Svakodnevni život u Srbiji: Na protestu ispred Pravnog fakulteta devedesetogodišnjeg čoveka kolima je udario vozač tokom odavanja pošte za nastradale u padu nadstrešnice i polomio mu butnu kost. Završio je u Urgentnom centru na operaciji. Aktivisti SNS u noćnim satima razvaljuju vrata koja vode na krov zgrade i skidaju baner s natpisom „Studenti pobeđuju“. Zidovi zgrada širom Srbije preplavljeni su grafitima mržnje. U Bačkom Petrovcu na bivšem magacinu jevrejske porodice čiji su članovi završili u Aušvicu, transparent „Stop blokaderskom fašizmu“. U Novom Sadu mržnjom je ispisan zid ispod prozora sa koga je devojka sa majkom mesecima pozdravljala studente. Stranački štandovi postali su mesta koja varniče opasnim sukobima. U Resniku je nakon protesta mladić uguran u crnu škodu bez tablica, pa kad su se o tome pojavile vesti na društvenim mrežama, izbačen iz kola u gluvo doba noći, sa teškim povredama. Tokom deljenja nalepnica napadnuti su pripadnici zbora Karaburma, jedan građanin je završio u bolnici sa potresom mozga nakon brutalnog šutiranja u akciji otimanja transparenta „Studenti pobeđuju“. U Inđiji je jednom studentu zapaljen automobil, a aktivistkinji obijen stan u kome živi sa samohranom majkom. U Novom Sadu kordoni policije razdvajaju pristalice studenata i vlasti. Štitovi i pendreci su uvek okrenuti prema studentima. Jedan građanin je tokom protesta pogođen flašom u glavu i završio na hirurgiji. Direktor Jovine gimnazije zaključao je nastavnike i učenike da se ne bi pridružili roditeljima koji su protestovali ispred škole…
Šta nam govore bez reda poređane vesti nasilja nad građanima iz sedmice za nama? Da je disciplinovanje građana opsesija vlasti, da je nasilje specifična dijaloška forma koja se završava uvek tako da neko bude oboren na leđa ili da su vlast i kriminal na istoj strani, gde ne bi smeli da budu
I tako iz dana u dan. A onda…
Šef beogradske policije u misiji mirenja visokorangiranih kriminalaca u jednom restoranu na Senjaku, koja se završila pucanjem i poznatim epilogom ovdašnjeg kriminala – nema tela, nema dela. Tri dana kasnije prvi policajac prestonice uhapšen je zbog sumnje da nije prijavio krivično delo i učinioca, odnosno da je pomogao posle izvršenog krivičnog dela.
Predsednik države, bez samouvida u odgovornost, priznaje da „pola narko-dilera ima policijsko obezbeđenje“…
Šta nam govore ove bez reda poređane vesti iz sedmice za nama? Da je disciplinovanje građana opsesija vlasti, da je nasilje specifična dijaloška forma koja se završava uvek tako da neko bude oboren na leđa ili da su vlast i kriminal na istoj strani, gde ne bi smele da budu.
I nismo u taj paradoks došli slučajno. Put je vodio upravo preko tolerisanja kriminalaca sa policijskim značkama, preko lopova unutar sistema kojima ne fali dlaka s glave, rotacionih svetala za poslove izvan zakona, preko službenika BIA na usluzi klanovima, ali su zato jurili kritičare režima, preko policijskih načelnika koji su bili prsten zaštite kriminala, progona i smene poštenih tužilaca i sudija, podmetanja dokaza i nameštanja veštačenja, ubistva pod zaštitom policije, tajnih soba za praćenje ili megalomanskih poslova iz kojih su se izvlačile i delile pare. Put je vodio i preko slabog i ucenjenog tužilaštva u kome je pohranjena nečista savest sistema, preko rušenja institucija koje je trebalo da štite pravnu državu, preko represije koja se sprovodila nad svima koji su tražili odgovornost i preko tolerisanja korupcije koja ubija. Zato nije neobično da policija svakodnevno na ulicama čuva nasilnike, a potiskuje građane. To je taj raspored snaga kojim se čuva autoritarna država. Nismo naivni da poverujemo da je slučaj Milić izolovan, niti da će njegovo hapšenje otvoriti Pandorinu kutiju u neprozirne tmine vlasti. Bar ne sada.
