Svega nekoliko časova uoči svog osmomartovskog koncerta u novosadskom Sportskom i poslovnom centru „Vojvodina“, hrvatski pop pevač Toni Cetinski otkazao je nastup sa obrazloženjem da je tek skoro od svedoka saznao da je popularni Spens tokom agresije JNA na Vukovar bio logor i mučilište za hrvatske zarobljenike. U trenutku nastanka ovog teksta, jedan drugi Hrvat, mladi Jakov Jozinović, već je završio svoj dobro posećen koncert na Spensu i nije podlegao pritiscima hrvatske javnosti i branitelja, a cela ova fertutma otišla je toliko daleko da se u nju ničim neizazvan ubacio i Dražen Žerić Žera, pevač „Crvene jabuke“, raspalivši da Jozinović ionako nije zaslužio da nastupa u velikim dvoranama (sa logorima ili bez njih, prim. aut.) jer ne izvodi autorske pesme (sic!).
Zašto je nastup jednog načelno neprovokativnog hrvatskog pop-pevača, u jednoj sto puta viđenoj srpskoj dvorani, preko noći postao glavna vest i podigao nivo međudržavne zlobe i žuči na novu razinu? Zašto je, nedelju dana kasnije, odgovornost za otkazivanje koncerta preuzela Dubravka Cetinski, Tonijeva menadžerka i supruga, rekavši da je odluku donela nakon što je videla koliko su njenog muža emotivno pogodila svedočenja hrvatskih veterana? Zašto je pres-služba Spensa tog dana reagovala amaterski, zakasnelo i kilavo, a zbog čega hrvatski mediji odbijaju da u potpunosti rasvetle slučaj Spensa i provere da li branitelji, možda, ipak nisu sasvim u pravu i da je Cetinski svesno ili ne – izmanipulisan?
Ukratko, sve je to moguće zato što Srbija i Hrvatska, svaka na svoj način, nisu završena, zrela evropska društva sposobna za čestit dijalog, unutra i spolja. Zato što se Hrvati pretvaraju da rat i dalje traje, a Srbi da ga nije ni bilo. Zato što demoni naših zločina još čekaju da se sa njima suočimo, a ne trpamo ispod tepiha, i zato što u Srbiji demokratija, institucije i građansko društvo postoje samo na papiru. Krenimo redom.
Čim je pukla vest da je Cetinski otkazao koncert zbog svedočenja o logoru na Spensu i da su neki Hrvati tamo mučeni, proverili smo izveštaj Inicijative mladih za ljudska prava „Rat u Srbiji (1991-2001): Jeste, desilo se“ i zaista pronašli iskaz svedoka da je Spens bio logor za hrvatske zarobljenike sa područja Vukovara i Slavonije. Na Jutjubu, branitelj Vukovara Zlatko Panković 10. marta je objavio video u kojem tvrdi da je u Srbiji proveo devet meseci u logorima, među kojima je bio i Spens, a zbog čega su branitelji zamolili sportiste i umetnike da se tamo ne pojavljuju.
„Jedan od tih prostora je dvorana Spens, kao i mnogi drugi logori u kojima sam ja bio… Ja sam u dvoranu Spens doveden zajedno za mojim prijateljima suborcima, braniteljima. U njoj smo bili vezani žicom, na prostoru galerije dvorane, a onda odvođeni na ispitivanja u prostorije koje su služile kao svlačionice, uredski prostori, ili prostori za držanje rekvizita. Tamo smo mučeni, zlostavljani, ponižavani, tučeni…“, kaže Panković, koji svedoči da je nakon Spensa završio u nepoznatoj novosadskoj policijskoj stanici, gde je dva dana ispitivan i mučen strujom, kako bi priznao da je učestvovao u ubistvu 40 srpskih beba.
Srbija i Hrvatska, svaka na svoj način, nisu završena, zrela evropska društva sposobna za čestit dijalog, unutra i spolja. Zato što se Hrvati pretvaraju da rat i dalje traje, a Srbi da ga nije ni bilo
U našu priču tada se uključuju i novosadske koleginice Marina Fratucan i Branislava Opranović. Njih dve su bile profesionalne novinarke 1991, na licu mesta, i tvrde ono što znaju skoro svi Novosađani: da je Spens tada bio prihvatni centar za izbeglice i da nema govora o masovnom logoru za Hrvate, gde su navodno organizovano prebijani i zlostavljani. Sa ovim se složio i predsednik Demokratskog saveza Hrvata u Vojvodini Tomislav Žigmanov, potvrdivši da je Spens tokom devedesetih bio izbegličko prihvatilište, uglavnom za izbegle etničke Srbe, a ne „logor za Hrvate“.
Šlag na tortu ovoj bespotrebnoj aferi stavili su srpska i hrvatska čaršija. S ove strane Dunava, pominjao se mali broj prodatih ulaznica, odnosno da je mlađani Jozinović prodao duplo više, pa se Cetinski, kao, povukao da ne pukne bruka. Dalje, Cetinski je u više navrata uspešno nastupao na Spensu i deo javnosti smatra da je otkazivanje „u minut do 12“ licemerno.
S one strane Dunava, hrvatski mediji, portali i javnost uopšte, apsolutno odbijaju da ozbiljno istraživački i kritički pišu o Spensu, te makar pokušaju da udahnu jake dokaze u tako ozbiljnu optužbu. Sasvim očekivano, reč branitelja i Udruženja logoraša ne dovodi se u pitanje i tretira se kao Sveto pismo, a hrvatska je javnost ostala uskraćena najvažnijeg: da li je Spens zaista bio organizovani logor za Hrvate, ili nije, odnosno, da li je pevačevo otkazivanje opravdano ili ne?
Umesto toga, debatovalo se o tome da li pevati na mestu logora, da li pevati u Srbiji uopšte, da li je mali Jozinović ispao četnik – a Cetinski domoljub, i da li je ovo „naplata“ za to što je Cetinski relativno brzo oslobođen nakon što je 2017. u Rovinju autom ubio pijanog čoveka koji je ležao na kolovozu.
Što se Novosađana i Novosađanki tiče, oni su generalno načisto da Spens početkom devedesetih nije bio logor za mučenje Hrvata, međutim, to i dalje ne znači da su svedočenja hrvatskog logoraša u publikaciji „Inicijative mladih“, pa i Zlatka Pankovića na Jutjubu, lažna.
Drugim rečima, to što Spens nije bio masovni logor za hrvatske zarobljenike iz Slavonije i Baranje, ne znači da neki od tih ljudi nisu bili na Spensu u jednom trenutku i da tamo nisu mučeni ili maltretirani. Novosađani, nažalost, ne mogu da stave glavu na panj i kažu da Hrvati nisu bili zadržavani ili maltretirani na Spensu i sasvim je moguće da su neki od hrvatskih zarobljenika zaista tamo bili, neko vreme, dok ih nisu odveli u druge, poznate logore u Srbiji: Niš, Sremska Mitrovica, Begejci i Stajićevo.
Nije sve apsolutno crno. Hrvatski branitelji i tamošnja javnost nemaju mehanizam da utiču na mladog, zločinom, mržnjom i korupcijom neopterećenog Jozinovića. Isto tako, srpska publika obožava dotičnog bez obzira na njegovo etničko poreklo i konfesijsku kakvoću
Slučaj „Cetinski vs. Spens“ do koske je ogolio sve dečije bolesti postjugoslovenskog prostora, nastale zanemarivanjem i poricanjem ratnih zločina, zločinačkih politika, trauma i kolektivnog sećanja. Da smo kritički i otvoreno pričali o zločinima počinjenim u naše ime, da smo od početka radili na isceljenju i pravom pomirenju, da nismo prepravljali istoriju i podlegli najnižim strastima, ništa se od ovoga ne bi dogodilo. Štaviše, da smo za to bili sposobni, predsednik Republike i SNS ne bi mogli da nam se dogode 2012. Ovako, region Jugoslavije i dalje je zarobljen u rukama onih ljudi i politika koje su do rata i dovele.
Ipak, nije sve apsolutno crno. Hrvatski branitelji i tamošnja religiozna i konzervativna javnost očigledno nemaju mehanizam da utiču na mladog, zločinom, mržnjom i korupcijom neopterećenog Jozinovića. Isto tako, srpska publika obožava dotičnog bez obzira na njegovo etničko poreklo i konfesijsku kakvoću te njegovo vreme u Srbiji, sigurni smo, tek dolazi.
Jozinović je rođen deset godina nakon Dejtonskog mirovnog sporazuma, a Cetinski 26 godina pre. Jakov ne poznaje svet i druženje bez interneta, dok je Toni tamo pronašao dokaze da nas mračne elite čipuju vakcinama. U tome je ključ njihovog ličnog odnosa prema Srbiji i publici u njoj, odnosno prema dnevnopolitičkim dešavanjima u domovini. Iskreno i ne bez razloga se nadamo da mladost donosi bolje vreme i susedske relacije, a za naš odnos prema izgubljenim ratovima i uspešnim zločinima svakako nisu odgovorni Toni ili Jakov.
