2. mart
Koliko je srpski režim odvojen od normalnog sveta vidi se svakoga dana, na mnogo načina.
Mračnoumlje i anticivilizajski otklon koji se sve više nadima i peni na vrhu, stalno pronalazi nove, sve idiotskije i sve luđe načine ispoljavanja.
Danas je to precenjeni bofl sat na glavnom beogradskom trgu koji odmah nakon instaliranja pokazuje pogrešno vreme, izgubi kazaljke i, kažu, mora ručno da se navija, kao da smo i dalje u viktorijanskom dobu pre-digitalne mehanike. Šta je sledeće: gasne lampe po ulicama koje će paliti dežurni panduri? Mada, i to bi bilo korisnije od onoga što sada rade…
Gangsteraj i kupleraj su kulturni i mentalitetski modeli srpske elite (da pojasnim: ovaj izraz koristim u smislu „ko ima moć u zemlji“, ne u smislu „ljudi rafiniranih ukusa i obrazovanja, najbolji među nama“).
Drugim rečima, nama vladaju divljaci. Na žalost, ta civilizacijska primitivnost traje predugo da bi i ostatak društva ostao neoštećen. Kako je sistem procureo u nas se, opet, vidi na mnogo malih detalja. Evo jednog.
Ne možeš da se boriš protiv nečega uživajući u tome istom
U nedavnom ispitnom radu, tim mojih beogradskih studenata je na bazi malog istraživanja i svog ličnog iskustva napravio jednostavnu infografiku koja pokazuje muzičku dinamiku večeri koju DJ-evi u domaćim klubovima moraju da poštuju da a) ne bi razočarali publiku i b) ne bi razočarali vlasnika kluba time što mu smanjuju promet za šankom.
Poslednji grafikon otkriva traumu i civilizacijsku štetu koju nam je nekoliko decenija ludila sa istim ljudima nad glavom izazvalo. Mnogo naše istorijske i društvene drame je sadržano u njemu.
Možda giljamo u UGGs, možda paradiramo Cepterov Mylon Z lični prečišćivač vazduha oko vrata (naša „zdrava“ amajlija), nosimo Stanley flašu za vodu ili Lululemon joga trenerku, možda preferiramo avokado na „sourdough“ hlebu dok srčemo „matchu“, gledamo u ogledalu našu korejsku kozmetiku i New Balance patike, možda naš „špic“ pije samo Evian…
Možda u svesnom stanju mislimo da nismo deo „seljane“, da smo se stilom i pojavom odmakli od smrada „običnog“ – ali stavite nas u grupu, založite nas sa nekoliko „žestina“ i folk ponoć dojuri kao interventna brigada, kao oklopni voz, na notama brutalnosti i prostakluka, ruke same idu u vis, dert se penje u grudi kao plima i grla se otvaraju sama od sebe, nesvesno, u kolektivan pad u sve ono što nas već decenijama ubija u pojam, što nas vuče u blato, što nas seče od sveta. A gazda, obično jedan od „njih“, se raduje…
Jače je od nas. Nismo ni primetili kako postajemo kao „oni“.
Ne možeš da se boriš protiv nečega uživajući u tome istom.
3. mart
Pametni uče sve vreme, od svih, na sve načine: od bliskih i dalekih, od prijatelja i neprijatelja, od sličnih i različitih.
Dosta korisnih stvari se može naučiti iz novog kineskog petogodišnjeg plana, bez obzira na razliku u veličini zemalja. Neke strukturne stvari su slične, čak identične.
Kao što sam pomenuo prošle nedelje, pametne zemlje gledaju šta se dešava u svetu i rade dve stvari: približavaju se savezima koji dele njihove civilizacijske vrednosti i fokusiraju se na stratešku samoodrživost tamo gde je moguće. A uvek je moguće više ako zemlja ima resurse i kreativnost ljudi. Kao Srbija. I spremnost da se to pametno koristi, što mi trenutno nemamo.
Kineski razvojni plan tretira samodovoljnost kao nacionalnu bezbednost. Ovo je posledica ne samo geopolitičke situacije u svetu, već i kineskih socijalno-demografskih trendova.
Kao i mi, Kina pati od „negativnog prirodnog priraštaja“; više ljudi umire nego što se rađa, jedan od razloga zašto je Indija sada najbrojnija zemlja na svetu.
Kao i kod nas, stanovništvo ubrzano stari, što otvara dodatne probleme: smanjenje produktivne radne snage, povećanje pritiska na penzijski fond i na zdravstveni i socijalni sistem: penzionerima treba više lečenja i brige, duže vreme.
Katastrofalan socijalni inženjering kineske komunističke partije kroz politiku „jednog deteta“ sada znači sve više starećih stanovnika koji nemaju rodbinu koja bi o njima mogla da brine – što je milenijumska kineska tradicija – a to opet znači još veći pritisak na socijalni sistem.
Smanjenje produktivne radne snage znači ne samo opasnost za ekonomiju, već i za generisanje para za taj isti penzijski i socijalni sistem: pritisak na sve manji broj zaposlenih da na svojim leđima nose veći broj starih i zanemoćalih – o ostatku društva da i ne govorimo – postaje neodrživ
Kod nas je sličan efekat postignut iseljavanjem mladih i stručnih ljudi, od kojih mnogi – a posebno njihova deca – nemaju nameru da se vrate. Smanjenje produktivne radne snage znači ne samo opasnost za ekonomiju, već i za generisanje para za taj isti penzijski i socijalni sistem: pritisak na sve manji broj zaposlenih da na svojim leđima nose veći broj starih i zanemoćalih – o ostatku društva da i ne govorimo – postaje neodrživ.
Zato novi kineski plan postavlja jedan jasan i precizan zadatak: „getting rich while getting old“ (u engleskoj interpretaciji): povećanje materijalnog standarda uprkos povećanju starosti i smanjenju stanovništva, i radnog i ukupnog.
Ovo može da se postigne samo inovativnošću i kreativnošću, razvijanjem i univerzalnim korišćenjem modernih tehnologija i „vertikalno“ i „horizontalno“.
Vertikalno su inovacije i podizanje produktivnosti u specifičnim industrijskim vertikalama.
Horizontalno je međusobni uticaj inovacija iz jednog sektora na drugi, kroz čitavu privredu i društvo.
Samo jedan od primera novog fokusa, pored već vrlo uspešnih industrija solarne i drugih obnovljivih izvora energije – takođe prilika i za nas – je takozvana „niskoleteća ekonomija“ (low-altitude economy), što je drugi izraz za masovniju i kreativniju upotrebu dronova u mirnodopske svrhe. Od poštanskih i kurirskih, do osmatračkih i upravljačkih funkcija u saobraćaju, transportu i poljoprivredi, dronovi su perfektni i za domaću pamet jer razne domaće ekspertize već postoje. Samo ih treba staviti u službu šireg društva, ne samo privatnog profita za vojni izvoz.
Za Kinu, inovacije, kreativnost i povećanje produktivnosti kroz tehnologiju nisu samo parametri boljeg ekonomskog uspeha, već pitanje bezbednosti, samoodrživosti, preživljavanja i prevazilaženja negativnih socijalnih, demografskih i geopolitičkih trendova.
Takozvane „kreativne industrije“ su novo naoružanje i nova odbrana: i bukvalno i metaforički, i ekonomski i socijalno.
5. mart
Milica Čubrilo Filipović, dopisnica iz Srbije za francuski dnevnik Figaro, dobila je otkaz posle deset godina saradnje.
Način na koji se to desilo ukazuje da je razlog za prekid saradnje njeno izveštavanje o protestima u Srbiji, koje u nečijim očima predstavlja kritiku srpskog režima.
A to je problem za Figaro jer je jedan od vlasnika lista i kompanija Daso koja proizvodi „rafale“. A srpski režim je skorašnji kupac. Francuski predsednik – ultimativni bankar i biznismen – srpskog predsednika oslovljava sa „dragi Aleksandre“. A priča se i da obojici ne ide u prilog da zemlje Zapadnog Balkana uđu u Evropu, obojici zbog internih političkih problema. Makronov se zove Le Pen. „Aleksandrov“ se zove ulazak Crne Gore i Albanije u EU pre Srbije. Pa se ima i zajednički interes…
Konci priče su zamršeni, ali kao i uvek, prateći konce uvek ispredemo do para i moći. Milica se samo našla u tom klupku .
Spomenik Francuskoj na Kalemegdanu je tokom NATO bombardovanja bio oskrnavljen jer se tada smatralo da je ova, nekada prijateljska zemlja, oskrnavila uspomenu na dugogodišnje i tradicionalno prijateljstvo.
Francuski predsednik – ultimativni bankar i biznismen – srpskog predsednika oslovljava sa „dragi Aleksandre“. A priča se i da obojici ne ide u prilog da zemlje Zapadnog Balkana uđu u Evropu, obojici zbog internih političkih problema
Šta sada misliti? Da li će kampanja sličnih reči u naša dva jezika, reči koje je Srbija pozajmila iz francuskog i odomaćila – već mesecima vidljiva u izlozima Francuskog kulturnog centra u Knez Mihailovoj – i dalje delovati autentično i uverljivo i onako emotivno kako su namerili njeni kreatori? Ili će se njena uverljivost raspasti pod rafalima realpolitike, igara moći i primata krupnog kapitala u zemljama koje više nisu prijatelji nego samo „klijenti“?
6. mart
Iako se ideja kompromitovanog Kreativnog saveta na kraju prevorila u kamen oko vrata svakome ko je u njemu boravio makar i nekoliko meseci, kao ideja i potreba za zemlju koja želi da se unapredi kroz svoju inovativnost i dalje stoji.
Ja bih je „operacionalizovao“ još direktnije i praktičnije (u skladu sa ovim ružnim, ali korisnim glagolom) u Kreativni direktorat – operativno kreativno telo, neku vrstu vladine kreativne agencije koja bi radila na specifičnim projektima i svojom „in-house“ ekspertizom kreirala i bolje kreativne tendere i, tamo gde može, sama odrađivala kreativne projekte.
Na primer, naš novi pasoš. Eto prilike za „nemanjićku plavu“ da zaista dobro posluži svrsi, kao nova boja korice za pasoš koji bi po dizajnu bio drugačiji i projektovao identitet moderne i kreativne zemlje. Te nijanse plave – iako je plava napopularnija boja za pasoše globalno – nema baš mnogo.
Unutra, još kreativnije. Kako su i Norvežani uradili sa svojim pasošem (i Islanđani i Švajcarci), mogli bi i mi. Umesto dosadnih apstraktnih ili heraldičkih motiva, kao i na novčanicama, unutrašnje strane bi bile priča o zemlji i njenim vrhuncima: kroz ličnosti, prirodne lepote, floru, faunu, predmete, arhitekturu i ključne događaje. Pasoš kao reklama za zemlju, ne samo dosadni putni dokument. Pasoš kao ponos. Pasoš kao medij. Pasoš kao priča.
Umesto dosadnih apstraktnih ili heraldičkih motiva, kao i na novčanicama, unutrašnje strane bi bile priča o zemlji i njenim vrhuncima: kroz ličnosti, prirodne lepote, floru, faunu, predmete, arhitekturu i ključne događaje. Pasoš kao ponos. Pasoš kao medij
Ili, dalekovodi. Najdosadnija infrastrukturalna arhitektura, obično smatrani za ruglo koje kvari pejzaže, a, opet, neizbežni, neumitni… Ne postoji nijedan stvarni razlog, sem nedostatka mašte i malo povećane cene, zašto ne bi mogli da budu narativni, scenografski, skoro pozorišni dodatak pejzažu – makar na nekim ikoničnim lokacijama kao što su Tara, Đerdap ili Kopaonik. Umesto ružnih tehničkih formi, utilitarnosti ogoljene do svoje asketske, neestetske srži, naši dalekovodi bi mogli da postanu svetsko čudo koje bi privlačilo turiste širom sveta.
Opet, ni ovo nije potpuno nova ideja, Islanđani su se poigravali sa njom, kao i neki drugi, ali niko još nije poznat po tome. Brda i krajolici kojima bi „šetali“ naši divovi, vile, Baš Čelici i druga mitska stvorenja, a što da ne, i poneki svetac ili legendarni naučnik. Dalekovodi u obliku i liku Tesle, Pupina, Mike Alasa, Svetog Save… Pravi, bukvalni nosači svetlosti, kako i priliči. Nema dosadnih stvari, ni industrija, ni objekata, ima samo dosadnih načina da se oblikuju i o njima priča.
Kreativni direktorat podrazumeva da bi vlada imala i kreativnog direktora. Da, nova funkcija koja bi vladi pomogla da bude i kreativnija i inovativnija, ne samo efikasnija. Da ukaže da je lepota takođe važna, u zemlji i u društvu koje je postalo i lišeno i imuno na prosvećenu estetiku.
Đorđe Milekić, umetničko ime Stanislav Šarp – koji je uz Nadu Rajičić (Nada Ray) bio polovina legendarne umetničke grupe FIA zaslužne za takođe legendarne Publikumove kalendare – godinama je bio kreativni direktor Majamija. Ne urbanistički savetnik – kreativni direktor jednog od ikoničnih američkih gradova.
Eto opet nekoga našeg, u svetu, na poslu koji nama očajno treba, a za nas je retka fantazija ekscentrika i zanesenjaka kao što je pisac ovih redova. „Šta će nam lepo kada je ružno (malo) jeftinije, lakše, a i narodu ne smeta. Što da se bakćemo…“
