Pre tačno godinu dana dogodilo nam se ono što smo verovali da se događa negde tamo, nekim drugima. Kao da i ti drugi nisu deca, nečija deca, nečiji drugovi. Ali potreba da se zaštitimo i distanciramo od onoga što nas uznemirava je prirodna, ljudska potreba i psihološki sasvim razumljiva. Ovoga puta to nije bilo moguće. Ono što se dogodilo 3. i 4. maja, pogodilo nas je duboko i uzdrmalo temelje naše egzistencije. Individualna tragedija postala je kolektivna trauma.
Katastrofe praćene stradanjem čak i većeg broja ljudi se nažalost događaju, ali ovoga puta to nije bio zemljotres, nisu bili poplava, tornado ili cunami. Ovoga puta je uzrok bio čovek, i to još dete! Dete je u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ ubilo decu, a samo dan kasnije, mladić je u Duboni i Malom Orašju ubio mlade koji jedva da više nisu bili deca. Još nismo ni shvatili šta nam se dogodilo 3. maja, dogodio se, kao u lošem filmu, 4. maj! Za tako nešto nismo bili spremni.
Ove tragedije nametnule su niz pitanja. Kako razumeti i objasniti to što nam se dogodilo? Da li se to moglo izbeći, što je verovatno najbolnije pitanje koje, pre svega roditelji ubijene dece, postavljaju sebi i društvu? Šta bi trebalo uraditi, kako pomoći kad smo i sami duboko pogođeni? Konačno, šta preduzeti da nam se to više nikada ne ponovi?
Nesavladana lekcija
I posle godinu dana od majskih tragedija, osnovni utisak je da smo ostali psihološki „zarobljeni“ u tom događaju. Kao da se na to iznova, gotovo svakodnevno, vraćamo. Kao da više ništa nije isto. Za roditelje, porodice, ranjene, svedoke, učenike koji su izgubili drugove, nastavnike koji su izgubili učenike – za njih se sve iz korena promenilo. Ali kako je to uticalo na sve nas, na širu zajednicu? Da li možemo da govorimo o kolektivnoj traumi, jer sve što nam se događa od tada, sagledavamo u odnosu na to iskustvo – svaka nova tragedija, posebno kada su počinioci ili žrtve deca, vraća nas na pitanje da li se nešto promenilo, šta smo naučili iz toga? Bojim se da ovu lekciju nismo uspešno savladali.
Neposredne posledice tragedija proširile su se kao koncentrični krugovi, od epicentra u Beogradu, Duboni i Malom Orašju na društvo u celini i postale kolektivno traumatsko iskustvo, praćeno, posle početnog šoka i neverice, osećanjima tuge, strepnje, gubitka sigurnosti, smisla, kao i dubokim saosećanjem prema svim žrtvama i njihovim porodicama. Pokrenula se i Srbija protiv nasilja u znak nepristajanja na bespomoćnost pred zlom.
Put za prevazilaženje traume, posebno one koja uključuje gubitak, kompleksno tugovanje, vodi preko osećaja podrške, solidarnosti, iskrene empatije, kao i izgradnje razumevanja koje tragediji daje značenje, a nastavku života neki smisao
Put za prevazilaženje traume, posebno one koja uključuje gubitak, kompleksno tugovanje, vodi preko osećaja podrške, solidarnosti, iskrene empatije, kao i izgradnje razumevanja koje tragediji daje značenje, a nastavku života neki smisao. To uključuje i nalaženje načina da se dostojanstveno, s poštovanjem i ljubavlju, sećamo žrtava, kako bismo mogli da nastavimo život dalje, ali kao bolji ljudi, kao bolja škola, kao bolje društvo. Tek kada na prihvatanju i razumevanju prošlosti počnemo da gradimo drugačiju i bolju budućnost, polako se može povratiti životu smisao, a među ljudima poverenje i solidarnost.
Dakle, šta smo učinili da ublažimo posledice tragedije, a šta da otklonimo rizike od ponavljanja sličnih događaja i da li smo stvarno da sada razumeli šta nam se i zašto dogodilo? Verujem da je mnogo toga učinjeno, ali i da je mnogo toga propušteno. Ako se ne osvrnemo samokritično na greške i propuste, malo toga ćemo naučiti.
Kada se radi o pružanju neposredne psihološke pomoći, nabrajanje aktivnosti je predmet različitih izveštaja. Ovde ću samo pomenuti da su se vremenom, posle volonterski organizovane pomoći koja je usmerena na neposredne krizne intervencije i koja se odvijala u školi, formirala tri tima. Jedan, koji pruža psihološku pomoć deci i mladima u zajednici, drugi koji pruža podršku obrazovnom procesu, nastavnicima i učenicima u školi i treći koji se bavi psihološkom podrškom za prevazilaženje traume i traumatskog gubitka za porodice ubijene dece, za one koji su teško ranjeni, a koji se i dalje oporavljaju, kao i za preživele svedoke oba masakra. Ta podrška pruža se u Beogradu, Duboni i Malom Orašju.
Pomoć i propusti
Kada govorimo o prevenciji, Ministarstvo prosvete je organizovalo edukaciju za unapređivanje kompetencija zaposlenih u sistemu obrazovanja u oblasti zaštite mentalnog zdravlja,a pripremljen je i Vodič za podršku razvoju dece u cilju prevencije nasilja u školama, kao i Protokol o postupanju u kriznim situacijama u školi. Institut za mentalno zdravlje je pripremio tri priručnika koja se odnose na mentalno zdravlje, pružanje prve psihološke pomoći i psihološki oporavak posle traume. Pripremljen je i Protokol o postupanju prilikom suočavanja društva sa kriznim situacijamai formiran multidisciplinarni mobilni tim psihijatara i kliničkih psihologa, predstavnika socijalne zaštite i MUP-a. Ipak, za implementaciju svih ovih važnih preporuka u školama, neophodni su motivacija, međusobno poverenje i uzajamna podrška zaposlenih u školama. Preduslovi za to su da obrazovanje povrati svoj značaj u društvu, da se unapredi položaj zaposlenih u obrazovanju, da škola postane zajednica koja gradi osećaj pripadnosti kod učenika i zaposlenih.
Pružanje pomoći pogođenima otežao je niz propusta, počevši od senzacionalističkog medijskog izveštavanja koje je retraumatizovalo porodice, uznemiravalo javnost i stvaralo rizik od kopiranja nasilnog ponašanja. Izazvana je polarizacija između roditelja ubijene dece i roditelja dece koja su nastavila školovanje predlozima rešenja o radu škole i memorijalnom centru. Umesto traganja za rešenjem kroz dijalog, problem se izbegavao i odlagao. Tek nedavno je inicijativa roditelja koji su sami organizovali multidisciplinarni tim doprinela formiranju Radne grupe koja bi trebalo da omogući realizaciju Memorijalnog centra.
Izazvana je polarizacija između roditelja ubijene dece i roditelja dece koja su nastavila školovanje, predlozima rešenja o radu škole i memorijalnom centru. Umesto traganja za rešenjem kroz dijalog, problem se izbegavao i odlagao
Distribucija psihosocijalne pomoći i podrške, pa i medijske pažnje je više bila usmerena na Beograd u odnosu na Dubonu i Malo Orašje, a prisustvo drugih egzistencijalnih, socijalnih, zdravstvenih i ostalih problema prevazilazilo je domete podrške mentalnom zdravlju i otežavalo psihološki oporavak. Predlog nacrta izmena Zakona o zaštiti lica sa mentalnim smetnjama, kojim je predviđeno da se odluka o prinudnom zadržavanju deteta donosi bez ograničenja u pogledu trajanja zadržavanja, donesen je ishitreno, bez stručnih konsultacija, što je bio izvor novih nesporazuma i dodatne uznemirenosti roditelja.
Ostalo je još mnogo toga što se i dalje može uraditi. Neke od preporuka koje ćemo nastaviti da zagovaramo u cilju prevencije, kao i intervencije u kriznim situacijama odnose se na formiranje regionalnog centra za žrtve trauma i intervencije u krizi koji bi imao ulogu centralnog tela za informisanje i koordinaciju pružanja pomoći i upućivanje na druge vrste pomoći svih pogođenih tragedijom; formiranje regionalnih centara u zajednici za mentalno zdravlje i porodičnih savetovališta širom Srbije; osnivanje dnevnih boravaka za decu i mlade sa problemima u ponašanju u cilju pružanja podrške resocijalizaciji mladih i razvoju prosocijalnog ponašanja; osnivanje posebne interresorne ustanove zatvorenog tipa za vaspitanje i rehabilitaciju maloletnih počinilaca teških krivičnih dela, koji predstavljaju rizik po bezbednost.
Promocija agresije
Podaci istraživanja u SAD, gde su masovna ubistva u školama mnogo češća nego u drugim delovima sveta, ukazuju na to da se promena koja bi značajno umanjila mogućnost da se slična tragedija ponovi ne krije u isključivom fokusiranju na počinioca, porodicu i školu, već i na društvene faktore koji oblikuju njihovo okruženje, što uključuje proklamovane vrednosti, socijalne norme, uzore na osnovu kojih mladi grade svoje ponašanje i identitet…
Medijsko promovisanje modela moći i agresivnog ponašanja kao poželjnog i institucionalno nereagovanje na nasilje svih vrsta tome svakako ne doprinosi. U odnosu na stanje u društvu, neki se povlače, bave se sopstvenim životom i interesima, nezainteresovani za zajednicu, što produbljuje osećaj otuđenosti i anomije. Drugi se prilagođavaju preuzimanjem modela ponašanja koji „obećavaju“ uspeh kroz demonstraciju moći i bahatosti, nasilno ophođenje prema drugima, odsustvo stida, saosećanja i moralnih vrednosti.
Distribucija psihosocijalne pomoći i podrške je više bila usmerena na Beograd u odnosu na Dubonu i Malo Orašje, a prisustvo drugih egzistencijalnih, socijalnih, i zdravstvenih problema otežavalo je psihološki oporavak
Treći put, put povratka moralnih i humanih vrednosti, solidarnosti i brige za druge, postepeno gubi svoje obrise i zarasta u korov. Ipak, još uvek samo zajedno možemo da ga ponovo prokrčimo. Zato je odgovor na početno pitanje, da li se nešto promenilo, samo delimično potvrdan. Mnogo toga je urađeno i unapređeno, ali se nije promenio širi društveni kontekst u kome nam se sve to dogodilo. Ishode ćemo sagledavati kroz godišnjice koje slede.
