Ulice glavnog grada ovog meseca podsećale su na vreme koje jedni pokušavaju da zaborave, a drugi da vrate. Većina aktera iz tog vremena ipak, i dalje je aktivna – od političkih do kriminalnih krugova. Tako se prvo u žiži javnosti našao ubijeni Aleksandar Nešović, nekadašnji pripadnik novobeogradske, takozvane, Kekine grupe, koja je važila za jednu od najsurovijih. Paljeni su kafići, ranjavani ljudi iz vatrenog oružja. Umesto Pulsa asfalta iz Rana Srđana Dragojevića, fali još samo Goli život Milomira Marića da upotpuni medijsku sliku, ali on je napustio, kako kaže predsednik, blokadersku Happy televiziju. Paralele se tu ne završavaju – kada Pinki i Švaba na početku filma kreću put svojih sećanja, oko njihovih kola prolaze protivnici režima Slobodana Miloševića u demonstracijama. Danas možda nema tenkova ni vodenih topova, ali ima policijskog nasilja koje je već zacrvenilo asfalt u više srpskih gradova. Ipak, ono iskonskom mržnjom potpomognuto ili medijski izmanipulisano, nasilje se ispoljava među običnim građanima, jer se na kraju sve na njima lomi.
Ponovo je ispred Pravnog fakulteta tokom šesnaestominutne tišine došlo do gaženja i to starijeg čoveka, koji je baš na veliko okupljanje na Slaviji napunio 90 godina. Kreni-promeni je objavio da su na Zvezdari pristalice SNS-a napale srednjoškolce, a policajci su, kako su naveli, stojali sa strane i nisu reagovali. I ponovo napad na aktiviste zborova koji su bili u kampanji za skup na Slaviji 23. maja i delili nalepnice „Studenti pobeđuju“. Ni tu nije kraj – obračuni neistomišljenika i u Obrovcu. Prorežimski mediji nisu propustili priliku ni za širenje fotografije krvavog SNS aktiviste iz tog mesta kraj Bačke Palanke. Ono što nisu objavili jeste da je naprednjak prvo napao i udario odbornika Demokratske stranke Dragana Petrovića i čak nokautirao policajca, sve tokom studentske ulične akcije pravljenja majica sa natpisom „Studenti pobeđuju“ . Grupa sa transparentom „Srbija pobeđuje“ polako se približavala suprotnom taboru tog 19. maja, a u njoj su bili, prema rečima prisutnih, direktori dva javna preduzeća – direktor predškolske ustanove Goran Šatara i direktor Sportskog centra Milan Kozomora i radnici vrtića i komunalnih preduzeća.
Naprednjačkom aktivisti Darku Tici nije određen pritvor, ali jeste Mihajlu Ljubezu, devetnaestogodišnjaku koji je učestvovao u sukobu i koji je postupao u nužnoj odbrani, tvrdi njegov advokat, a zaprećena kazna iznosi između tri i 12 godina zatvora. Mihajlo je u pritvoru od 22. maja, a roditelji i prijatelji su ispred suda u Novom Sadu održali protest u znak podrške, kada su na saslušanje dolazili oštećeni svedok Petrović i dvojica policajaca, od kojih je jedan povređen u sukobu. I sve je to zbog cena javne reči i iznesenog stava. Iz istog razloga su i profesorki novosadske Jovine gimnazije, Mariji Vasić, posle gostovanja u Utisku nedelje, na zidove oko njene zgrade ispisivani uvredljivi grafiti, koji, pre svega, kako je rekla, pokazuju i to da SNS zna gde ona stanuje. Zbog ugrožavanja bezbednosti, podnela je krivičnu prijavu protiv Miloša Vučevića, formalno prvog čoveka SNS-a. Sukobi nisu samo tinjali ni u Beogradu.
U situacijama ekstremne netolerancije razvija se često spiralna eskalacija nasilja, a vlast umesto da je zaustavi, prekine, i dalje zloupotrebljava političku, sistemsku hijerarhijsku poziciju moći
Nevena Čalovski Hercog
Ličnosti o kojima je Radar već pisao kada su vređali majku Stefana Hrke nastradalog u padu nadstrešnice, Dijanu, koja je štrajkovala glađu ispred Narodne skupštine, ponovo su u akciji. Ovoga puta na Karaburmi, gde su nosili transparent „Srbija pobeđuje“. Kako su se SNS aktivisti primicali, pripadnici zbora Karaburma su se udaljavali kako ne bi došlo do konflikta, koji je upornošću režimskih aktivista bio neminovan.
„Da li si štrokader?“, upitala je novinara Veselina Petrovića Snežana Žana Stojanović, zaposlena u Predsedništvu, a čiji je muž Nebojša Stojanović direktor JKP Skloništa. „Ako si štrokader, pređi tamo. Ne podržavaš zdravu, pravu, vrednu, naprednu Srbiju, izvoli tamo. Evo, ja ti kažem, biraj! Vidi, ti si neko ko urušava Srbiju. Neko ko urušava sistem. Ti si ono zlo koje podriva, koje kvari. Pitam te jednom da se izjasniš, da li si na strani Srbije, zdrave i prave koja pobeđuje ili si na strani blokadera koji uništavaju i zaustavljaju našu zemlju u napretku?“ Sve je ovo Stojanović pitala novinara i trenera plivanja Petrovića. A onda je, kad se grupa već uskomešala, jedan od aktivista SNS-a nasrnuo na pripadnika zbora, koji je zadobio udarce zbog kojih je kasnije završio u Urgentnom centru uz potres mozga. Cilj je bio oteti natpis „Studenti pobeđuju“.
Zvanični podaci kažu da je skup građana Karaburme bio prijavljen, a na to mesto je došlo više desetina funkcionera i aktivista naprednjaka sa pet štandova. Pored njih i više inspektora u civilu, uz dva uniformisana saobraćajna policajca, ali od kojih niko, kako kažu okupljeni, nije reagovao. Pored Stojanovićeve, jasno se mogao prepoznati i Dražen Barjaktarović, član Veća opštine Palilula, rođeni Beranin. Barjaktarović je diplomirao na Univerzitetu Crne Gore na Fakultetu za sport i fizičku kulturu, na odseku za novinarstvo. Od 2000. do 2018. godine bio je profesionalni vojnik, a nekoliko godina je radio i kao direktor Predškolske ustanove „Mali čarobnjak“. Upadljiv je na snimcima i poverenik Opštinskog odbora SNS Palilula Nenad Milenović, odskoro i v. d. direktora Biblioteke Beograda, koji nema pet godina radnog iskustva u kulturi, koliko propisuju dva zakona, a nema ni deset, koliko zahteva Statut Biblioteke. Opština Palilula ostala je regrutni centar funkcionera za napade na neistomišljenike.
Za psihoterapeutkinju Nevenu Čalovsku Hercog, u stanju opšte polarizovanog društvenog konteksta, za čije stvaranje i održavanje su, kako kaže, svakako najodgovorniji nosioci vlasti, doživljaj egzistencijalne ugroženosti kod suprotstavljenih pojedinaca ili grupe neistomišljenika koja podržava grupnu lojalnost olakšava često nepromišljeno agresivno ponašanje. Ona smatra da se u takvim situacijama spiralna eskalacija nasilja često razvija, a vlast umesto da zaustavi, prekine, i dalje zloupotrebljava političku, sistemsku hijerarhijsku poziciju moći. Apsolutni poraz jednog dana ili nova pobeda nad protivnikom, mogu biti dalji „okidači“ u relativizaciji i negiranju sopstvene odgovornosti, a zatim i u osmišljavanju, opravdavanju, što dalje može podstaći nasilničko ponašanje, navodi dr Čalovska Hercog. Mediji i retorika vlasti svakako doprinose celoj atmosferi, štaviše, podstiču je. ,,Time kreiraju javni diskurs koji normalizuje i čak i više od toga, afirmiše i pozitivno konotira nasilničko ponašanje. Čak ljudi koji bi se u drugačijem kontekstu verovatno uzdržali od nasilja, postaju nasilni. Mediji su u ulozi značajnog facilitatora u nasiljem organizovanom sistemu i mogu i doprineti eskalaciji nasilja ali i deeskalaciji na putu ka alternativnim rešenjima, objašnjava psihoterapeutkinja za Radar.
Političari iz Tamanija su, piše Ferante, koristili ulične bande kako bi im pomogle da osvoje glasove za funkciju glasajući duplo, imali su lažne policijske značke i uživale zaštitu. U Srbiji je model batinaša i organizovanog glasanja odavno prevaziđen
Postavlja se i pitanje u kom trenutku u autoritarnom društvu započinje nasilje. Za antropologa Ivana Đorđevića proces autoritarizacije se ne odigrava preko noći, već postepeno, korak po korak, počinje da zauzima centralno mesto kao metodologija rešavanja bilo kog problema koji se javi – vidljivi aspekti toga jesu vređanja i napadi na građane na ulicama, ali je problem mnogo dublji. „Zapravo se mi sa različitim vidovima nasilja suočavamo u svakodnevici, od bahate vožnje po pešačkoj zoni, nervoze i nasilja u saobraćaju, prodavnici, pošti, školi. To ne mora biti uvek fizičko nasilje, već i ono verbalno, pa i implicitno, a obični ljudi se sve više povlače, jer atmosfera nasilja i agresije rađa i opravdan strah. Takvo stanje je na nivou društva neodrživo, i samo je pitanje trenutka kada će se takav sistem urušiti“, priča Đorđević i dodaje da će nasilje prestati onog momenta kada se institucije oslobode i kada se vrati bar minimalno poverenje građana u njih.
Zato je krucijalna poruka ovih studentskih protesta koji traju već jako dugo upravo mirno razrešenje krize, i u tom pogledu građani pokazuju ogromnu zrelost, jer, kako objašnjava antropolog, razumeju da bi svaka eskalacija dovela do još nepodnošljivijeg stanja u društvu, dok eskalaciju proizvode one snage koje jedini legitimitet crpe u sili i nasilju, a osnovna poenta, i simbolička i konkretna, jeste da se pobunjeni građani pozicioniraju tako da ne žele niti eskalaciju niti nasilje, već obične, mirne, demokratske izbore i društvo koje će, nada se, kada sve ovo prođe, početi da se ponovo gradi na principima odgovornosti i solidarnosti, što jesu i neki ključni lajtmotivi pobunjenih građana.
Policijsko nasilje je već zacrvenilo asfalt u više srpskih gradova. A ono iskonskom mržnjom potpomognuto ili medijski izmanipulisano nasilje se ispoljava među običnim građanima, jer se na kraju sve na njima lomi
Vratimo se na mračne paralele tamne stvarnosti. Prebrzo su počela poređenja ubistva na Senjaku sa scenom iz prvog dela Kuma, jer bi na platnu, kao što je bilo u zbilji, narednik njujorške policije Meklaski pomogao Majklu Korleoneu da otkloni Soloca i pobegne na Siciliju. Stvarnost je nadmašila fikciju. Još jednu je sličnost deo srpskog društva nadmašio i to onu sa Tamani holom, najkorumpiranijom i najdugovečnijom političkom organizacijom u američkoj istoriji, kako je opisuje Luis Ferante, bivši gangster i član porodice Gambino. Političari iz Tamanija su, piše Ferante, koristili ulične bande kako bi im pomogle da osvoje glasove za funkciju glasajući duplo, imali su lažne policijske značke i uživali zaštitu. U Srbiji je model batinaša i organizovanog glasanja odavno prevaziđen. Sada i funkcioneri koji su dobili svoju ulogu moraju da je brane na ulici poput kakvih pripadnika uličnih bandi, zajedno sa njima i oni koji su podlegli retorici režimskih medija. A neki srpski Tamani hol raspoređen je između Narodne skupštine i Andrićevog venca.
