Pišu: Suzana Sudar, Goran Dakić
U katastarskim spisima Republike Srpske, život i smrt nemaju čvrstu granicu. Dve Banjalučanke, bliznakinje Vidosava i Vukosava Samardžić, preminule u januaru 2000. godine, nekoliko meseci kasnije su, prema zvaničnim rešenjima uprave, podnele zahteve za izgradnju zgrade i dobile urbanističku, građevinsku i upotrebnu dozvolu. Tako je niklo velelepno zdanje koje se nalazi na uglu Jevrejske ulice i Dositeja Obradovića, u samom centru Banjaluke. Administrativno „vaskrsnuće“ sestara Samardžić, potpisano i overeno, i danas je temelj spora koji traje više od dve decenije.
Zgrada koja je sagrađena na zemljištu koje je pripadalo slavnoj glumici Ružici Sokić nalazi se nekoliko stotina metara od Gradske uprave. U toj zgradi žive i nekadašnji gradonačelnik Dragoljub Davidović i bivši načelnik Odjeljenja za stambeno-komunalne poslove Budimir Balaban, poznat kao jedan od rekordera u promenama političkih dresova. Balaban je bio načelnik ovog sektora u vreme kada su gradonačelnici bili Davidović i Slobodan Gavranović, obojica članovi vladajućeg SNSD, a od 2012. do 2017. godine bio je i predsednik Skupštine grada. Davidović je, sa druge strane, u svom duplom mandatu „zaradio“ i nadimak koji govori sve o njegovoj ljubavi prema nekretninama – Zgradoljub.
Žrtva urbanističke mafije
Balaban je u decembru 2002. godine jednosoban stan od 41 kvadratnog metra zamenio za gradski stan od 105,98 kvadrata u Ulici Dositeja Obradovića. Taj stan nalazi se u zgradi koja je podignuta na zemljištu koje je pripadalo Ružici Sokić, i koje i dalje pripada njenom nasledniku, suprugu Miroslavu Lukiću. Razliku od gotovo 60 kvadrata Balaban je doplatio svega 27.291 konvertibilnu marku (nešto manje od 14.000 evra). Drugim rečima, otkup stana u novogradnji, koja je tada bila prava retkost u Banjaluci, platio je oko 200 evra po kvadratu. Ugovor o zameni nekretnina između grada i Balabana zaključen je u vreme mandata gradonačelnika Dragoljuba Davidovića, njegovog budućeg komšije u novoizgrađenoj zgradi u kojoj su dodeljivani kadrovski stanovi.
Ružica Sokić u jednom od svojih poslednjih intervjua za BN televiziju govorila je o banjalučkoj građevinskoj mafiji i nelegalnom oduzimanju nasledstva za koje se godinama borila, a za Savremenu Bosnu izjavila je i da je zbog te borbe dobijala pretnje da će je „gepekovati“
Odbornica Narodnog fronta u gradskoj skupštini Dijana Ješić, za Radar kaže da je Ružica Sokić bila žrtva građevinske mafije. Ona ističe da je u pitanju bio udruženi zločinački poduhvat u kojem su učestvovali svi – građevinska mafija, gradski kriminalci i korumpirano pravosuđe: „Njoj je oduzeto 1.600 kvadrata u samom centru grada, na veoma sumnjiv način. Nije uspela da odbrani svoju zemlju jer su svi bili uvezani. Ni na koji način nije uspela da dobije naknadu za zemlju koja joj je oteta. Kada takva veličina to doživi, onda samo možete da zamislite kako prolaze drugi. Njen slučaj nije imao ko da nastavi. Advokat koji ju je tada zastupao više nije živ. Nadam se da će neko od potomaka nastaviti njenu bitku.“
Na čelu „hobotnice“ o kojoj Ješićeva govori nalazio se vlasnik kompanije Kaldera Milenko Čičić, koji je godinama bio jedan od najbližih poslovnih saradnika bivšeg predsednika Republike Srpske, Milorada Dodika. Čičić je, zajedno sa Kalderom, dospeo na „crnu listu“ američkog Ministarstva finansija, ali je nedavno sa nje skinut, kao i članovi uže i šire Dodikove porodice. U Čičićevom hotelu Kaldera, koji više ne radi, Dodik je svojevremeno održavao poslovne i političke sastanke sa najvišim domaćim i međunarodnim funkcionerima.
Čičićeva imperija
Podsetimo, SAD su 18. juna 2024. godine ponovo stavile na listu sankcija mrežu firmi i pojedinaca bliskih Miloradu Dodiku, a među njima su bili i Milenko Čičić i Kaldera. Kancelarija za kontrolu strane imovine (OFAC) dokumentovala je da je Čičić, po uputstvima Igora Dodika, sina Milorada Dodika, osnovao novu firmu Elpring kako bi preneo imovinu i operacije Kaldere i tako zaobišao sankcije.
Slavnoj glumici je oduzeto 1.600 kvadrata u samom centru grada na veoma sumnjiv način. Ni na koji način nije uspela da dobije naknadu za zemlju koja joj je oteta. Kada takva veličina to doživi, onda možete da zamislite kako prolaze drugi – Dijana Ješić
Čičić je 1995. godine osnovao Kalderu, koja se bavi proizvodnjom u elektroenergetskom sektoru. Bio je uključen u koncesije za izgradnju hidroelektrana na reci Bistrici, a kasnije je njegova firma Projekt dobila posao nadzora nad gradnjom tih elektrana. Njegov poslovni spektar je širok – od energetike do građevine“, objašnjava novinar Dragan Maksimović.
Građevinsko preduzeće Krajina, čiji je suvlasnik upravo Čičić, angažovano je na brojnim građevinskim zahvatima u Banjaluci, i to u jeku „građevinskog buma“. Krajina godinama gradi Aleja centar, gradski kvart sa desetinama zgrada za koje, kako se tvrdi, nisu plaćene sve potrebne dažbine. Ova kompanija dobila je i posao rekonstrukcije Kliničkog centra, uključujući izgradnju Severnog krila vrednog 83 miliona evra.
Ignorisanje dokaza
I dok se u javnim knjigama i dalje vode imena preminulih investitorki, pred sudom u Banjaluci još traje ostavinski postupak iza pokojnog Miroslava Lukića, supruga glumice Ružice Sokić i njenog naslednika. Lukić je preminuo 2021. godine i testamentom je svoju imovinu ostavio beogradskom Udruženje za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju Adligat, koje sada pokušava da zaštiti nasledstvo od „vaskrslih dozvola“ i upravnih odluka zasnovanih na pravno nepostojećim licima.
Svetlana Mirčov, predsednica Udruženja Adligat, kao zakonski zastupnik potpisivala je žalbe koje su stručno obrađivala tri advokata članova Upravnog odbora ovog udruženja, kojim rukovodi advokatica Gorica Lazić. Inače, srpskim advokatima nije dozvoljeno zastupanje u Republici Srpskoj. U žalbi se navodi da je čitav postupak vođen bez prisustva stranaka, na osnovu „ništavih upravnih akata“, te da se, kako je zapisano, „mnogo žuri, a nije jasno zašto“.
A kako je moguće da upravni organi donose odluke na osnovu zahteva osoba koje više nisu žive i koji su pravni mehanizmi da se takvi akti ponište, za naš list objašnjava Gorica Lazić, advokatica Adligata. „Očigledno je da je u ovom slučaju sve moguće. Organi javne vlasti koji su takve akte doneli po službenoj dužnosti mogu ih staviti van pravne snage, kao i viši organ, pa i javni tužilac. Kako to do sada nije učinjeno, Udruženje Adligat, čim se pravosnažnim rešenjem utvrdi da je testamentarni naslednik, pokrenuće sudske i druge postupke za utvrđivanje apsolutne ništavosti urbanističke, građevinske i upotrebne dozvole. Međutim, Osnovni sud u Banjaluci ne završava ostavinu, možda baš zbog toga. Katastar, i pored priloženih dokaza, ignoriše ih jer za njih oni i dalje postoje.“
Na čelu „hobotnice“ nalazio se vlasnik kompanije Kaldera Milenko Čičić, koji je godinama bio jedan od najbližih poslovnih saradnika bivšeg predsednika RS Milorada Dodika. Čičić je dospeo na „crnu listu“ američkog Ministarstva finansija, ali je nedavno sa nje skinut
Ružica Sokić, koju mnogi pamte kao jednu od najznačajnijih jugoslovenskih glumica, ostvarila je izuzetnu karijeru u pozorištu i na filmu, a javnosti je ostala upamćena i po humanitarnom radu i angažovanju u kulturnom životu Srbije. Njeno ime danas je povezano sa Fondacijom i Udruženjem Adligat, posvećenom očuvanju kulturnog i umetničkog nasleđa. U jednom od svojih poslednjih intervjua za BN televiziju govorila je o banjalučkoj građevinskoj mafiji i nelegalnom oduzimanju nasledstva za koje se godinama borila. Za Savremenu Bosnu izjavila je i da je zbog te borbe dobijala pretnje da će je „gepekovati“.
Dozvole i preminuli investitori
Borila se, ali se nije izborila. Glavni akter čitavog slučaja, prema dostupnim dokumentima, bio je Milenko Čičić, vlasnik kompanije Kaldera, koja je suosnivač firme Sokić Kaldera d.o.o, navodi advokatica Gorica Lazić:
„Iako su svi osnivači preminuli, Kaldera kao suosnivač obrisana je iz registra, ali firma se i dalje vodi kao ‘živa’, jer formalno postoje aktivni upisi u registrima, pa se samim tim ne može ni izabrati novi direktor jer je prethodni umro.“
Sud u Banjaluci i dalje okleva da donese rešenje o nasleđivanju Udruženja Adligat, a svi postupci su međusobno povezani, što dodatno komplikuje situaciju.
Prema dokumentaciji Republičke uprave za geodetske i imovinsko-pravne poslove, urbanističke saglasnosti, građevinska i upotrebna dozvola za stambeno-poslovni objekat izdavane su u periodu od 2000. do 2003. godine. Na prvi pogled, sve deluje u skladu sa zakonom. Međutim, po zakonu i zdravom razumu to nije tako jer su investitori u to vreme već bili preminuli.
Miroslav Lukić, suprug Ružice Sokić, preminuo je 2021. i testamentom je svoju imovinu ostavio Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju Adligat, koje sada pokušava da zaštiti nasledstvo od „vaskrslih dozvola“
U žalbi Svetlane Mirčov ističe se da je prvostepeni organ postupao bez prisustva zainteresovanih stranaka, uključujući naslednika Miroslava Lukića i Udruženja Adligat, jer ostavinska rasprava pred sudom nije završena, zbog čega svi upravni postupci treba da budu prekinuti, ali je uprava nastavila po svom. Time je, navodi se, prekršen osnovni princip upravnog postupka – zakonito utvrđivanje ko ima pravni interes i ko može da učestvuje u postupku. Situacija postaje još bizarnija kada se sagleda niz naknadno donetih upravnih akata: rešenja su izdavana skoro mesečno, iznova i iznova, za istu nepokretnost, ali zasnovana na ništavim aktima i osobama koje više ne postoje. Rezultat je administrativni lavirint u kojem su mrtvi „gradili“, a živi pokušavaju da sačuvaju svoja prava.
„Ročišta su održana, data je naslednička izjava da se Adligat prihvata nasleđa, samo se već dugo čeka rešenje Osnovnog suda u Banjaluci. Pravosnažnim proglašenjem za testamentarnog naslednika, Adligat postaje stranka i titular prava da u punom kapacitetu zaštiti svoja prava i interese. Do tada je samo zainteresovano lice. Verujem da sud zna pravo i da profesionalnost mora biti izvan svake politike. Mi se nećemo predati niti umoriti“, zaključuje advokatica Gorica Lazić. U međuvremenu, drugostepenim rešenjem po žalbi Adligata predmet se vraća na ponovni postupak i odlučivanje.
Ostavština Ružice Sokić pokazuje da, dok mrtvi formalno „grade“, živi moraju da se bore protiv sistema koji je zaboravio zakon i zdrav razum.
