Smejali smo se Skoplju kad se 2014. nagizdalo pseudoantičkim spomenicima i parabaroknim zdanjima, kao i tamošnjem pretencioznom tumbanju istorije u cilju stvaranja novog identiteta. Sada Beograd nudi mnogo razloga za podsmeh, što obiljem još eklektičnijeg kiča u centru, što količinom utrošenog novca na „modernizaciju“ metropole, što političkim intervencijama u memoriju građana putem „rekonstrukcije“ socijalističkog nasleđa.
Element tragedije toj komediji situacije donosi bahati nemar prema svemu u šta vlast ne može da se „ugradi“ momentalno, i što je (relativno) nevidljivo u odnosu na megaprojekte poput Beograda na vodi i Ekspa.
Stoga (dosadašnji) centar prestonice liči na košmar: minijaturni Big Ben u središtu raskrsnice na Trgu republike, lancima optočene Terazije, kao i zgrada Narodne skupštine, ostaci šatorskog naselja u Pionirskom parku (alijas Ćacilendu), suvišni kružni tokovi i „tropska“ saobraćajna ostrva u širećem zamahu… I nadasve zastrašujući jaz između sjaja (novog) granita na Trgu Nikole Pašića, i zjapeće rupetine na oblom svodu Bezistana.
Hibrid neukusa i besmisla
Navedeno je slika i prilika „kondenzovanog preseka urbanističkih kontradikcija srpske prestonice, koja ne funkcioniše kao koherentna urbana celina, već kao niz diskontinuiteta bez zajedničke projektantske logike“, kako bi taj miš-maš stručno opisao arhitekta Slobodan Maldini. Rezultat je, on tvrdi, „ciklični model izgradnje i razgradnje, u kojem javni prostor postaje poligon za uzastopne, međusobno neusaglašene intervencije nadležnih službi“.
Bezistan je bio arhitektonska senzacija i značajan inženjerski podvig svog vremena, sa armiranobetonskom kupolom koja je prekrivala prostor bez unutrašnjih stubova
Dobar primer je upravo Pašićev trg, rekonstruisan uz pompu 2023/24, i uz trošak od oko 730 miliona dinara (iz javne kase). Ta livada u 19. veku, a potom naseobina prizemnih kuća, pretvorena je u Trg Marksa i Engelsa posle Drugog svetskog rata, zahvaljujući omladinskim radnim akcijama. Istovremeno kada je ovde postavljen vodoskok, uklonjena je ograda oko Skupštine, čineći da ceo potez postane narodni i emancipatorski.
Veći deo platoa služio je kao parking do 1987, kada je popločan crvenim opekama, dobio fontanu sa bazenom, klupe i drveće. U dalje intervencije se nije išlo, jer već tad je na tom mestu bila planirana stanica metroa. Danas se o svemu priča isključivo ideološki, bez pragmatične perspektive, pa je gradonačelnik Aleksandar Šapić javno likovao što je rekonstrukcijom Trga zatro sve znamenje mrskog mu komunizma.
Zato mu valjda nije zasmetalo što je ishod bio hibrid neukusa i besmisla. Ili „sterilno, formalno uređeno, ali funkcionalno pasivno mesto, bez programa koji bi podstakao zadržavanje korisnika“, kako bi Maldini rekao. I nadasve – primer nečega za šta uopšte nije bilo potrebe.
Ako se možda ipak htelo da prolaznici posede na klupama, ne bi im u sunčanim danima bio dovoljan hlad ukrasnog bilja, posađenog po žardinjerama. Izostaje i šum vode iz restaurirane fontane, čiji bazen periodično liči na baruštinu (punu žabokrečine) i obično smetlište. Danju bleštav od beline mermera, noću je „mističan“ (i, i dalje, nimalo privlačan) pod svetlošću nove LED rasvete.
Nigde „naprednih tehnoloških rešenja“, ni „ekološke održivosti“, kako je novi plato najavljivan. Samo „kontinuitet postrealizacionih korekcija koje relativizuju samu ideju završene intervencije“, po definiciji našeg stručnog sagovornika.
Dakle, Trg je ostao livada bez hlada i ikakve urbane funkcije da okuplja građane.
O finansijskim aspektima te šarade biće govora kasnije, nakon što prođemo kroz prolaz Bezistan. Nekad „pupak Beograda“, koji danas „funkcioniše kao prostorna anomalija u samom jezgru grada“, po Maldinijevim navodima. I koji je „prešao put od beogradskog ’prozora u svet’ do mračnog ’slepog creva’ prestonice“, dok je njegova transformacija možda „najbolji pokazatelj kako se odnos grada prema javnom prostoru menjao kroz decenije“.
Malo digniteta, i smisla, Bezistanu je vratila Ulična galerija, skupa sa inauguracijom Čavketovog pasaža, kako je nakratko vraćen urbani duh tog poteza. Pa je sad opet zatrpan đubretom
Izgrađen 1959, prema projektu Vladete Maksimovića, Bezistan je bio arhitektonska senzacija i značajan inženjerski podvig svog vremena, sa armiranobetonskom kupolom koja je prekrivala prostor bez unutrašnjih stubova. Kultni značaj tog svojevrsnog beogradskog Monmartra, ustoličio je bioskop Kozara, kao i šadrvan sa skulpturom Devojka sa krčagom Aleksandra Zarina.
Malo digniteta i smisla
Interakciju sa građanima pospešivao je niz poslastičarnica, a potom i radnja „Soko Štarka“. Moglo se tu i pazariti nešto iz domena suvenira, iz produkcije narodne radinosti ili savremenih umetnika. A onda je od Bezistana bog digao ruke, pretvorivši ga u prečicu od Terazija do pomenutog Trga Nikole Pašića. I to takvu, da jedva čekaš da se dokopaš izlaza. Jedini razlog da se ovde zadržiš ostao je pristup jednoj inostranoj banci, simbolu neoliberalnog napretka.
Malo digniteta, i smisla, Bezistanu je vratila Ulična galerija, skupa sa inauguracijom Čavketovog pasaža, kako je nakratko vraćen urbani duh tog poteza. Pa je sad opet zatrpan đubretom, i nalik javnom toaletu. Šlag na tortu sistematske nebrige i nemara: lane se urušio deo stropa, pretvarajući ovaj prolaz u krajnje rizično mesto.
I kako su to rešile gradske vlasti? Sporan deo prostora ogradile su crvenom trakom sa natpisom „opasnost“, a pravac kretanja skrenule na improvizovanu stazicu od nestabilnih opeka. Nedavno, od tog jadnog prizora napravljena su dva „bilborda“, priličnih dimenzija, koji svedoče da se vlast za nas brine. Pa je na ulazu iz pravca Terazija postavila plakate sa upozorenjem da se u prolaz ulazi „na sopstvenu odgovornost“, uz sve uveličano rešenje o nebezbednosti, potpisano od strane nadležne inspekcije.
„U rešavanje problema, gradska vlast će ući uoči izbora“, (cinično) zapaža Stefan Simić, odbornik u Gradskoj skupštini, iz Pokreta slobodnih građana.
Do tada, vlast će se da ne čini ništa vaditi „zamršenim imovinsko-pravnim odnosima“, odnosno time što je deo prostora Bezistana u privatnom, a deo u javnom vlasništvu. Ignorišući opciju eksproprijacije u uslovima hitnog postupka, kao i druge zakone, ona pravi problem praktično ni od čega.
Zakon o planiranju i izgradnji predviđa da lokalna samouprava ukloni objekat ili njegov određeni deo, ukoliko se utvrdi da usled dotrajalosti predstavlja neposrednu opasnost za život i zdravlje ljudi
Jer, recimo, Zakon o planiranju i izgradnji predviđa da lokalna samouprava ukloni objekat ili njegov određeni deo ukoliko se utvrdi da usled dotrajalosti predstavlja neposrednu opasnost za život i zdravlje ljudi. „Troškovi mogu naknadno da se namire od privatnih vlasnika, što je takođe rešeno ovim zakonom, ali i Zakonom o opštem upravnom postupku“, kako Simić ističe.
„Mešovita vlasnička struktura, koja se u lokalnom kontekstu interpretira kao nerešiv čvor, u komparativnoj praksi predstavlja standardnu situaciju. Mehanizmi poput upisa tereta na imovinu ili prinudne naplate kroz izvršni postupak upravo su osmišljeni da prevaziđu takve okolnosti“, smatra i Maldini.
U uređenim pravnim sistemima, ovakva situacija ne bi bila tretirana kao administrativni problem, već kao pitanje neposredne javne bezbednosti, koje aktivira mehanizme hitne intervencije bez odlaganja, on dalje navodi.
Ovde kao da se čeka neka nova nesreća, koja bi konačno stavila tačku na aktuelni centar grada, preusmeravajući život u Beograd na vodi. A do tog trenutka, udri po simbolima nekadašnjeg velegrada, što nas vraća Trgu Nikole Pašića.
Takav kakav je, sterilan i nefunkcionalan, stajao nas je oko šest i po miliona evra, kako rekosmo, uz probijanje rokova i sporadična poskupljenja. „To je sasvim normalno kad je Grad investitor“, podsmešljiv je i Nikola Jovanović, direktor Centra za lokalnu samoupravu.
„Povećanja cene je tražio glavni izvođač, GP Invest gradnja iz Borče, koji se već ‘proslavio’ kašnjenjima sa radovima na rekonstrukciji Sremske ulice, krajem 2022“, on dalje navodi. Inače, GP Invest gradnja zadužena je za sve radove u Beogradu, uključujući i preslaganja kocaka, jer je javno preduzeće Putevi Beograda prošle godine zaključilo okvirni sporazum sa ovom kompanijom, težak oko 600 miliona dinara.
Finansijsko-burazerske petljancije
Da stvar bude još tragičnija, jedino se ova firma i javila na javni poziv za izvođače radova na Trgu Nikole Pašića. Kao i uvek kad je posao (i nagrada) velikih razmera, GP Invest gradnja u pomoć je pozvala čitavu grupu firmi – Alex E&C, D. C. Energocoop, Slavija Proking, Tesla sistemi d.o.o. i SDC Professional. „Najeminentnija među njima, Alex E&C, inače specijalizovana za bazene, trenutno je angažovana na još jednom spornom projektu – izgradnji novog sportskog centra na Južnom bulevaru, koji je preskup i koji Vračarci ne žele“, ističe Jovanović.
Takav kakav je, sterilan i nefunkcionalan, Trg Nikole Pašića stajao nas je oko šest i po miliona evra, uz probijanje rokova i sporadična poskupljenja
Mimo finansijsko-burazerskih petljancija (kao i neuspeha da fontana trajno proradi i bude čista), Trg Nikole Pašića sporan je i sa aspekta najavljene stanice prve linije metroa, prema važećim studijama firme Egis (inače, nadzornog organa u slučaju rekonstrukcije nadstrešnice ne novosadskoj Železničkoj stanici) i Urbanističkog zavoda Beograda.
Osim što je takva odluka suluda, s obzirom na brojne i veoma zgusnute istorijske slojeve u podzemlju, zaogrnuta je i lažima da će složene operacije imati „minimalni uticaj“ na postojeći urbani sloj. „Izgradnja podzemnih stanica ne podrazumeva samo tunelsko bušenje, već i kompleksne površinske intervencije – otvaranje pristupnih zona, instalaciju ventilacionih sistema i formiranje evakuacionih koridora“, Maldini objašnjava sled najavljenih događaja.
„Umesto da se posmatra kao dugoročno koordinisan infrastrukturni zahvat, odnos između površinske revitalizacije i budućih podzemnih radova otkriva odsustvo integrisanog planiranja i hijerarhije intervencija“, ističe ovaj ekspert. Ili, drugim rečima, džaba ste krečili, tj. utucali onih 6,5 miliona evra (najmanje).
Vođene ekonomskom logikom sopstvenog napretka, čudo je da se vlasti nisu setile da od dela platoa opet naprave parking, dok se onaj istorijski kod Skupštine ne završi. Tako bi konačno zaokružile ideologiju koruptivnog kruženja novca iz javne kase u privatne džepove.
