Goran Bregović je u pravu kad konstatuje: „Ko ovde nije poludeo, nije normalan.“ Sav užas koji živimo možemo okrenuti na sprdnju da bismo psihički preživeli, ali ova dešavanja užasavaju na način koji oduzima dah, misao i reč. Kao da našim životima uporno upravlja neki natprirodni nemir. U njemu zlo dominira, a dobro nema šansu. Živimo tako da sve manje sebe poštujemo. Što reče prijatelj, pobegle nam godine a nisu ponele sa sobom ružne decenije. Sve isti gadovi, samo nove role.
Tokom svake naše društvene krize prva nastrada istina. Jer stvarnost „ludokratije“ nudi tako zastrašujuće domete da se besomučno moraju fabrikovati režimske verzije u nedostatku verodostojnih činjenica. Tako da istina nije ono što si video, kroz šta svakodnevno prolaziš i trpiš, već na kraju zavisi od šefove verzije. A taj šefuje po najvišim državnim funkcijama gotovo deceniju i po. Čuvar istine, vlasnik uzrečice „pa šta“, objasniće da nadstrešnica na Železničkoj stanici u Novom Sadu nije bila obuhvaćena rekonstrukcijom, da je leglo u Pionirskom parku „evropska oaza slobode“, da će opoziciji „dati izbore kad god hoće“, a razočaran rezultatima preskočiće kadriranje kojim je uništio srpski sport. Tako su neimenovani ljudi iz bliskog okruženja poželeli da mu u Tivtu omoguće „bolje okruženje kom bi se obradovao“. Baš u danima dok se kameleonski predstavljao kao evropejac, proamerikanac, prorus, proukrajinac i komunista. Sve u naporu da neko ne posumnja da je ostao rigidni radikal.
Čuvar istine, vlasnik uzrečice „pa šta“, objasniće da nadstrešnica na Železničkoj stanici u Novom Sadu nije bila obuhvaćena rekonstrukcijom, da je leglo u Pionirskom parku „evropska oaza slobode“, da će opoziciji „dati izbore kad god hoće“, a razočaran rezultatima preskočiće kadriranje kojim je uništio srpski sport. Tako su neimenovani ljudi iz bliskog okruženja poželeli da mu u Tivtu omoguće „bolje okruženje kom bi se obradovao“
Svaka učinjena gadost maskira se pričom o ekonomskim trijumfima uz garniranje obećanja o uvećanju penzija. Sve da bismo na tren zaboravili koliko je Srbija danas siromašna zemlja bogatih pojedinaca, teritorija kriminala, ubistava, nasilja, nesigurnosti, reketiranja, korupcije, ponižavanja srednje klase, obesmišljavanja institucija, političke dezorijentacije, krađe i uništavanja društvenih i prirodnih dobara, svesne devastacije kulture i obrazovanja, urušavanja poljoprivrede, brukanja vojske, čelične simbioze policije i mafije, svesnog gašenja sela, zabravljivanja fabrika, sračunatog zatupljivanja građana Srbije, zlostavljanja pravosuđa, povećavanja podela i mržnje među građanima, ponižavajuće servilnosti prema strancima, a ne služenja sopstvenom narodu.
Usred tog raskoraka između „najbolje godine u istoriji za Srbiju“, kilometarskih redova pred pojasom Presvete Bogorodice i haosa na svakom mestu u zemlji, jedan ljudski apel potresao je srce.
Na društvenim mrežama se nekoliko dana delila objava sa molbom građanima da pomognu nabavku posteljine za odeljenje neurohirurgije u Univerzitetskoj dečjoj klinici u Tiršovoj.
„Dragi prijatelji, humani ljudi i firme, hitno nam je potrebna pomoć u vidu dečje posteljine za bolničko odeljenje u Tiršovoj. Potrebni su čaršavi, jastučnice i ostala posteljina za mališane koji se leče na odeljenju neurohirurgije. Svaka donacija, ma koliko mala bila, mnogo znači i pomaže da deci boravak u bolnici bude prijatniji i dostojanstveniji. Unapred zahvaljujemo svima koji su u mogućnosti da pomognu i podele ovu objavu kako bi stigla do što više dobrih ljudi.“
Poražavajuće je saznanje da dok politikanti i hulje bliske vlasti na sebi šetaju hiljade evra i baškare se u višemilionskim vilama, piju pića od desetina hiljada evra, orgijaju sa osvedočenim polusvetom, besomučno kradu i bezobzirno se bahate, srpski poreski obveznici plaćaju turističke bravure elitnim naprednjačkim paravojnim jedinicama, čarter letove i ekskluzivne hotelske smeštaje za osvedočene batinaše i graditelje novih neprijateljstava.
Jedan roditeljski vapaj tada je prohujao sa junskim vihorom. Ko ovde nije poludeo stvarno nije normalan.
