Predstava Umetnost i novac (koprodukcija Hartefakta i švedskog eksperimentalnog i nezavisnog pozorišta PotatoPotato) nastala je kao rezultat tragalačkog, radioničarskog procesa u kome su učestvovale glumice iz Srbije, Vanja Ejdus i Milica Stefanović, i rediteljka iz Švedske Freja Halberg, koja je potpisana i kao autorka teksta. Taj se tekst svodi na dijalog između dva lika u koje se mogu, po principu (sasvim) slobodnih asocijacija, učitavati različiti identiteti. Kada se uporedi početna/pisana verzija teksta i završna, koja se govori na sceni, jasno je da je u pitanju bio samo predložak za taj eksperimentalni, tragalački, na glumačkim improvizacijama zasnovan proces. Ne samo da je u predstavi pisana verzija teksta doživela mnogobrojne promene, nego se u njoj apsolutno ne razaznaje da je jedan od likova, onako kako ih je autorka izvorno označila, Novac, a drugi Umetnost (ako niste čitali tekst, naslov komada ostaje vam nerazumljiv). Ako u likovima ne prepoznajemo Novac i Umetnost, šta onda u njima vidimo?
Dok publika ulazi i zauzima mesto u gledalištu koje sa tri strane okružuje mali izvođački prostor u Hartefakt kući, dve glumice već sede u tom prostoru. Možemo samo da naslutimo da sede na dosta malim stolicama, jer su obučene u lepo dizajnirane, a neverovatno dugačke haljine koje se na podu spajaju, donekle jedna drugu preklapaju, prekrivaju ceo izvođački prostor, te grade jednu apstraktnu prostornu instalaciju. Ovo je veoma originalno i duhovito scensko rešenje jer su kostimi (autorka Maja Mirković) istovremeno i dekor, a to spajanje, putem kostima, dva ljudska tela u jedan jedinstveni scenski „organizam“ jeste suština rediteljskog koncepta.
U svojoj scenskoj, adaptiranoj verziji, dijalog među glumicama započinje tvrdnjom da niko i ništa ne postoji izvan relacije s drugim, da sve postoji samo u kontekstu. Scensko opredmećenje, te vrlo ubedljiva potvrda ove tvrdnje ostvaruje se dotičnim povezivanjem dva tela putem kostima: ni jedna od dve glumice ne postoji bez one druge, one su neraskidivo povezane svojim haljinama, kao što izjava jedne odmah priziva odgovor druge, tako i njihove fizičke radnje funkcionišu po zakonima fizike, po sistemu akcija i reakcija. To često stvara i komički efekat, jer ovaj scenski organizam nalikuje sijamskim bliznakinjama, jednom telu s dve glave, kad jedan deo tela vuče u nekom pravcu, drugi nužno posrće za njim. Ova asocijacija, zovimo je biološkom, svodi se na najjednostavnije čitanje scenskog dispozitiva zasnovanog na haljinama spojenim telima.
Pored zanimljivog rediteljskog koncepta, glavni umetnički kvalitet predstave jeste odlična gluma Vanje Ejdus i Milice Stefanović
Dve glumice mogu da asociraju i na dve žene, ili dve ličnosti bilo kog pola koje takođe ne mogu jedna bez druge. S obzirom na to da se u njihovom odnosu smenjuje love and hate, da im je odnos češće konfliktan nego što je harmoničan, ova asocijacija, nazovimo je psihološka, svodi se na čitanje po kojem je ovakva simbioza dve osobe obično toksična. Ova asocijacija psihološkog reda može dodatno da razvije i intertekstualne asocijacije, da nas uputi na neka poznata umetnička dela, kao što je, recimo, film Šta je bilo s bejbi Džejn, u kome dve sestre, ujedno i glumice (!), grade toksičan odnos psihološke međuzavisnosti. Imajući u vidu da, kako smo pokazali, nije sve toksično u odnosu između dva lika u predstavi Umetnost i novac, da među njima ima brižnosti, harmonije, pa čak i ljubavi, taj njihov odnos može da asocira i na dve relacije u Beketovom komadu Čekajući Godoa: harmoničan aspekt odnosa među junakinjama predstave na vezu Estragona i Vladimira, a konfliktni na patološku simbiozu Lakija i Pocoa.
Nerazdvojivost dva subjekta, tvrdnja da je svako definisan postojanjem onog Drugog (pomenuta hipoteza s početka predstave da se postoji samo u relaciji s drugim), mali, zatvoreni prostor iz kog ne može da se mrdne te deluje kao zatvor – ovo su asocijacije koje istovremeno razvijaju najviše značenje predstave, zovimo ga filozofskim, i još jednu intertekstualnu paralelu. Jasno je, naravno, da je u pitanju komad Iza zatvorenih vrataŽan-Pola Sartra i filozofski koncept koji se u njemu razvija, a po kom je „Drugi pakao“, jer ne možemo nikako da pobegnemo od njegovog pogleda koji nas u potpunosti determiniše.
Bilo bi sasvim pogrešno iz prethodne analize izvući zaključak da je predstava Umetnost i novac nekakav hermetičan scenski esej na složene psihološke i filozofske teme. Takve asocijacije je, zahvaljujući svojoj sasvim otvorenoj značenjskoj strukturi, ova predstava stvorila kod mene, ali je ona u osnovi scenski dinamična, razigrana i duhovita, te nije ni približno tako teška. Pored zanimljivog rediteljskog koncepta, njen glavni umetnički kvalitet je odlična gluma Vanje Ejdus i Milice Stefanović. Ona je fino stilizovana, razvija blagu (auto)ironičnu distancu, matematički je precizna, postupci i replike glumica se besprekorno ušniravaju, nadovezuju jedne na druge, kao u muzičkoj ili koreografskoj partituri. Međutim, i pored svega ovoga, njihova igra nije formalistički ohlađena, ona je ispunjena ljudskim sadržajem i punoćom… Za razliku od brojih tragalačkih i radioničarskih projekata koji nikad ne dosegnu zaokruženi oblik, već ostanu nabacani scenski materijal, predstava Umetnost i novac je mali, savršeno uglačani scenski biser, kome je jedina mana to što ne traje duže.
