Prošle su dve godine od kada je, osvrćući se na neuspele izbore za studentski parlament Filozofskog fakulteta u Novom Sadu obeležene nasiljem, profesor Vladimir Mihić ocenio da je u toku snažan i dugotrajan udar na fakultet i poručio kolegama: „Ne možemo više ćutati i zatvarati se po kabinetima.“ I verovatno nije ni slutio koje će razmere taj udar poprimiti, bez obzira na to što nije ostao jedini koji je svoj glas podigao.
Samo u proteklih pet meseci, profesorka Jelena Kleut je izgubila posao na fakultetu, umesto da bude izabrana u zvanje redovne profesorke za šta je ispunila sve propisane kriterijume, sam Mihić je u riziku da ne bude reizabran u zvanje vanrednog profesora usled neprestanih prigovora dekana DIF-a Patrika Drida (koji su iz bizarne teritorije zahtevanja potvrde da Mihić nije bio trudan, prešli u otvoreno politizovano isticanje da je javno „podržavao i promovisao aktivnosti koje su dovele do blokade“), Aleksandar M. Gajić, koji je na pomenutim izborima udarao studenta Lazara Dinića, nagrađen je članstvom u Savetu fakulteta, a novi izbori se jednostavno ne raspisuju iako je za to uveliko probijen zakonski rok.
Gajić je kao predstavnik osnivača izabran u Skupštini Vojvodine na predlog SNS-a, a tokom diskusije nije razjašnjeno da li je nasilništvo bilo dovoljno da ga kvalifikuje za funkciju ili je ipak bilo neophodno da prvo počne da sarađuje sa Centrom za društvenu stabilnost, poznatim i po filmovima u kojima se targetiraju univerzitetski profesori. U svakom slučaju, nesumnjivo će predstavljati lojalan dodatak sazivu Saveta u kome sede i studentski predstavnici izabrani u duboko spornoj proceduri na osnovu čitavih deset glasova (još dva su bila nevažeća), na fakultetu koji pohađa oko pet hiljada studenata.
Ali to ne znači da su baš svi članovi fakultetskih tela podobni, zbog čega je očigledno moralo još nešto da se uradi. A čoveku kome nije bilo teško da na svoj fakultet pozove policiju u dva navrata i jednom joj omogući da na njemu boravi čak 13 dana, svakako nije ni da posegne za manje drastičnim merama. Tako je dekan Milivoj Alanović podneo fakultetskoj Etičkoj komisije prijave protiv članice Nastavno-naučnog veća Nevene Jevtić zbog navodnog govora mržnje, diskriminacije i podsticanja nasilja na protestu povodom policijske okupacije fakulteta, i protiv člana Saveta Dinka Gruhonjića iz daleko prozaičnijeg razloga – zato što ga je kritikovao.
„Kao član Saveta Filozofskog fakulteta smatrao sam da imam pravo da izrazim svoje mišljenje i argumente u vezi sa različitim pitanjima koja se tiču upravljanja fakultetom, s obzirom na to da je Savet po statutu organ upravljanja i mi smo ti koji vršimo nadzor nad radom dekanata. Moja ne samo statutarna, već i moralna dužnost jeste da preispitujem rad poslovodstva i da postavljam pitanja za koja smatram da su od javnog značaja. Po mom sudu, to bi trebalo da bude sama esencija onoga što je akademska sloboda i sloboda govora. Zato se čudim zbog čega je Milivoj Alanović podneo prijavu Etičkoj komisiji. Rekao bih da se radi o eklatantnom pokušaju ograničavanja slobode izražavanja i da je u pitanju zlonamerna prijava, jer Alanović suštinski pokušava da kritiku sopstvenog rada predstavi kao nekakav etički prekršaj, čime ne samo da zloupotrebljava svoj položaj i Kodeks akademske čestitosti, nego pokušava da nas vrati u vremena verbalnog delikta koji je karakterističan za autoritarna i totalitarna društva“, kaže Gruhonjić.
U prijavi u koju je Radar imao uvid, Alanović Gruhonjiću ponajpre zamera što je na sednici iz septembra 2025, kada je na dnevnom redu bilo razrešenje troje prodekana koji su podneli ostavke, izveo „proizvoljan i zlonameran zaključak da je troje bivših prodekana podnelo ostavke zbog dekana, kao i da dekan fakultetom rukovodi na autoritaran i neakademski način“. Ali umesto da je objasnio kako bi glasilo dobronamerno tumačenje tekstova ostavki u kojima se pominje „neadekvatnost reakcije dekana“ i „nedostatak principijelne ljudskosti u komunikaciji“ (prof. Danijela Prošić), „kontinuirano nezadovoljstvo načinom rada dekana“ (prof. Goran Vasin) i „nezadovoljstvo načinom rada dekana u proteklom periodu“ (prof. Jasna Uhlarik), Alanović je samo naveo: „O tome kako su bivši prodekani došli na ideju da zajedno podnesu ostavke i o ovome gotovo istovremeno obaveste sve zaposlene na FFUNS i lokalne medije, ne bih trošio reči.“
Nemam nikakve iluzije oko toga da li ćemo mi ostati bez posla – da, mi ćemo ostati bez posla, na ovaj ili onaj način, ukoliko ovaj režim opstane na vlasti
Dinko Gruhonjić
A dok je u prvoj polovini prijave Gruhonjiću zamerao što se fokusira na ostavke (na sednici na kojoj se raspravlja o tim ostavkama) čime „odbija da objektivno sagleda situaciju“, u drugoj se vidi da mu ne valja ni kada u kritici u obzir uzme i širu sliku, što je Gruhonjić uradio na sednici na kojoj je bilo reči o periodu od 26. avgusta do 8. septembra 2025, kada je policija sve vreme bila na fakultetu. Ali dok svakako ima pravo da se oseti nedovoljno uvaženo, upitno je da li je u tom pogledu postavio realna očekivanja, imajući u vidu da je u zaključku naveo i da Gruhonjić – iznošenjem stava na internoj sednici fakulteta da Alanović baš i nije dekan za primer – nije vodio računa o „interesima akademske zajednice u celini“.
„Alanović nikada nije stao u zaštitu niti jednog od svojih profesora i studenta, a bogami je dosta dugačak spisak nas koji smo izloženi kampanji blaćenja – neki smo izloženi i kampanji linča. To govori dovoljno o njegovoj moralnosti i ciničnom potezu da se takva osoba obraća Etičkoj komisiji. Sramota koju je ovo poslovodstvo nanelo Filozofskom fakultetu je ubedljivo najveća od kada fakultet postoji, a mi smo zajedno sa Poljoprivrednim fakultetom osnivač Novosadskog univerziteta. Ovako nešto se jednostavno ne pamti. I to nije samo sramota koja se tiče unutrašnjih prilika, to je jedna međunarodna blamaža o kojoj smo obavestili evropsku univerzitetsku zajednicu, koja je upoznata sa tim ko je srušio autonomiju univerziteta tako što je pozvao policiju na fakultet, u rektorat i na DIF, i praktično legalizovao okupaciju univerziteta“, kaže Gruhonjić.
Problem za Alanovića je što slične kritike dolaze iz raznih pravaca, i u februaru se čak suočio sa zahtevom za svojim razrešenjem iza koga je stalo 12 članova Nastavno-naučnog veća, od kojih su devetoro šefovi odseka. A povodi su bili brojni – od toga da nije potpuno i blagovremeno obaveštavao zaposlene o svom radu (čak im je onemogućeno da koriste internu mejling listu), preko loše i često nepostojeće komunikacije sa studentima u blokadi, donošenja važnih odluka bez konsultacija sa dekanskim kolegijumom, diskriminacije nad zaposlenima tokom policijske okupacije kada je samo određenim nastavnicima dozvoljavao pristup zgradi fakulteta, pa sve do činjenice da je umesto da prisustvuje sednici Senata univerziteta na kojoj se odlučivalo o prigovoru Jelene Kleut odlučio da ode u Banjaluku „dajući prednost svom honorarnom poslu nad interesima matične institucije kojom rukovodi, svesno zanemarivši svoje obaveze i napustivši dužnost dekana u kriznom trenutku“.
Potpisnici predloga razrešenja su takođe smatrali da Alanović u avgustu policiju nije pozvao da bi sprečio stvarno nasilje ili neposrednu opasnost, već da bi ugušio pravo na protest i zastrašio neistomišljenike, i istakli da je nakon januarskog zvanja policije, uprkos obećanju da će se o tome raspravljati na sednici Veća, kada je ta tačka došla na red, sednicu prekinuo i uputio se ka izlazu „potpuno ignorišući pitanja članova Nastavno-naučnog veća i izbegavajući da preuzme odgovornost za svoje postupke“. Zato ne čudi da je i sa predlogom postupio na sličan način, uz malu izmenu – ovoga puta ga nije ni uvrstio u dnevni red Veća, već u potpunosti odbio da omogući i raspravu i glasanje o sopstvenoj smeni, uz pisano obrazloženje na 22 stranice u kome je tvrdio da su svi ti navodi netačni, tendenciozni i maliciozni, a da je sam predlog, ni manje ni više, nezakonit.
I zaista je teško poverovati da Alanovićeva odluka da Etičkoj komisiji prijavi i Nevenu Jevtić nije imala veze sa time što se i njen potpis našao na predlogu za razrešenje, kada imamo u vidu da je za prijavu saznala u aprilu, iako se odnosi na njen govor iz prošlog septembra. Govor, u kome je rekla da je dužnost profesora da budu uz studente i đake i kada se pođe na streljanje, što je dekan protumačio kao poziv na nasilje, a ne osvrt na situaciju u kojoj je fakultet prestao da bude sigurna luka dok studente „juri i pendreči policija pod punom opremom“.
„Kao i u slučaju nezakonitog otkaza koji je dobila Jelena Kleut, kao najbolja profesorica od svih nas na Odseku za medijske studije, očigledno je da će režim na različite načine pokušati da se obračuna sa svim onima koji su njegovi glasni kritičari. Nemam nikakve iluzije oko toga da li ćemo mi ostati bez posla – da, mi ćemo ostati bez posla, na ovaj ili onaj način, ukoliko ovaj režim opstane na vlasti. Podsećam da je u pitanju praktično istovetni režim, čak i personalno, kao u vreme takozvanog Šešeljevog zakona o univerzitetu iz 1998. godine, kada su takođe izvršene čistke na brojnim fakultetima i kada su upravo najbolji profesori ostali na ulici zbog kritika crveno-crne koalicije koja je i tada bila na vlasti“, kaže Gruhonjić. I dodaje da je Filozofski fakultet posebno na udaru zato što je percipiran kao centar pobune: „Ne smemo zaboraviti da su neki od naših studenata završili u pritvoru, a neki u političkom egzilu zbog iskonstruisane optužnice za navodni pokušaj rušenja ustavnog poretka. Mislim pre svega na aktivističku grupu STAV – studenti protiv autoritarne vlasti. Oni su još od februara 2024. počeli vrlo aktivno da se bave izborima za studentski parlament na našem fakultetu, koji su kao i svi izbori u ovoj zemlji namešteni i koji se takođe kao i ostali izbori sada ne raspisuju jer je izvesno da bi režimske grupe studenata doživele katastrofalan poraz, kao što jesu na izborima koji su održani u Novom Sadu na Pravnom i Medicinskom fakultetu i na Akademiji umetnosti. Oni se drže noktima za staklo, njihov kraj je izvestan, ali je ključno pitanje koliku ćemo cenu morati da platimo da toj mafiji konačno vidimo leđa.“
Prema 12 članova Nastavno-naučnog veća koji su tražili razrešenje Alanovića, on u avgustu policiju nije pozvao da bi sprečio stvarno nasilje ili neposrednu opasnost, već da bi ugušio pravo na protest i zastrašio neistomišljenike
Što se tiče izbora za studentski parlament, posle pobede na Pravnom gde je odnos snaga bio 499 prema 27 glasova u korist liste studenata u blokadi, deluje gotovo nemoguće da će se na Filozofskom uopšte zakazati. Pogotovo kada imamo u vidu da su moguće žalbene instance rektor Dejan Madić, veliki protivnik principa smenjivosti koji je zahtev za sopstveno razrešenje skoro godinu dana uspevao da drži van dnevnog reda, Senat koji je protivpravno odlučio da ne izabere Jelenu Kleut za redovnu profesorku, kao i prosvetna inspekcija Ministarstva prosvete koje je već izašlo sa mišljenjem da se izbori mogu pomeriti za jesen, šta god pisalo u zakonu.
Ali ostaje nada da bi mogla postojati sudska reakcija na policijsko kršenje autonomije univerziteta, pošto je prošle nedelje održano prvo ročište po tužbi 58 novosadskih profesora protiv Ministarstva unutrašnjih poslova, koji su tražili naknadu nematerijalne štete zbog povrede njihovih prava tokom neopravdano dugog boravka policije u univerzitetskom kampusu prošle jeseni. Umesto da je MUP dostavio bilo kakvu bezbednosnu procenu koja bi opravdala njihov angažman koji je trajao 40 dana, sve što su predložili od dokaza jeste da sud sasluša dekane Alanovića i Drida. A makar sudeći po onome što je rekao ispred sudnice, najbolja odbrana koju je Alanović uspeo da smisli jeste da autonomija na Filozofskom nije bila prekršena jer u tom trenutku ionako nije radio.
