Znaćemo da smo promenili društvo kada nam „Alan Ford“ više ne bude referenca

24. januar

„Podmukla prostota“ je kako bih nazvao one koji su oskrnavili statuu Borislava Pekića na Cvetnom Trgu. Dobar naziv za „pank“ bend, ako bi se ubacili u Pekićevski estetski môd – kao i „Lajava sponzoruša“ ili „Nabrekli buzdovan“ – ali teško je ovde biti etstetski milosrdan.

Kada neko iz obesti ili ideološke ostrašćenosti počne da uništava sopstvenu kulturu, naše lice pred istorijom, ušli smo u veleizdajničku teritoriju. Isti ti, koji se verovatno hvale sa svoja tri slavska prsta, ovim činom su pljunuli u lice i Svetom Savi, i Jefimiji, i Dositeju, i Vuku, i Tesli, i Pupinu i svima drugima na koje se kao rošave pijavice kače da bi sisali njihovu svetlost, ali ne da bi se od nje malo prosvetlili, već da bi je utrnuli i zatrovali.

Za ćacije je Pekić, onime što je bio i za šta se borio – a to su oni – neprijatelj, uvreda i poniženje. Bilo je samo pitanje vremena kada će se i njemu nešto desiti

Sveti Sava je bio kosmopolita, kao i svi ostali gore; Pekić je uz to bio i demokrata koji je mrzeo jednoumlje i diktature svih vrsta. I fašizam i komunizam. I tiranije i teokratije. Pre svega, primitivizam. I to je ono što je vandalima smetalo: nije bio njihov. Bio je protiv njih, u svim njihovim monstruoznim formama. Njegova statua koja gleda ka Kalemegdanu im je prst u oko; simbol „one druge“ Srbije, one koju mrze, gade je se, zatrli bi je jer ništa njihovo ni ona ni svet ne prepoznaju kao dobro, a kamoli sveto; sve njihovo je bruka i sramota, raspad i murdarluk, zloba i prostakluk, alavost i lopovluk.

Živeo je u Londonu, među našim „ovekovečenim neprijateljima“, još jedan razlog da bude sumnjiv. To što je bio u komunističkom zatvoru, godinama, to ti skakavci koji nam pojedoše godine naših života – baš kada je ceo naš komšiluk sa sebe otresao ruske lance – niti znaju, niti im je važno.

Za njih je Pekić, onime što je bio i za šta se borio – a to su oni – neprijatelj, uvreda i poniženje. Bilo je samo pitanje vremena kada će se i njemu nešto desiti. I mrtav, Pekić se bori protiv „ćacija“.

26. januar

„Koraci odjekuju u pamćenju, niz hodnik kojim nismo išli, ka vratima koja nismo otvorili, u ružinu baštu“, kaže T.S. Eliot u svojoj poemi Burnt Norton.

Meditacija je ovo na životne odluke, propuštene prilike, sve životne raskrsnice na kojima smo se našli, sve znakove koje smo videli na tim raskrsnicama i pravce koje smo odabrali slušajući neke od njih i zanemarujući druge…

Ružina bašta srpskog režima, i njemu sličnih, kombinacija je betonskog parkinga, pečenjare, kladionice i bordela; ružina bašta studentskog i građanskog protesta je, trebalo bi, nešto drugo

„Strategija“, „planiranje“, samo su druge reči za razmišljanje o lancu posledica koje proizvode naše akcije ili njihov nedostatak. Takozvana „dubina“ razmišljanja je samo napor i vreme – trening, ako hoćete – posvećen mapiranju potencijalnih ishoda. Nije, naravno, moguće predvideti sve. Kako kažu vojni stratezi, „plan je manje bitan, planiranje je bitno“ – nema fiksnih rešenja, ili su ona samo privremena, kompleksni svet zahteva stalno mapiranje scenarija i akcija, prilagođavanje i fleksibilnost.

Svaka zemlja, svako društvo je „ružina bašta“ svoje vrste i kako izgleda je posledica svih hodnika kojima smo kolektivno išli, svih vrata koja smo otvorili i svih onih koja nismo. Ružina bašta srpskog režima, i njemu sličnih, kombinacija je betonskog parkinga, pečenjare, kladionice i bordela; ružina bašta studentskog i građanskog protesta je, trebalo bi, nešto drugo. Kakva tačno, zavisiće od svih hodnika kojima će ići i svih vrata koja će otvoriti. Ili neće.

Za mene lično, ta ružina bašta su tri „I“ filozofkinje Saše Mad (Sasha Mudd), kao opis društva u kome bi bilo lepo živeti: Innovate, Improve, Include. Inoviraj, Popravi, Uključi. Iskoristi trenutni tehnološki i naučni momenat i kreativnost da se primene rešenja koja ranije nisu bila dostupna – „the last-mover advantage“; na taj način, popravi sve što ljudima umanjuje kvalitet života; da bi se to postiglo, uključi sve intelektualne i emocionalne energije zemlje i sve slojeve društva.

Eto jednostavne strategije, tri putokaza, za odabir kojim hodnicima ići i koja vrata otvoriti, ka ružinoj bašti.

28. januar

Ono što se trenutno dešava u Iranu je civilizacijska i mitska lekcija o prkosu čak i u raljama smrti.

Brutalni teokratski režim je pobio bar deset hiljada, a tvrdi se nekoliko puta više, svojih građana koji su protiv njega mirno ustali. Veliki deo njih su bili mladi. Mnogo je roditelja i porodica zavijeno u crno.

Šta raditi suočen sa takvom neljudskošću? Kako se takvom zverstvu narugati u lice, kako ga makar i simbolično poniziti i pokazati mu da nada i dalje živi?

Ono što mnogi Iranci sada rade zaslužuje da uđe u anale ljudske mitologije i upotrebe bola kao osvete. Sa grobalja dolaze prizori koji parališu mozak, koji potpuno suspenduju naša uobičajena poimanja tragedije i užasa ubijene dece. Iranci od sahrana prave proslave sa muzikom i igrom. Karnevale. Makabr žurke na kojima igra i pesma postaju čin poslednjeg otpora koji ljudskom biću ostaje kada oseća da ništa drugo ne može: pretvaranje straha u ponos i radost, mučeništvo i prkos da se peva kada neprijatelj želi da te zamukne i utuli.

Sahrane su poslednji čin protesta, odbijanje da tiranija definiše naše živote svojim pravilima. Iranci kroz svoje žrtve tiranskom režimu – jednom od glavnih izvoznika terorizma na Bliskom Istoku – daju dozu njegove sopstvene medicine, dobrovoljnog mučeništva u smrti. Ova inverzija i ledi krv u venama i pravi vulkane u srcu.

Ima ovde odjeka džez sahrana u Nju Orleansu, slavljenja života, ne smrti, ali na iranskim sahranama smrt je nasilna, brutalna, patološka… Takav ekstrem neljudskosti može da se potre samo drugim ekstremom.

Ljudski duh je nestišljiv, poslednji resurs i poslednja odbrana koju imamo…

2. februar

U Cvjećarnici u Kući cveća sam svojevremeno formulisao svoju „Moralnu Teoremu Alana Forda“ koja kaže: „Svako telo potopljeno u vlast gubi od svog ubeđenja onoliko koliko je teška vlašću istisnuta korist.“

Ova teorema je za mene najjednostavnija norma merenja ponašanja i učinka novih vlasti u Srbiji, kada im dođe vreme. Bazira se na samo nekoliko postulata koji objašnjavaju šta ta pozicija u vlasti nudi kandidatu:

1. Prethodni popis imovine
2. Evropska plata za sličnu poziciju u EU zemljama slične veličine i stepena razvoja
3. Jasna misija i plan rada i kvalitetni saradnici oko sebe koje sam biraš
4. Patriotska misija: zadovoljstvo i obaveza da za par godina pokažeš kako si specifično promenio zemlju na bolje

Ako postoje neka druga očekivanja, nije pravi kandidat.

Sve zaradjeno van toga, a da nije prijavljeno i legalno: trenutna smena ili zatvor. Singapurski pristup. I da: krivično delo korupcije na javnoj funkciji nikada ne bi trebalo da zastari.

To je sve. Ovaj filter bi u startu procedio kandidate. Svaki drugi izgovor za odstupanje od ovoga je kiselina koja će odmah početi da nagriza sistem.

Znaćemo da smo promenili društvo kada nam Alan Ford više nije referenca.