Ako pogledate top listu najčitanijih knjiga izdavača Laguna, videćete da prvo mesto već neko vreme suvereno drži roman Paša, a negde oko desetog se „vrti“ i Lajk, objavljen pre pola godine, pa polako gubi visoke pozicije na istoj listi, koje je donedavno držao. Zajedno ovim romanima jeste što je njihov autor Srđan Dragojević, naš proslavljeni filmski reditelj, čiji su filmovi Mi nismo anđeli, Lepa sela lepo gore i Rane, obeležile davne i turobne devedesete godine prošlog veka, a u novom smo ga upoznali u jednom novom stilu s nastavkom Anđela, a zatim i naslovima Sveti Georgije ubiva aždahu, Atomski zdesna i Nebesa. Baš tog dana prošle nedelje, kada smo razgovarali, Dragojević je Laguni predao rukopis trećeg romana. Predao je već ranije i rukopis knjige za decu Vuk koji nosi lampu, koja je biti njegova četvrta u tom žanru, i na njoj sada radi ilustrator. Na sve to, početkom avgusta počinje snimanje novog filma Osmi mart po romanu Rumene Bužarovske, a nakon toga i film Mlječni zubi, po pričama Lane Bastašić. Ipak, aktuelni roman Paša specifičan je po svemu. Istorijski vestern, smešten u 19. vek, u predele ruralne Crne Gore, usred „malog nesporazuma“ s tadašnjim osmanlijskim vođama.
„Veoma sam ponosan na Pašu, imam, čak, osećaj da je ovo nešto najbolje što sam stvorio, uključujući tu i moje filmove, one koje ljudi najviše cene“, kaže Dragojević na našu konstataciju da je u pitanju roman koji stilski dosta odudara od prethodnog Lajka. „Majka mi je rekla, impresionirana: ’o, kako si unapredio svoj stil za tako kratko vreme.’ Realno, svakom ’mladom’ piscu imponuje takav komentar, mada, Paša je zahtevao jedan drugačiji stil pripovedanja, sasvim drugačiji od onog u Lajku, koji se bavi fenomenom društvenih mreža i influensera i u drugom je žanrovskom ključu. Paša je zahtevao stil pikarskog romana, istovremeno pomalo pompezan ali i s otvorenom autoironijom prema njemu, kako bi svet Crne Gore opisivao meta-pikarskim manirom ili stilom komične ironije. I zato Paša dobro funkcioniše, mada čitalac samo intuitivno „kapira“ o čemu je reč, i možda ima asocijaciju na Tri musketara ili Grofa Monte Krista dok čita roman.
Dok sam čitao primetio sam mnogo poveznica s današnjim vremenom, posebno na društveno-političkom planu. Da li nam zapravo ovakve priče više govore o nama samima i o onome što živimo danas?
Kako da ne. Pozornica na kojoj se roman događa, neposredno pred Berlinski kongres, dosta podseća na ovo vreme. Mali narod na milost i nemilost velikih sila, sve nam je to poznato, zar ne? Osim toga, kneževina u planinama, u koju dolazi telegraf, dinamit, nude se krediti, stiže kapitalizam. I to je neki „deja vu“, jelda? Sve smo to prošli i kroz sve to prolazimo, evo, četvrta decenija. Plus, pitanje obraza, časti, nekih obrazaca srednjeg veka koji iščezavaju sa dolaskom „civilizacije“. Ti Crnogorci jesu, donekle, „plemeniti divljaci“ ali ne pežorativno, već kako su ih opisivali Ruso i Montenj, s divljenjem. Moje je srce na njihovoj strani, nakon svega kroz šta sam prošao, živeći i nekoliko godina u središtu modernog feudalnog kapitalizma ali i ovde u robovlasničkoj, pseudokapitalističkoj diktaturi.
Iako na kraju navodite reference iz filmova i pop kulture, da li ste možda vizualizovali neke likove s naše javne scene, koji bi odgovarali karakterima likova o kojima ste pisali?
Zatekli ste me ovim pitanjem. Okej, možda je baron Fon Hatorf, prevarant koji Crnogorcima donosi dinamit namenjen „ribolovu“ sličan ovim zetovima Donalda Trampa, šta li su? I arapskim investitorima. Pa ruski, austrougarski, francuski diplomati, valjda su nalik ovim sadašnjim što ih Aleksandar Vučić vodi na vino kod sebe, pa odu, srećni, tvrdeći da je Srbija uzoran kandidat za EU. Ali, pretežno sada „džeziram“ i tražim naknadne analogije, nisu mi ti, veselnici, uopšte padali na pamet dok sam pisao roman. No, složićeš se, sličnost jeste fascinantna.
Koliko je bilo teško – ili nije bilo – prebaciti se sa jedne urbane priče iz Lajka u epohu?
Ni najmanje. Paša je, u izvesnom smislu, moderan kao i Lajk. Ja sam i u filmovima voleo da se poigravam s obrascima žanra, volim i žanr kinematografiju, podjednako koliko i arthaus. Isto se odnosi i na literaturu. Veliki sam ljubitelj naučne fantastike, još od detinjstva. Volim i horor žanr, u mojoj porodici horor žanr ima kultni status, sve mora da se vidi. To je valjda taj, eklekticizam, raznovrsnost ukusa koji gajim kroz čitav život, koji opet potiče od stanovišta da je život zabavna i ne tako ozbiljna pojava. Tako tretiram i sebe, ali i ono čime se bavim. Reč koju najviše volim je „nepretenciozno“. Sve se stvari na svetu mogu saopštiti i na komplikovan, pretenciozan način. Ali i na ovaj drugi.
Vrlo ste produktivni u pisanju. Da li je to neka vaša autorska kompenzacija za snimanje filmova?
Mislite, kako to da se u romanima nisam zahvalio Vučiću što mi je zabranjeno čak i da radim reklame, kako mi oni poručuju, „za wc papir“ pa sam se posvetio pisanju? Iako diktator veruje da je za sve zaslužan, pa i za to što smo ispali sa Svetskog prvenstva u fudbalu, ovde njegovih zasluga nema. Naime, ja se pisanjem bavim najmanje deceniju pre no što sam snimio prvi filmski kadar. Treći roman je naučnofantastični. Baš sam ga juče predao urednici u Laguni, skrativši ga s preambicioznih 430 strana na tečnih i zabavnih 310. Morao sam da se, teška srca, lišim svih svojih „gikovština“ o kvantnoj fizici i „teoriji struna“. Ostala je akcija i šega, na polzu malo šireg čitateljstva. I sada, ova dva romana se divno prodaju. Tri knjige za decu se odlično prodaju. Mogu od toga da plaćam račune, skromno preživim. Imam to zadovoljstvo da svakom SNS-ovcu kažem – Mrš, stoko! I da okončam diskusiju. Oni mene „mrze kao Nemca“, ja njih „mrzim kao Nemce, ali kao one, zajeb….e, esesovce“. I lepo je kada se ljudi razumeju. Važno je to za kohabitaciju.
Kako god oni to nazivali, „ustaše“, „autošovinisti“, „drugosrbijanci“ ili „intelektualna elita“, ista je ta poruka, isti svetonazor, koji sam u Lepim selima davno formulisao sa: „Da se vi, školovani, nešto pitate, otišli bi i Srbi i Srbija u k… odavno“
Kako je došlo do toga da kinematografija, koja je do pre godinu dana bila nešto u šta se vlast klela kao najveći adut, predstavljala je ličnom kartom na evropskoj pa i svetskoj sceni, postane neprijatelj broj 1? Vrlo često javno komentarišete odnos vlasti prema kinematografiji, da ne kažem osvetu, ali čini se da će ova kriza na duge staze da se reflektuje na srpski film?
Pa, nije se baš klela. Više su lagali kao kućni ljubimci koji kažu „vau“ pogotovo vezano za subvencije stranim filmovima koji su se snimali ovde. To su, izlišno je reći, ćaci producenti. Reč je o milionima evra subvencija koji su, zatim dodavali na skroman fond za domaći film i pričali, u svom montipajtonovsko-staljinističkom maniru o stotinama procenata povećanja. Svega je tu bilo, komičnog. Dovedu Džonija Depa, natakare ga pored Vučića, sevnu blicevi, pa posle izmišljaju da se neki animirani film s papagajima, gde Dep daje glas, animira ovde, a zapravo zaposle tri animatora a prijave dvesta, da bi ukrali pet miliona evra. Potemkinova sela, kao i sve što rade. Ako je to ta zakletva u kinematografiju, potpuno ste u pravu! „Osveta?“ Njima je sve osveta. U venama im pliva osveta. Srce im kuca jače kada mogu da se osvete. Valjda u osveti nalaze i izvesnu seksualnu gratifikaciju. Biće sve to dobro za film, jednog dana.
Da li ste optimistični da će se Filmski centar Srbije resetovati i vratiti na ono što je nekada bio, posebno po pitanju konkursa i odnosa prema filmskim radnicima?
Optimista sam. Kad se ova kriminalna hobotnica raspadne, desiće se i to. Nakon pada „svinjske hunte“, neophodni su transparentni konkursi i za direktora Filmskog centra i potom za filmove, o kojima moraju odlučivati pre svega delegirani predstavnici filmskih asocijacija i udruženja. Ali, pre toga, u Upravnom odboru filmskog centra moraju da sede ljudi od struke i autoriteta a ne oni koje biraju kreteni iz Vlade po principu „glumac, reci nešto smešno“. Dakle, Filmski centar prevashodno mora da ima autonomiju i bude Agencija, lišena statusa da zavisi od nekog, gore spomenutog kretena iz Vlade, koga će sad neko da moli da uplati namenjena sredstva za funkcionisanje ove institucije. A Filmski centar mora da ima sredstva i od RTS-a, od Ratela, od Državne lutrije i igara na sreću, ne samo iz budžeta za kulturu, koji opet mora da bude tri odsto, a ne ponižavajućih šest promila, kao što je sada.
Deset hiljada kriminalaca sa sto hiljada krivičnih prijava i zatvorskih kazni. Ozbiljna je to logistika. Pa „ejč-ar“ koji SNS poseduje, u rangu najvećih svetskih korporacija. Selektovati psihopatske i sociopatske kadrove, ozbiljno je to naučno postignuće. I, na kraju, kada se sve sabere, opet nemaju šanse da dobiju izbore
Nedavno sam video da ste se potpisali prvo kao klinički psiholog pa kao filmski reditelj, iako ste u javnosti najpre prepoznati po filmovima. Kako vi kao klinički psiholog vidite zemlju u kojoj živimo? Šta bi bila dijagnoza ovog društva?
Ne, tako su me potpisali i nemam tome ništa da zamerim. Možda očekuju od mene dijagnozu autoritarnog lidera ali postoji „Goldwater pravilo“ koje veli da nije etički davati dijagnoze na daljinu. Doduše, postoji i „Tarasoff preporuka“, aktuelizovana od Američkog psihijatrijskog društva zbog pojave Trampa, koja kaže da je etički upozoriti društvo na nestabilne ličnosti koji su na poziciji da mogu da nanesu štetu čitavoj zajednici. Čini mi se da nam je, uprkos nedostatku kliničkog intervjua, subjekt o kojem govorimo, naš diktator, ostavio u amanet pet hiljada javnih, snimljenih nastupa i preko pet stotina sati materijala. Obim ovog kliničkog materijala već daje izvesne indicije o potencijalnoj psihopatologiji, toksičnom narcizmu, u kombinaciji s antisocijalnim poremećajem ličnosti. S krajnjim oprezom kažem ovu procenu, jer bih voleo da bude potkrepljena i mišljenjem drugih eksperata iz struke. Možda bi srpsko Društvo psihologa i psihijatrijska udruženja valjalo da pribegnu „Tarasoff preporuci“, te pokažu da nisu okupirane institucije kao sve druge.
Pomalo je komično što čitava medijska scena, novinari, analitičari i opozicioni političari svakodnevno progutaju „udicu“, te komentarišu svaku Vučićevu rečenicu, valjda nesvesni da je sadržaj tih poruka kontradiktoran i da se, često, vrtoglavo menja iz dana u dan, kroz čitav spektar emocija. Psihijatar koji pomaže pacijentu u nekoj ustanovi ne bi se mogao proglasiti dobrim stručnjakom kada bi, pacijentu koji tvrdi da je Napoleon, na svaku tvrdnju odgovarao pitanjem i suočavao ga s neposedovanjem Napoleonovog dvorogog šešira. Jer pacijent bi na pitanje „Gde ti je šešir?“ odgovarao uvek drugačije – Ukrale su mi ga ustaše, izgubio sam ga kod Vaterloa, itd. To nikako ne bi doprinelo objektivnom sagledavanju kliničke slike.
Mislim da ovoj vlasti, zapravo, nije ni bitno na koji način će taj Ekspo održati u nezavršenim paviljonima bez upotrebne dozvole, niti ko će ga posetiti. Verujem da će to biti fijasko, ali bojim se da ova „pljačka veka“ nije posetiocima ni namenjena, već je isključivo namenjena postizanju „pete brzine“ u otimanju javnih sredstava
Recimo, ovde su nepoznate dve izuzetne knjige Lorda Dejvida Ovena o „Hubris sindromu“, koji se razvija kod političara koji dugo provedu na vlasti, pa počinju da poistovećuju sebe s državom, razvijaju patološko odsustvo kritičkog mišljenja i racionalnog rasuđivanja, gubitak empatije i agresivnost prema bilo kakvoj kritici. Jasno, osoba koja je došla na visok položaj sa već zabrinjavajućom kliničkom slikom, može dodatno postati pogubna po čitavu zajednicu. Takav pojedinac stvara institucionalnu psihozu koja zahvata čitave segmente društva. I to se pretvara u „sistemsku patologiju“. Nešto o čemu upravo svedočimo, zar ne? Mada, završiću ovo s ličnom skepsom prema preteranom psihologiziranju. SNS banda to i ne zaslužuje. U pitanju je obična, trivijalna pohlepa kriminogenih ličnosti. Više volim narodnu mudrost od časnog ser lorda Ovena, koja veli: „Gladan ih k… pravio.“
Kako se u tu dijagnozu uklapa studentski pokret? Svašta su i sami prošli kroz ovih godinu i po dana, iskristalisali su se u veliku političku organizaciju, ali da li je ta njihova trenutna snaga održiva do potencijalnih izbora?
Ma kako da nije. Kada se energija bunta jednom probudi, nemoguće je zatomiti i pobediti. Nijedan diktator u istoriji nije u tome uspevao, ma koliko se trudio. Kada se jednom oseti miris slobode, diktator je, izvinjavam se na izrazu, najebao. I tada mu se gaće tresu. Ovde je specifična situacija. Bivši navijački „mali od kužine“ okružio se ozbiljnim huliganskim „liderima s tribina“. Možda bi on i da izađe, ali mu neki Kure, Rešetkica i Amonijak sada kažu: „Gde si ti pošao?“ „Ali, ostavio sam vam loptu!“, zapomaže on. „Koju, bre, loptu? Skidaj patike!“ Bojim se da je diktator kao Šilja iz stripa koji je krečio sve oko sebe i onda zafarbao sebe u ugao. Nije mi ga žao.
Šta vi, kao nekadašnji član Socijalističke partije Srbije, mislite o toj partiji? Zašto je aktuelna vlast potopila nekada najveću političku strukturu i pretvorila ih u autoparodiju?
Vidi, kada ti, koji si objektivna, osetljiva, obrazovana osoba postavljaš takvo pitanje, šta mogu uopšte da očekujem od botova-trolova-mrzitelja? Minimum sto puta sam ljubazno i strpljivo objasnio da me je Branko Ružić pitao da budem na njihovoj listi i poslanik u parlamentu, kada je čuo moju ideju o obnovi sto zatvorenih domova kulture i povezivanje u kulturnu mrežu. Nikada to nije podrazumevalo da moram da se učlanim u partiju. Uostalom, da je to bio uslov, ne bih pristao. Jednostavno, nisam „materijal“ za članstvo u bilo kojoj organizaciji koja podrazumeva valjda neophodnu „partijsku disciplinu“. Pa da ne objašnjavam sto prvi put, da kažem zvanično: „zabole me“, u opštoj reviziji istorije, što tome ne bi bila podložna i moja, mala, „lična istorija“. Tako da me, shodno tome, „zabole“ i za tu partiju. A potpuno mi je jasno zašto su mnogi tu nepoverljivi i da im je angažovanje u politici sa željom da se uradi nešto dobro za javni interes, nerazumljivo, pa čak i glupo. To je, valjda i sistem vrednosti ovog vremena. Ali, vredi li se tom „duhu vremena“ usprotiviti? Verujem da vredi. Kada sam vratio poslanički mandat i ljubazno se sa svima pozdravio, odlučio sam da, zajedno sa još nekoliko kolega, učinim nešto što može suštinski i praktično pomoći filmskoj zajednici.
Osnovao sam UFUS-AFA zaštitu, kolektivnu organizaciju koja obezbeđuje autorkama i autorima tantijeme za emitovanje njihovih dela, nešto kao Sokoj, za muzičare. To nije postojalo, iako su zakonske osnove bile tu. I do sada smo podelili više miliona evra našim članovima kojih već ima pet stotina, imamo socijalne programe za starije autore koji moraju da životare s penzijama ispod ljudskog dostojanstva, planiramo i starački dom za naše članove, treći u Evropi za umetnike, pored onog koji je osnovao Đuzepe Verdi u Italiji i onoga čiji je pokrovitelj kralj Čarls u Britaniji. Vidiš, to je za mene bavljenje politikom. Nisam to uspeo na širem planu, u parlamentu, mada sam promenio neke zakone i uspeo da zaustavim neke planirane nepravde. Nisam baš verovao da je interesovanje profesionalnih političara za kulturu tako skromno i da je to, zapravo, borba s vetrenjačama. Ali, pitam te, evo, objektivno – ko će od ljudi koji se bave kulturom i umetnošću da se žrtvuje i, da oprostiš, „drka“ u parlamentu za dobrobit zajednice, kada vidi kakav je animozitet izazvao moj angažman? Pritom, meni je taj animozitet jasan, jer on je ljudski. Suočen s potrebom drugoga da uradi nešto korisno za zajednicu, mnogi će reći: „Što si ti, barabo, bolji od mene, koji tu potrebu nemam?“ Mogu samo da kažem: „Nisam bolji, samo osećam zadovoljstvo kada učinim nešto korisno za bližnje.“ I ne zameram ništa onima koji imaju drugačiji doživljaj sveta, možda funkcionalniji i bolje prilagođen današnjem društvu.
Kako vama kao vizuelnom umetniku ali i kliničkom psihologu istovremeno, izgledaju ovi grafiti kojima je Beograd iscrtan, poput „Blokaderi ustaše“ i tome slično?
Zašto naši kućni ljubimci, muškog pola, zapiške svako drvo? Ostave trag, pokažu dominaciju. Naravno, za razliku od ovih, zlih čovekolikih kerova zaraženih besnilom koji uneređuju fasade našeg grada, naši ljubimci su plemenita bića i nemaju virus besnila u sebi. Ovaj aktuelni „likovni fenomen“ može se gledati i kao patološka mržnja prema bilo čemu lepom i uređenom. Podanici SNS-a preziru bilo šta estetski privlačno i plemenito. Već se deceniju i po razvija taj animozitet prema obrazovanju, sticanju znanja. Kako god oni to nazivali, „ustaše“, „autošovinisti“, „drugosrbijanci“ ili „intelektualna elita“, ista je ta poruka, isti svetonazor, koji sam u Lepim selima davno formulisao sa: „Da se vi školovani nešto pitate, otišli bi i Srbi i Srbija u k… odavno.“ Dobro, ovi današnji kažu „čkolovani“ umesto školovani. Ako im ne stanemo na put, počeće da prebijaju sve one koji na ulici koriste te dugačke i nerazumljive prosto-proširene rečenice i trude se da govore pravilno. Već smo duboko zakoračili u „idiokratiju“ i moramo biti solidarni da se tome odupremo. Studenti su protiv svega ovoga ustali i digli glas.
Ovaj aktuelni „likovni fenomen“ može se gledati i kao patološka mržnja prema bilo čemu lepom i uređenom. Podanici SNS-a preziru bilo šta estetski privlačno i plemenito. Već se deceniju i po razvija taj animozitet prema obrazovanju, sticanju znanja
Kako je moguće da se ova vlast, bez i trunke inovativnosti u tim „izumima“ kad su u pitanju parole koje šalju, uspela da privuče toliki broj glasača i da ih drži i dalje verujućim?
Četrnaest godina medijskog laganja nije šala. Mi smo još jako fin narod – posle godine dana izloženosti raznim papirnim i digitalnim „svinjoformerima“, građani Švedske bi se tukli po ulicama. Mi sve to preživljavamo. Pored masnog laganja, podmićivanja, kupovina glasova. Pa ozbiljne „vudu veštine“ i majstorstvo „crne magije“ da hiljade pokojnika uskrsnu na dan izbora da bi za njih glasali. Sto pedeset hiljada raznih „svinjotrend“ diploma i partijskog zapošljavanja, isključivo onih s takvim, kupljenim diplomama. Mreža koju čine i njihove porodice, svi oni znaju da će, u slučaju promene, moguće, biti povuci-potegni, bez obzira na to što su diplome „pošteno“ platili. Jedno deset hiljada kriminalaca sa sto hiljada krivičnih prijava i zatvorskih kazni. Ozbiljna je to logistika. Pa „ejč-ar“ koji SNS poseduje, u rangu najvećih svetskih korporacija. Selektovati psihopatske i sociopatske kadrove, ozbiljno je to naučno postignuće. I, na kraju, kada se sve sabere, opet nemaju šanse da dobiju izbore. Dozlogrdili su ljudima, to se oseća na svakom koraku.
Čemu po vama služi aktuelno ministarstvo kulture? Ministar posebno?
To zaista ne zaslužuje ozbiljan odgovor. Kao da me pitate – čemu služe hemoroidi? Bio bih zatečen takvim pitanjem. Mislio bih da se ružno šalite.
Da li su izbori uopšte rešenje za izlazak iz krize?
Kako da ne. Nema drugog izlaza. Samo što se diktatoru ne dopada to rešenje čiji će ishod, prvi put, biti nepovoljan po njega. Samo, ta priča „uplašio se“, pomalo je infantilna. Nije se uplašio već kalkuliše. I, recimo, da je to nešto na šta ima pravo. Za razliku od više stotina, svakodnevnih, kršenja Ustava.
Pišete i pripremate novi film, čije snimanje počinje uskoro. Kako uopšte uspevate da se koncentrišete na umetnost u okruženju u kome živimo?
To je dobro pitanje. Možda, za nekoga ko se bavi stvaralaštvom, ključno pitanje. Svako je stvaralaštvo i borba za integritet, dostojanstvo, normalnost. Mislim da sam tako preživeo devedesete. Pomogli su mi u tome Mi nismo anđeli, Lepa sela i Rane. Bilo bi logičnije, ljudski, da sam sedeo i očajavao, pustivši da me progutaju ratovi, inflacija, sankcije, osećaj nemoći. Krenuo sam drugim putem i to mi je pomoglo da zadržim psihičko zdravlje. Ni sada nije drugačije. Možda je i teže, jer postoji ta dimna zavesa, oblanda tobožnje normalnosti. Vilhelm Rajh, čuveni psiholog, govorio je o fenomenu bolesnog društva kao o fabrici koja se pokvarila i počela da proizvodi škartove. Škartovi veruju da su vrhunski proizvod i nemaju moć da sagledaju sebe, van zidova fabrike. Umetnik mora da se iskrade iz „fabrike“ i da posmatra stvarnost objektivno. A to je često bolno i deprimirajuće. Ali, neophodno. Umetnik nema pravo da kaže „samo radim svoj posao“. Ako to izgovori i prihvati taj svetonazor, pitanje je da li je i dalje umetnik.
Kada se energija bunta jednom probudi, nemoguće je zatomiti i pobediti. Nijedan diktator u istoriji nije u tome uspevao, ma koliko se trudio. Kada se jednom oseti miris slobode, diktator je, izvinjavam se na izrazu, najebao. I tada mu se gaće tresu.
Ekspanzija televizijskih serija je malo stala, ali i dok je bila u jeku nije vas bilo među rediteljima nekih od formata koje smo gledali? Šta se dogodilo?
Kao i ovaj skromni novac namenjen kinematografiji, pa i veliki novac koji je deljen šakom i kapom za serije, sada odlazi u „pljačku veka“, taj besmisleni, koruptivni projekat, marginalni Ekspo ili mali Ekspo, sportsko-estradni. Mislim da ovoj vlasti, zapravo, nije ni bitno na koji način će taj Ekspo održati u nezavršenim paviljonima bez upotrebne dozvole, niti ko će ga posetiti. Verujem da će to biti fijasko, ali bojim se da ova „pljačka veka“ nije posetiocima ni namenjena, već je isključivo namenjena postizanju „pete brzine“ u otimanju javnih sredstava. To otimanje je jedini „sport i muzika“ koju ova vlast razume i to je, zapravo „ćaci Ekspo“ koji gledamo već deceniju. TV serije? Imam četiri napisane serije ali bez konkursa koji bi Telekom i RTS morali da sprovode, kakva bi njihova sudbina mogla da bude? Pretpostavljam da ste, kao i ja, pogledali makar prve epizode tih desetina serija koje su nastale u poslednjih šest-sedam godina . Takav diletantizam je gotovo nadrealan. Pa mi smo u povojima televizije imali bolje serije od ovoga što se „stvara“, valjda jedino s namerom da se tu neko „ugradi“ i „namiri“.
Godinama su serije služile da se pacifikuju oni koji su od svog integriteta, obraza i umetničkog bića bili spremni da odustanu, za „šaku dolara“. Vidite, čak sam se, jedino tu, ikada, složio s Vučićem koji je rekao da su bacali novac na „sra…e“. Doduše, mislim da ih je on odobravao i on taj naš novac bacao. Jer, ko je, realno, selektovao šta će se snimati, bez konkursa i stručnih komisija? Čak pola milijarde evra je spaljeno na stotinu serija gde imate one pristojne, da nabrojite, na prste jedne ruke. I čak su neke od tih pristojnih, sada u „bunkeru“. Pa vi imate situaciju da je supruga visokog funkcionera poželela da producira serije i dali su joj. Valjda joj je malo dosadio Aperol špric u Dubaiju, pa je poželela nove avanture. Stilistkinja sa RTS-a režira već ko zna koju sezonu serije?! To vam je kao Grčić i Elektroprivreda. U „ćaci univerzumu“ svako može sve što poželi, ako vođa to dozvoli. Mada, verujem da bi Grčić bolje režirao od mnogih rediteljskih debitanata koji su živeli svoje „zlatno doba“ prethodnih godina. U pečenjari ipak stekneš neko životno iskustvo, a to je za reditelja dosta važno. Sead Spahović je precizno nazvao stanje u pravosuđu „ćaci pravosuđem“. Ovaj izraz bi se mogao primeniti i na ove televizijske abortuse. To su autentične „ćaci serije“. Postoji i neka kosmička pravda u tome što ih, sada, rade oni koji su otvoreno „ćaci“ a „neutralci“ više i ne mogu da rade. Jer meni su, lično, ti ćutolozi i „neutralci“ odvratniji i od samih „ćacija“. Ono, nama dobro poznato: „Samo sam radio svoj posao“ često je odjekivalo sa optuženičke klupe u Nirnbergu.
Dobili ste sredstva za dva filma. Kad ih budete završili, kako će izgledati vaša budućnost u srpskoj kinematografiji, s obzirom na vaše konstantne kritike vlasti?
Ne, ne. Ja imam sredstva za tri filma! Najvažniji su Škartovi, to je završni deo moje trilogije s Lepim selima i Ranama. Goranu Markoviću, Želimiru Žilniku i meni, koji smo dobili sredstva na regularnom konkursu, ukraden je novac uz asistenciju Jelene Trivan. I vratiće tih 30 miliona kad-tad. Makar morao na Kajmanska ostrva, da nađem te njihove ofšor račune. Dobro, ukrali su zbog Gorana Markovića, mog profesora i našeg najvećeg reditelja! Žilnik i ja smo tu kolateral. E sad, kako imam tri filma? Vučić bi rekao „dao sam mu toliko a on se buni“. Prvo, ništa ti, golube, nisi dao, to su odlučile komisije na konkursima, sastavljene od relevantnih autorki i autora. Oni stalno prosipaju gebelsovske megalaži, kao što je nedavno o pedeset i tri nezavršena filma! I kada se dokaže da filmova kojima je rok za realizaciju istekao ima samo tri, javnost i dalje veruje u tu masnu laž jer su je plasirali više dana preko svih svojih medija. Meni je, priznaću, malo i bezveze da javnost opterećujem našim filmskim nedaćama, pored tolikih, mnogo ozbiljnijih primera nasilja, pljačke i korupcije! Ali, ukratko, za one strpljivije – mi na konkursu dobijemo između dvesta pedeset i četiristo hiljada evra, a nema filma bez milion.
Subjekt o kojem govorimo ostavio nam je u amanet pet hiljada javnih, snimljenih nastupa i preko pet stotina sati materijala. Obim ovog kliničkog materijala već daje izvesne indicije o potencijalnoj psihopatologiji, toksičnom narcizmu, u kombinaciji s antisocijalnim poremećajem ličnosti
Evo, moja producentkinja Biljana Prvanović je „poginula“ da konkuriše na brojnim fondovima u regionu i Evropi. Na jedanaest fondova je konkurisala, dobili smo u osam zemalja. Za Paradu u šest, za Nebesa u sedam. Sada, osam zemalja i nismo stigli do osamdeset procenata budžeta. Svi su smanjili subvencije za koprodukcije, ali svojim autorima već daju po milion evra, po filmu! I šta sada? Snimaćemo, naravno. Polustudentski, za 35 dana. Prvi sam film Mi nismo anđeli snimao 45 dana, Lepa sela 78 dana. J…. taj posao, mora biti zaključak. Nema tu kreacije više, samo muka. Nakon tri godine mukotrpnog konkurisanja. Da, meni je stalo i do drugog filma Mliječni zubi, po divnim pričama Lane Bastašić. Sedam priča o tome kako institucije uništavaju detinjstvo, od crkve, škole, države pa dalje. Za taj smo dobili 30 miliona dinara! Pogodilo se da su u slično vreme bila dva konkursa, za filmove za decu i ovaj, „regularni“. Ja uvek konkurišem na sve, nekad i s dva-tri scenarija, jer sam, uz Slobodana Šijana i Rašu Andrića, neko ko je najviše puta odbijen, blizu dvadeset. I, ispostavilo se da se različitim komisijama sviđaju projekti, i Osmi mart film za velike, i Mliječni zubi, film za male. Kada završimo snimanje Osmog marta kreće ponovo konkurisanje na sve te fondove. Ma, Sizifov posao.
Koliko nam možete otkriti o filmu koji pripremate? Scenario je pisan po tekstu Rumene Bužarovske, što ga čini dodatno intrigantnim?
Ulazim uskoro u pripreme za film, počinjemo snimanje početkom avgusta. Iz nekog iracionalnog sujeverja ne bih da mnogo pričam o tome. Čuvam energiju za snimanje, ljubomorno. Ukratko, to je priča koja me jako inspiriše, prvi put mi je žena glavni junak i nju igra velika glumica Ksenija Marinković. Druga glavna uloga je Bojana Novaković, takođe divna umetnica ali i osoba koja se toliko vatreno bori protiv Rio Tinta. Uprkos tome što su nas na jednom evropskom fondu odbili sa obrazloženjem „ne može sredovečni strejt muškarac da režira film o ženi“, mislim da ću uspeti. Uz veliki osećaj odgovornosti, naravno.
Često čujemo da smo zaslužili sve ovo što nam se danas dešava. Kao čovek koji je „živeo“ u epohi pišući Pašu, šta biste vi rekli?
Ne, uopšte nismo zaslužili. Čujem i ja ovakvu ljutitu, laičku „dijagnozu“ i nije mi baš pravo. Niko ne zaslužuje sve ovo kroz šta smo mi prošli, počevši od Osme sednice Saveza komunista. Svuda oko nas postoje, na kvantnom nivou paralelno, i univerzumi gde su se stvari drugačije razvijale, istorija račvala u drugim pravcima. U tim svetovima žive građanke i građani koji su imali više sreće. Ali, uopšte nije nemoguće da i ovaj naš, nesrećni univerzum, skrene u bolju budućnost. Ta budućnost je Evropska unija.
