzioner iz sela Trnava, za koga pijaća voda nije samo izvor života, već i ključni deo identiteta. Kako i ne bi kada je 80-ih godina prošlog veka, kao mladić, zajedno sa komšijama iz 125 obližnjih domaćinstava, direktno učestvovao u dovođenju vode za komunalnu upotrebu.
„Mi smo ceo život posvetili ovom mestu. Doveli smo vodu iz Stankovog potoka, dužina trase je bila 12 kilometara. To je, bogami, dosta daleko. Bio je to tada primitivan rad. Okupili smo se, nismo tada znali ništa o vodama i kako funkcioniše sistem snabdevanja“, priseća se Bihorac u dvorištu svoje kuće.
„Naš plan bio je da dovedemo vodu do domaćinstava. Ljudi su prvo sa nevericom prihvatili: da li je to moguće, da li će to da uspe, ko će da prokopa kroz krš i kamen. Podršku tadašnje opštine smo dobili tek kada smo obavili veliki deo posla“, ističe penzioner čiji porodični koreni na Rogozni sežu, kako kaže, skoro dva veka unazad.
Pre završetka seoske vodovodne linije koja se sada i formalno zove „Stankov potok“, pešačenje do planinskih izvora, ručno punjenje balona i testija, i spuštanje nazad bilo je svakodnevna rutina. „To bi radile žene, izjutra bi otišle rano kako bi napunile sudove vodom, jer ako zakasnite nema dovoljno. Oni što porane, najviše ugrabe“, objašnjava Bihorac nekadašnje muke svoga kraja.
Nove muke zamenile stare
Međutim, stare muke zamenile su nove. Lov na zlato rudarske kompanije Zlatna reka, iza koje stoji australijska kompanija Strikland metals limitid, aktivirao je stare traume i podigao stanovništvo na noge. Zlatna žila na Rogozni kucavica je berzanskog pulsa australijske kompanije koja procenjuje da se na planini nalazi oko 190 tona zlata, a kada se u obračun uključe i drugi utvrđeni metali, uključujući bakar i srebro, ukupni mineralni resurs iznosi približno oko 288 tona ekvivalenta zlata. Koliko će od toga biti iskoristivo, još uvek nije poznato, jer je projekat i dalje u fazi geoloških istraživanja.
Lokalci Zlatnu reku simbolično zovu „suva reka“. Prošle godine je deo meštana prestao da koristi vodu zbog straha od zagađenja, a nakon što su radnici kompanije kopali blizu izvorišta, navodno suprotno dogovoru, organizujući blokade puteva kojim prolaze vozila sa radnicima i mehanizacijom.
Iako zagađenje vode još nije dokazano, Republička geološka inspekcija je zvanično potvrdila nezakonito postupanje Zlatne reke, zabranila im istraživanje na pojedinim lokacijama i naložila vraćanje zemljišta u prvobitno stanje
Iako zagađenje vode još uvek nije dokazano, Republička geološka inspekcija je pre samo par nedelja zvanično potvrdila nezakonito postupanje Zlatne reke, nalažući zabranu istraživanja na pojedinim lokacijama, sprečavanje izlivanja podzemnih voda koje izviru iz bušotina, vraćanje zemljišta u prvobitno stanje, ali i pravilno skladištenje rudarske isplake.
Iz Zlatne reke za Radar tvrde da će ispraviti propuste, kao i da je sve to već planirano, ali nije bilo moguće „zbog blokada meštana“ i navodnog ugrožavanja bezbednosti njihovih radnika.
190 tona
zlata, a sa bakrom, srebrom i drugim metalima oko 288 tona ekvivalenta zlata procenjuje se da ima na Rogozni
Detaljniji pogled na vlasničku strukturu Zlatne reke, kao i brošure o poslovnim planovima, sugeriše na prisustvo poznatih rudarskih fondova čije je vlasništvo skriveno iza ofšor kompanija, a čiji je cilj preprodaja licenci za istraživanje ili ugradnja u procenat od budućih prihoda. Takođe, procenat će dobiti i lokalni konsultanti u rudarstvu.
Međutim, ono što projektu daje na ozbiljnosti jeste rast vlasničkog udela kineske kompanije Ziđin majning grupa, vladara istočne Srbije koji poseduje rudnike zlata i bakra, a uživa i neskrivenu podršku vlasti.
Rudarski put i kršenje propisa
Rogozna je pogodnija za turizam nego za rudarstvo, tvrde meštani za planinu visoku 1.500 metara, koliko dostiže njen najviši Crni vrh. Prostrani pašnjaci trpeze su za krave, ovce i koze koje drže meštani. Planina je bogata šumama i životinjskim svetom, uključujući i mrkog medveda, a sve zahvaljujući ograničenom ljudskom uticaju.
Lokalci Zlatnu reku simbolično zovu „Suva reka“. Prošle godine je deo meštana prestao da koristi vodu zbog straha od zagađenja, a nakon što su radnici kompanije kopali blizu izvorišta, navodno suprotno dogovoru
Preko planine je nekada prolazio trgovački put koji je povezivao Bosnu sa Makedonijom i Grčkom. Nakon izgradnje raške železnice 30-ih godina prošlog veka, karavani preko Rogozne su prestali, a putevi su zamrli. Veliki deo planine ostao je neasfaltiran. Sa pojačanim istraživačkim poduhvatima Zlatne reke od 2020. šljunkasto-bitumenska tapiserija je, međutim, zasula glavne puteve ka lokacijama za geološka istraživanja.
„Niko se nije hvalio tim putevima. Kad naprave semafor oni se hvale, a za ovo nije bilo ni reč u medijima od strane gradske vlasti. Jasno je zbog čega je to pravljeno“, kaže Adis Bećović, član lokalne grupe „Ne damo Rogoznu“ koja se od 22. marta organizovano bori protiv rudnika.
Od tada su, uz podršku Zbora građana Novog Pazara, održali nekoliko protesta i blokada puteva zaustavljajući vozila (pod)izvođača Zlatne reke. Time su zaradili skoro 90 prekršajnih kazni, dok je policija naknadno oduzimala legalno lovačko oružje od pojedinih učesnika blokada, kako kažu, bez obrazloženja. „Meni su došli dan posle jedne od blokada i uzeli pušku, nikakav razlog nisu naveli“, kaže Bećović.
On, ali i drugi meštani, insistira da su zaustavljali samo vozila kompanije, a puštali ostale građane. Tvrde i da je prilikom jedne od blokada, vozilo podizvođača kompanije udarilo meštanina, što kompanija demantuje.
Voda je istorijska trauma ovog kraja i ono što sve najviše brine. Salja Alilović, 64-godišnji Trnavac koji sa Bihorcem vodi seoski odbor za vodu, kaže da su prošle godine prestali da koriste vodu zbog straha od zagađenja, a nakon što su radnici kompanije kopali blizu izvorišta.
„Tražili smo im samo da ne prilaze vodama na kilometar od tih izvorišta. Oni su pristali na to. Međutim, uhvatili smo ih da kopaju na manje od 500 metara, a posle smo videli da su nam vode postale masne. Neki su dobili alergije. Vodu ne pijemo, evo, sad godinu dana ima“, objašnjava Alilović.
Priča protivnika rudnika o tome da kompanija krši propise – pije vodu. Republička geološka inspekcija je u svom dopisu od 21. jula, u koji je Radar imao uvid, i zvanično potvrdila nepropisno postupanje Zlatne reke tokom geoloških istraživanja.
U zapisniku o rešenju se Zlatnoj reci zabranjuje izvođenje istraživanja na području „Šanca“ na Rogozni, nalaže da na drugoj bušotini zaustavi izlivanje podzemnih voda, konzervira bušotinu i sve vrati u prvobitno stanje, da na četiri dodatne bušotine propisno obeleži i osigura postojeće kopane bazene do njihovog uklanjanja, da izmeni projekat i uvede tehnička rešenja za skladištenje rudarske isplake i spreči „njeno nekontrolisano izlivanje“i da propisno „zbrine džakove sa prerađenom isplakom“.
Radar je terenskim vozilom obišao nekoliko istražnih lokacija na kojima se može videti sve ono o čemu je republički geološki inspektor Mladen Ilić pisao u rešenju o utvrđenim nepravilnostima: probušene džakove sa rudarskom isplakom na terenu, nesanirani bazeni u kojima ponekad plivaju mrtve žabe, nepravilno osigurani bazeni, a o čemu svedoče i fotografije koje smo napravili.
Iz Zlatne reke za Radar kažu da će sprovesti sve mere predviđene zapisnikom, ističući da to nije urađeno na vreme jer „zaposleni i podizvođači kompanije, u više navrata, nisu bili u mogućnosti da bezbedno pristupe lokalitetima“.
„Bezbednost zaposlenih i angažovanih izvođača predstavlja apsolutni prioritet kompanije Zlatna reka resorsis. Očekujemo da našim zaposlenima i izvođačima bude omogućen bezbedan pristup radnim lokacijama kako bi mogli da sprovedu zakonom propisane radove na rehabilitaciji životne sredine koje su naložili nadležni organi“, navode u kompaniji.
Kompleksna mreža, lokalni fikser i kineski gigant
No, ko su vlasnici Zlatne reke i ko od rudarenja može da profitira? Iako su brojne firme decenijama istraživale na Rogozni, najveću ulogu od 2019, kad se projekat zahuktao, imao je rudarski investicioni fond Ibaera kapital. Međutim, do fonda ima nekoliko korporativnih slojeva.
Zlatnu reku je 2020. osnovao Betuta holding Ltd iz Velike Britanije, čiji je krajnji vlasnik takođe britanski ISIHC Ltd, koji je u Srbiji posedovao još jednu firmu, Tara gold. A krajnji vlasnik, upravo rudarski investicioni fond Ibaera kapital, registrovan je na Kajmanskim ostrvima. Već 2024. Tara gold se gasi, a Zlatnu reku otkupljuje australijski Striklen metals Ltd.
Ibaera fond za prodaju prava dobija pola miliona dolara, skoro 380 miliona običnih akcija i 50 miliona opcija koje se ne kotiraju na berzi, sa cenom izvršenja od 0,135 dolara po opciji, a mogu se iskoristiti u roku od pet godina od završetka kupoprodaje, navodi se u analizi konsultantske firme Kanakord dženuiti.
Sa ovim dogovorom Ibaera kapital je praktično ostao u projektu i trenutno je najveći deoničar sa 16,8 odsto. Direktor projekta u Srbiji je Pol Lerpinijer, koji je prethodno već bio uključen u projekat dok je fond imao istražna prava.
Za lokalne prilike je zanimljivo da 0,5 odsto od svih budućih prihoda od metala proizvedenih sa lokacije Zlatni kamen, dobija i srpska firma Mineral grupa u vlasništvu Slobodanke Lazarev, dugogodišnje direktorke Jantar grupe, poznate konsultantske geološke firme koja blisko sarađuje sa stranim rudarskim korporacijama. Pored Mineral grupe, Lazarev je vlasnica firme Mineral depozit eksplorejšn, a zakonska je zastupnica i Udruženja za razvoj geologije i rudarstva.
Lazarev za Radar kaže da je njena firma „imala sreću da aplicira za istražni prostor“ i da su procenili da je najbolje da naprave dogovor sa Zlatnom rekom. „To je treći najbolji projekat u Srbiji. Pošto smo mala firma, odlučili smo da napravimo dil s njima da bi oni proširili istraživanja. Projekat je sjajan i čista tehnologija“, kaže Lazarev.
Međutim, ono što projektu daje dodatnu ozbiljnost jeste to što je u njega ušao kineski Ziđin koji je drugi najveći deoničar sa 7,7 odsto vlasništva u Australijen Striklendu. Kineska kompanija je poznata po eksploataciji zlata, ali i bakra koji je takođe pronađen na Rogozni.
Ziđin je prisutan u Srbiji kroz svoje kompanije Serbija Ziđin majning i Serbija Ziđin koper, u kojima poseduje 63 odsto udela, dok ostatak drži Vlada Srbije. Upravlja rudnikom bakra i zlata Čukaru Peki na istoku Srbije, a poseduje i četiri rudnika bakra u borskom kompleksu. Ekološki aktivisti godinama kritikuju kinesku kompaniju za zagađenje životne sredine, a državu da selektivno sprovodi zakon kada je reč o Ziđinu.
Na pitanje o budućim planovima, iz Zlatne reke za Radar kažu da će se geološka istraživanja i studije, uključujući studije uticaja na životnu sredinu i društvene aspekte projekta, nastaviti tokom naredne dve godine, nakon čega će biti moguća izrada studije izvodljivosti. „Studija izvodljivosti utvrđuje da li je projekat izvodljiv tehnički, ekonomski i sa aspekta zaštite životne sredine“, navode u kompaniji.
Donacijama pokušali da steknu naklonost siromašnog lokalnog stanovništva
Način delovanja Zlatne reke klasičan je modus operandi rudarsko-berzanskih projekata: filantropske donacije imaju za cilj da se odobrovolji siromašno lokalno stanovništvo, a one uključuju paketiće namirnica meštanima (posebno pravoslavnom i muslimanskom stanovništvu za različite verske praznike), donacije lokalnim školama i sportskim društvima, pa čak i plaćanje poreza na imovinu stanovnicima najbližim geološkim bušotinama.
Dolazak kompanije podelio je stanovništvo Rogozne. Sela u podnožju planine u kojima su kuće pune dece najglasnija su protiv projekta. Deo ljudi je aktivan, a neki podržavaju samo privatno. Oni zaposleni u državnim institucijama i preduzećima ili su direktno povezani sa strankama na vlasti, protive se „talasanju“.
„Ljudi su uplašeni, znaš ti koliko mojih poznanika meni kaže – ej, Esko, ti si lud, pa ti ode na robiju, bre, pa to je projekat od državnog interesa“, objašnjava nam „vodočuvar“ Bihorac ispred čije kuće je bila prva blokada puta.
Međutim, pri vrhu planine, tamo gde se uglavnom nalaze istražne bušotine, živi uglavnom staro stanovništvo čiji su kuće rasute po planini. Mnogi žive sami, bez dece koja su otišla u druge delove Srbije ili inostranstvo. Jedna od njih je i Vučica Milosavljević koja za kompaniju Zlatna reka ima samo reči hvale. Dočekuje nas sa pitanjem jesmo li „blokaderi“, a kad kažemo da smo novinari, postaje dobre volje.
„Na pravo ste mesto došli. Baš smo okruženi, ima dosta ovih bušotina, ja sam ti ovde u centar“, kaže Vučica, i dodaje: „Kompanija nam svake godine donese pakete, ne samo meni, nego svim meštanima. Sad dolaze češće, više mašina dolazi, ali kako da vam kažem, mi smo sa tim ljudima prezadovoljni, ništa nas ne ugrožava“.
„Očekujemo da našim zaposlenima i izvođačima bude omogućen bezbedan pristup kako bi mogli da sprovedu zakonom propisane radove na rehabilitaciji životne sredine koje su naložili nadležni organi“, navode iz Zlatne reke
Vučica nema nikakva primanja – ni penziju ni socijalnu pomoć. Partner sa kojim živi u kući ima penziju od 30.000 dinara od koje preživljavaju. „Nas dvoje, znaš kako se snalazimo? Beremo smrčak, beremo pečurku, beremo kleku, šipurak, prodajemo, spremamo zimnice, i tako se snalazimo.“
Kaže da je kompanija plaćala oko 50.000 dinara za bušotine na njenoj zemlji, pa čak i plaćala porez na imovinu, za šta nam je dostavila i dokument o uplati. Ističe da se ne boji da će rudarenje ugroziti izvore vode, a kaže i da je kompanija obećala da će im otkupiti imanja i obezbediti stan gde god budu hteli. Na pitanje da li je njoj u redu da se preseli, kaže: „Ja sam im glavna u centru ovde. Da ja jedna tim ljudima pravim problem? Ne bih uradila to.“
S druge strane, porodica Mučahu je primer velike porodice koja se bavi stočarstvom i ne žele da im rudnik ugrozi način života. Otac Alin Mučahu i njegov sin Kenan, imaju sedam prekršajnih i novčanih prijava za ugrožavanje saobraćaja, ali ih to čini ponosnim, jer su uvereni da rade pravu stvar i ne planiraju da odustanu od borbe. Kenan je mladić u dvadesetim godinama i nedavno se vratio sa bauštela u Nemačkoj kako bi branio svoj dom. Pored zdravlja brine ih i uticaj na stočarstvo kojim se bave.
„Zagađena voda stvara i dodatni problem, jer ljudi izbegavaju naše proizvode. Što čovek ne sme da pije, to ne sme ni životinja. Znači, i mlečne i mesne proizvode. I zbog toga neki ljudi i ne prijavljuju ako im se razboli životinja“, kaže Kenan.
Iako za sada manjina protestuje, utisak je da su ljudi ovog kraja tvrđi od proseka i da kompaniji neće biti lako uprkos podršci vlasti. Sredina u kojoj su odrasli, takve ih je načinila.
Enes Bihorac sumira ono što smo čuli od većine sagovornika na Rogozni: „Mogu da nas hapse, mogu da nas zatvore, mogu da nas ubiju, šta god hoće da rade. Sve što sam imao u životu, ja sam ovde ostavio. Bez te vode ovde života nema mojoj familiji, mojoj ženi i deci i šestoro unučadi.“
