Nedavno, u podzemnom prolazu kod „Ušća“, na prostranom zidu, grafit ispisan krupnim slovima: „Večna slava oslobodiocima Beograda“. Dva momka, više dečaka, sprejom pokušavaju da reč „oslobodiocima“, učine nevidljivom. Čovek, od oko sedamdeset, zastaje i pita: „Što vam smetaju oslobodioci Beograda?“ Momci uglas: „Kakvi oslobodioci, komunisti i Crvena armija su okupatori“. „Pa ko je onda oslobodio Beograd ako su oni okupatori?“, pita čovek. Oni ćute, pa im prolaznik prigovori da baš ne znaju mnogo o tim stvarima. „A ti znaš?“, kaže jedan. „Znam“, kaže prolaznik, „ja sam profesor univerziteta.“ Tinejdžer podrugljivo: „E, jadan mi je univerzitet na kome si ti profesor.“ Prolaznik ćutke odlazi. Kad je bio pred stepeništem čuje iza sebe uzvik: „Idi, glasaj za Vučića!“
Koliko oprečnih orijentacija u ovoj sličici stvarnosti? Neko i dalje poštuje borce protiv fašizma i želi im nezaborav, a najmlađi Beograđani ih smatraju okupatorima, pa se sarkastično obraćaju nekome za koga misle da je Vučićev glasač jer ih je ukorio zbog onoga što čine. Šta je u glavama dvojice maloletnika? Valjda su još đaci, ali šta su učili u školi i da li to što progovaraju ima veze sa školom ili nekim drugim uticajem?
Današnjim vlastima je potreban stalni antagonizam prema ostalim narodima u regionu jer jačajući predstavu o opasnosti od drugih, homogenizuju narod oko sopstvene vlasti
Posle par dana na bistama narodnih heroja na Kalemegdanu, iscrtani su kukasti krstovi, možda opet kreacija hrabrih tinejdžera nedoučenih i zavedenih ili noćnih kabadahija patriotske orijentacije. Nedovoljno je reći, nisu deca kriva. To je jasno, ali ko je kriv za vrednosnu, idejnu i ukupnu društvenu konfuziju u kojoj živimo decenijama?
Debate koje to nisu
Prema društvenim mrežama i raznim opskurnim izvorima, već danima se debatuje da li serijal „Tito – između istoka i zapada“ treba da se emituje na RTS-u ili ne. Neki bi da vide dokumentarnu obradu, drugi ne veruju da će ona biti objektivna, a prilično je onih koji ne žele da čuju za Tita na bilo koji način. Narod, toliko impregniran istorijom, ratovima, herojstvima, treba potpuno da izbriše iz sećanja Drugi svetski rat i njegove junake, jer oni su se borili za Jugoslaviju, a posle je vladao Tito i imali smo bratstvo-jedinstvo kojim je potisnuto srpstvo. Kralj Petar je bio veliki vojskovođa kada je, u Prvom svetskom ratu, hiljade srpskih boraca poveo na golgotu preko Albanije, iako je na tom putu ogroman broj izgubio život bez ispaljenog metka, od bolesti, gladi, hladnoće. Tito i partizani su izdajnici jer je zbog njihove borbe stradalo sto Srba za jednog Nemca. Koji su to aršini po kojima je oslobodilačka žrtva jednom herojstvo, a drugi put izdaja? To slušaju i reprodukuju tinejdžeri.
Jugoslovenstvo se godinama proskribuje, praktično od sredine osamdesetih, a dolaskom sadašnje vlasti to postaje osnovni ideološki orijentir koji se svakodnevno promoviše u režimskim medijima do te mere da se stvara odijum prema svakome ko izrazi i najmanju simpatiju prema nekadašnjem zajedničkom životu, danas rasparčanog regiona. Treba poništiti sećanje da je Jugoslavija imala ugled u svetu koji nijedna država nastala njenim raspadom danas nema, da se u njoj živelo skromno, bez luksuza, ali pristojno i bezbedno. Nije bilo zapaljenih automobila na ulicama, prebijanja studenata i novinara, a o svakoj izgradnji društvenog standarda vodila se javna rasprava. Niko nije rušio ono što je bilo pod zaštitom države, a mnoge ulice, trgovi, škole, nosili su imena znamenitih ljudi iz srpske istorije, one pre Drugog svetskog rata. Da, nije bilo višestranačja, danas ga ima, i? Potiskivanje Jugoslavije služi kao paravan za skrivanje grešaka koje je napravila Srbija.
Ono što današnjim vladaocima smeta, to je da u zajedničkoj državi nisu mogli da cvetaju nacionalizam, ostrašćenost identitetom i mitovima prošlosti. Njima je potreban stalni antagonizam prema ostalim narodima u regionu jer jačajući predstavu o opasnosti od drugih, homogenizuju narod oko sopstvene vlasti. Zato se svakoga dana pominju Jasenovac, ustaše, Tompson, a studenti i građani koji duže od godinu dana demonstriraju protiv autoritarne, nedemokratske vlasti proglašavaju se neprijateljima, stranim agenturama, pa se čak i njima lepe etikete ustaša i fašista. Tompson jeste nacionalistički jad, ali zar su bolji Šešelj, Bokan i hor udvoričkih nacionalista koji svakodnevno zagađuju informativni prostor sa Informera, Pinka, Hepija i drugih „patriotskih“ medija.
Velika indoktrinacija
Vrednosni skandal je napravljen onda kada su četnici, Nedić i slični abolirani, pa su krhotine društvene svesti preoblikovale nekadašnje komuniste u antikomuniste, a partizane u ljude koji su počeli da osećaju krivicu.
Tompson jeste nacionalistički jad, ali zar su bolji Šešelj, Bokan i hor udvoričkih nacionalista koji svakodnevno zagađuju informativni prostor sa Informera, Pinka, Hepija i drugih „patriotskih“ medija
Aleksandar Vučić u Rgotini, u Istočnoj Srbiji, govori okupljenom narodu pred panoom sa natpisom: „Ne postoji lepši i važniji zadatak i cilj od toga da čuvate i volite svoju državu.“ Zašto ne postoji? Zar je nemoguće kao cilj imati čovečnost, pravdu, poštenje, pristojnost. Ili nameru da se bude deo udružene Evrope uz stvarnu demokratiju i slobodu. Zar to nije bolji način da se čuva i narod i država, umesto propagandnog učitavanja patriotizma? Populistički prizvuk je očigledan, a onome ko razmisli, i sećanje na „jedan narod, jedna država, jedan vođa“ ili „država to sam ja“. U Klokočevcu se prisutnima zahvalio što su čuvali svoju zemlju od onih koji su hteli državu da sruše, antagonizujući tako sopstveni narod. Superiornost nad Crnom Gorom, Slovenijom i Hrvatskom nije mogao da ne pomene saopštivši da je rečna luka Prahovo tri i po puta većeg kapaciteta nego luka Bar, a takođe i od slovenačkih i hrvatskih luka.
Nada se pojavila u obliku jednogodišnjih protesta studenata i ostalih građana željnih promena. Simpatije su sa razlogom izazvali. Ali je u pravu novinarka Borjanka Milatović kada pominje krst na čelu studentske kolone i pita: „Gde je bunt koji ruši scenografiju, gde je generacija koja će reći: hvala na nasleđu, ali nećemo da ga nosimo kao uniformu?“ Istovremeno, režimski novinari kritikuju studente jer nose lažne crkvene zastave i slike svetaca. Eto još jedne vrednosne protivrečnosti i mogućnosti za idejna razmimoilaženja. Nisu mladi upili nejasne orijentire i retrogradnu svest ni iz čega. Odrasli su ih tako usmerili, a i među protivnicima vlasti priličan je broj onih koji koketiraju sa populizmom, klerikalizmom, pa i ekstremnim nacionalizmom.
Odgurnuti antifašizam, potisnuto levičarstvo, verska indoktrinacija, jačanje desnice, sve rigidniji nacionalizam, ispunjavaju prostor dominantne društvene svesti u Srbiji danas i opasno ugrožavaju proevropske i demokratske težnje. Kako ćemo se u tom kolopletu stvarnih i lažnih patriota, iskrenih i nabeđenih vernika, doslednih i konvertiranih levičara, evropejaca i antievropejaca, rusofila i rusofoba, pristalica i protivnika Amerike i NATO-a, orijentisati u daljoj potrazi za nekim boljitkom? Hoćemo li uspeti da stvorimo, ojačamo i promovišemo opciju koja će poentirati u isprepletanim i suprotstavljenim interesima i ideologijama i uzdići se iznad podela? Sva ta pitanja su tu pred nama, nema vremena za odlaganje odgovora, a postoji ozbiljna pretnja da više nećemo imati alate za javnu komunikaciju. Stvari su gore nego što izgledaju, nove greške mogu da budu veoma skupe.
