Godinu pred nama predsednik Srbije Aleksandar Vučić najavio je kao ekonomski najbolju godinu do sada. Rečenica bi i laicima zvučala neobično, a kamoli upućenijima – o tome, uostalom, svedoči i reakcija Peđe Mitrovića, generalnog sekretara i narodnog poslanika Stranke slobode i pravde, ekonomiste i nekadašnjeg stipendiste Vlade Ujedinjenog Kraljevstva, gde je završio master studije.
„Neće biti najbolja, naravno, to nedvosmisleno govore projekcije MMF-a i Svetske banke. Neće biti najbolja čak ni kada se uporedi sa drugim godinama vladavine SNS-a. Zato je vreme da podvučemo crtu: Vučićev model rasta je potrošen i Srbija se suočava sa novom realnošću – stagnacijom. Naprednjaci za taj problem nemaju rešenje. Godinama su stvarali privid ekonomskog buma kroz štampanje para, uzimanje kineskih kredita i kupovinu stranih investicija koje nisu imale razvojni karakter. Međutim, svi ti faktori su sada potrošeni i problemi srpske privrede izbijaju na videlo – imali smo inflaciju koja je urušila životni standard, nema rasta produktivnosti bez čega nema rasta plata, istiskuje se izvozni sektor zbog nerealnog kursa, došlo je do kolapsa stranih investicija jer smo postali međunarodno nekonkurentni, javni sektor se zbog nemara i čerupanja raspada. Srbiji je potreban hitan zaokret u vođenju ekonomske politike kako bismo izbegli zamku u koju smo pod naprednjacima upali. Vlast je čitavu prethodnu deceniju velikog svetskog ekonomskog oporavka potrošila, a da nije postavila temelje održivog razvoja. Domaća porodična preduzeća, koja su kičma svake privrede, bila su u potpunosti zapostavljena i nisu postala motor razvoja. Ona nisu imala ni približno sličnu finansijsku podršku koju su imale strane kompanije, država ih je gušila komplikovanim procedurama, korupcijom, neravnopravnim uslovima poslovanja. Cenu promašene ekonomske politike SNS-a danas plaćamo svi i potreban je hitan zaokret“, kaže Mitrović za Radar.
S druge strane, predsednik neretko govori o izvesnom trećem svetskom ratu. Da li je to znak da je ovo definitivno izborna godina – malo glasačima diže očekivanja, malo ih plaši nestabilnošću? I od čega zavisi kada će se izbori održati?
Režim odlaže datum održavanja izbora jer je izvesno da na njima više ne može da pobedi. Nakon tragedije u Novom Sadu, ali i svega što se nakon toga desilo – puštanje Vesića na slobodu, prebijanje studenata, neuspeli kontramitinzi… promena javnog mnjenja postala je trajna i nema naznaka vraćanja na staro. SNS je izgubio značajan deo podrške na nivou države, a pad je najočigledniji u velikim gradovima. U Beogradu su na kolenima. Zato je odlaganje izbora taktika kojom pokušavaju da kupe vreme u nadi da će se desiti nešto što će preokrenuti trend u njihovu korist. Do tada, slušaćemo i o trećem svetskom ratu, i o obojenoj revoluciji, gledaćemo kako jedu pasulj u Davosu i priređivaće nam cirkus od otvorenih sednica Vlade.
SNS je godinama stvarao privid ekonomskog buma kroz štampanje para, uzimanje kineskih kredita i kupovinu stranih investicija koje nisu imale razvojni karakter. Svi faktori su potrošeni i problemi srpske privrede izbijaju na videlo
S treće strane – država je u decembru trošila čak 4,6 miliona evra na sat. I prethodnih godina je ministar Mali u novembru tvrdio kako nam je deficit budžeta podnošljiv, da bi se u decembru pristupilo ogromnoj potrošnji, ali nikada kao sad. Čeka li nas nešto slično u decembru 2026, naročito s obzirom na to da je za 2027. planiran već preplaćeni Ekspo?
Budžet za 2026. godinu je pokazao da vlast nastavlja da vodi antirazvojnu politiku koja se zasniva na razbacivanju para na Ekspo. Oni taj projekat predstavljaju kao magični štap razvoja, što je velika besmislica. Niko se nikada nije razvio zbog toga što je bio domaćin Ekspo priredbe, već su organizatori ostvarivali astronomske gubitke koji su u proseku iznosili 50 odsto ulaganja. Od Ekspa se sasvim izvesno neće razviti ni Srbija. Umesto da su tih 17,8 milijardi evra uložili u obrazovanje, reformu državne uprave, borbu protiv korupcije i podršku domaćoj privredi, jer su to temelji razvoja naše privrede, oni će novac kanalisati ka svojim burazerima i tajkunima koji grade Ekspo. Srbiji će ostati objekti koji se nikad neće isplatiti, i ogroman dug. Jasno je da naprednjaci nemaju ni kapacitet ni motiv za ekonomski zaokret, zato je smena vlasti preduslov za brz razvoj Srbije.
S četvrte strane je MMF koji vrši nadzor finansija Beograda i njegovih brojnih preduzeća. Koje su rupe u finansijama glavnog grada – čiji se gradonačelnik hvali socijalnom odgovornošću – osim poznatih, poput održavanja nedavno smanjenog Ćacilenda?
Beograd je, nažalost, pod naprednjacima, a naročito u mandatu Aleksandra Šapića, postao njihov plen, a svoja senka. Nekada su novine punile vesti o velikim gradskim projektima, jer su se ranije gradske vlasti zaista trudile da transformišu prestonicu koja je, kao i cela Srbija, strašno propatila pod Miloševićem. Most na Adi, Beogradska arena i petlje oko nje, bulevari, ulice, parkovi, škole, vrtići, novi autobusi, tramvaji… mogli bismo da nabrajamo i nabrajamo projekte koje su ranije gradske vlasti sprovodile kako bi promenila lice grada. A pogledajte šta su danas udarni gradski projekti – kružni tokovi koji se grade protiv mišljenja struke, farbanje autobusa i beogradski sat. Istovremeno su uništili Apoteke Beograd, a javni gradski prevoz koji se raspada je postao tempirana bomba za gradske finansije. I to malo što se gradi i radi, praćeno je ogromnom korupcijom. Danas nema nijednog velikog gradskog projekta za koji ćete reći da će promeniti lice grada i na koji ćete biti ponosni. Pre samo 10 godina bilo je potpuno drugačije. Zato su i izgubili poverenje Beograđana i nikad više neće upravljati Beogradom.
Osim udara na medije koji ne odgovaraju vlastima i na akademsku zajednicu, osim zloslutne sistematizacije radnih mesta u MUP-u i vojsci, na red je došao i pokušaj zakonskog gušenja pravosuđa koje je, što esnafski, što optužnicama u izvedbi JTOK-a, prošle godine počelo da se budi. Prisustvujemo li finalnoj fazi zarobljavanja države, koja će režimu otvoriti vrata za otvoreni obračun s protivnicima?
Ne smemo da zaboravimo ni nekoliko hiljada nastavnika koje je režim ostavio bez posla pred početak ove školske godine. Svako ko je pružio otpor u prethodnoj godini našao se na udaru režima koji je bez skrivanja skinuo rukavice i započeo surovu borbu za svoj opstanak. S tim u vezi, predložene izmene pravosudnih zakona su opasnije od ličnih osveta, zato što njima pokušavaju da institucionalizuju represiju i kontrolu države. Sa druge strane, ovim izmenama zakona pokušavaju od odgovornosti da spasu svoje ministre poput Nikole Selakovića i Siniše Malog, za koje već postoji dovoljno dokaza da su upleteni u zloupotrebu položaja i veliku korupciju. Nisam samo siguran da će to imati efekta na raspoloženje javnosti, jer je odgovornost za loše stanje društva jasno adresirano upravo na režim. I pošto se na predložene izmene ne gleda blagonaklono, videćemo hoće li imati snage da ih i usvoje.
Nakon tragedije u Novom Sadu, ali i svega što se nakon toga desilo – puštanja Vesića na slobodu, prebijanja studenata, neuspelih kontramitinga – promena javnog mnjenja postala je trajna
Da li žargon iz devedesetih – protivnici postaju „izdajnici“, a izdajnici „teroristi“, i tako dalje – sugeriše da se vlast sprema za scenario „sve ili ništa“?
Da, taj žargon nije slučajan. Kada vlast protivnike naziva „izdajnicima“ ili „teroristima“, ona legitiman politički bunt u očima svojih glasača pretvara u nacionalnu bezbednosnu pretnju. Tako unapred opravdavaju represiju i nasilje, poput onog koje se letos desilo u Srbiji – kada su huligani i delovi policije sinhronizovano prebijali pobunjene građane. To nasilje njihovi mediji ne samo da su zataškali, nego su u javnosti pokušali da kreiraju sliku da je to bila nužna zaštita države. Međutim, građani Srbije su svojim očima videli istinu, kako 10 policajaca brutalno prebija jednog maloletnika, i zato je moć njihovih medija opala. Ta propaganda je danas daleko manje uverljiva nego ranije. Srbija, jednostavno, više ne veruje režimskoj propagandi.
Da li konsolidacija vlasti ujedno znači i konsolidaciju rejtinga SNS, koji je, prema izjavi Miloša Vučevića iz januara, u Srbiji i dalje pojedinačno najsnažnija opcija?
Podrška koju SNS ima u stanovništvu je pre godinu dana opala i nikad se više nije vratila na stari nivo, bez obzira na odmazdu koju režim sprovodi. Upravo je sunovrat političke karijere Miloša Vučevića dokaz te promene – bio je predsednik Vlade, figurirao je za predsedničkog kandidata i Vučićevog naslednika, a onda je preko noći obrisan sa političke scene i danas, iako je formalno predsednik najveće parlamentarne stranke, nema nikakvu političku težinu. Dakle, moramo biti jasni – većina građana Srbije želi promenu vlasti, a represija koju režim sprovodi nije preokrenula odnos snaga. Ipak, još mnogo rada nas čeka u periodu do izbora kako bi se promena koja se desila među građanima materijalizovala u izbornu pobedu.
S druge strane, istraživanja NSPM-a i Sprint Insight – doduše iz sredine prošle godine – pokazala su da bi jedna kolona ujedinjene opozicije, studentske liste i građanskih pokreta pobedila naprednjake i njihove satelite. Ko je sada, nadomak februara, trenutno bliži istini – šef SNS-a ili NSPM i SI?
Kao što sam rekao, Miloš Vučević nema gotovo nikakvu političku težinu i na njegove izjave se ne treba osvrtati. On je samo formalno predsednik SNS-a, svi znamo da strankom suštinski i dalje rukovodi Aleksandar Vučić. NSPM i Sprint Insight su svakako daleko bliže istini od njega, ali moramo biti oprezni, jer je režim spreman na sve oblike manipulacije zarad opstanka na vlasti. S obzirom na to da su potčinili sve finansijske resurse sebi, da je državni aparat potčinjen partijskim interesima, da gotovo u celosti kontrolišu medije – svu našu energiju i fokus moramo da usmerimo na borbu za smenu vlasti.
Mi ćemo i dalje insistirati na dogovoru sa studentima bez obzira na stavove drugih, jer smatramo da je zajednički nastup jedini siguran način da se obori režim
Ipak, za sada deluje da od zajedničkog nastupa opozicione i studentskih lista neće biti ništa. Kako tumačite situaciju na protivrežimskom polu?
Mi još uvek ne znamo kada će biti raspisani izbori. Greši svako ko veruje Aleksandru Vučiću u to šta priča i šta obećava. Onog momenta kad se definitivno bude znao datum izbora, situacija će biti značajno drugačija nego danas. Ja verujem da će želja za obaranjem kriminalnog režima i uspostavljanjem pravne države nadvladati bilo čije interese, jer je jedini interes koji nas sve vodi upravo promena sistema. S obzirom na naše iskustvo u prethodnim izbornim ciklusima, mislim da moramo biti oprezni i racionalni kada govorimo o izbornoj strategiji, jer nemamo fer i poštene izbore, režim ih krade i to će nastaviti da čini.
Studenti su nedavno predstavili svoj program za borbu protiv korupcije. Uopšte uzev, prošle godine uspeli su da probude društvo i pokažu da je ono ipak mnogo gladnije promena no što je delovalo, upravo zahvaljujući insistiranju na borbi protiv korupcije. Zašto su oni uspeli u tome, a opozicija nije? I koje opasnosti sada krije moguća pobeda studentske liste?
Sentiment protiv režima se u Srbiji gradio dugo, to nije promena koja je preko noći nastala. Opozicija je svojom borbom igrala značajnu ulogu u raskrinkavanju prirode ovog režima. Upravo mi iz opozicije smo javnosti godinama iznosili činjenice i podatke o brojim aferama vlasti – Savamali, Krušiku, Jovanjici, Telekomu, smenama u policiji i vojsci, dokumentovali smo stotine koruptivnih javnih nabavki, predano smo dokumentovali ko su režimski batinaši i kriminalci. Podsetiću vas i da je protiv Jelene Milošević, Danijele Nestorović i Dragane Rakić pokrenut krivični postupak zato što su zahtevale da tužilaštvo pokrene postupak protiv odgovornih za pad nadstrešnice. Ovih dana je 15 narodnih poslanika opozicije pozvano na informativni razgovor zbog martovskih nereda u Skupštini kada smo insistirali da se na dnevni red stavi utvrđivanje odgovornosti za pad nadstrešnice. Moram podsetiti da su režimski huligani trojici narodnih poslanika šipkama razbili glave. Članovi opozicionih stranaka su ostajali bez posla, uništavani su životi njima i njihovim porodicama. Zbog te borbe su opozicioni lideri svakodnevno demonizovani kroz režimsku propagandu. Iz poštovanja prema svim članovima naših stranaka koji se više od decenije svakodnevno bore i trpe posledice, ne mogu da kažem da smo bili neuspešni, jer bez svega ovoga sigurno danas ne bismo bili u situaciji da je režim pred smenom. I kada je pala nadstrešnica u Novom Sadu, a onda odmah zatim kada su režimski batinaši kao odgovor na blokade počeli da prebijaju studente i građane, da ih gaze kolima – kap je prelila čašu. Prezir građana prema korupciji, koji se, još jednom vam kažem, gradio godinama, bio je zacementiran. To je ishod procesa koji je trajao punu deceniju i zato je promena tolika i bespovratna. Studenti su, kao nova snaga protiv koje je režim propagandno bio nemoćan, koja se nenadano pojavila i protresla političku scenu, uspeli da kanališu taj prezir, revolt i frustraciju u najmasovnije, nenasilne proteste u istoriji Srbije i to je njihov istorijski doprinos promenama.
Često se govori o neophodnosti koordinacije između studenata i opozicionih pokreta i partija. Postoje li objektivne prepreke za nju i šta bi ona podrazumevala?
Mi smo do sada više puta pozivali na zajednički dogovor oko delovanja svih političkih faktora koji su protiv ovog režima. Mi ćemo i dalje insistirati na tome bez obzira na stavove drugih, jer smatramo da je zajednički nastup izuzetno važan i da je to jedini siguran način da se obori ovaj režim. Sve drugo – razjedinjenost, međusobna trvenja i nepoverenje, odgovara Vučiću i režimu. Svaki čovek je u toj borbi važan i zato nije dobro insistirati na razjedinjenosti i ignorisati opravdani zahtev da se zajednički deluje. Mi smo kao SSP ovde radi promene sistema i rušenja režima Aleksandra Vučića. Mi nemamo ličnih interesa i to smo dokazali, a oni koji imaju lični interes su u SNS-u.
Niko se nikada nije razvio zbog toga što je bio domaćin Ekspo priredbe, već su organizatori ostvarivali astronomske gubitke koji su u proseku iznosili 50 odsto ulaganja. Od Ekspa se neće razviti ni Srbija
Proevropska opozicija uspela je da dogovori saradnju i zajedničko nastupanje pred EU, kojoj je zvanični Beograd ipak i dalje prvi sagovornik. A baš taj prvi sagovornik – tačnije, Vučić i Brnabić – odlučio je da ne dočeka predstavnike misije EP, a uz to i da najmanje dva puta slaže tim povodom. Koliko su evrointegracije zaista važne našim vlastima, a koliko ih posmatraju kao puku transakciju?
Ulazak Srbije u EU nije u interesu ove vlasti. Da jeste, ne bi Srbija godinama stajala zaglavljena na svom evropskom putu, jer je pridruživanje zavisilo samo od njihove spremnosti da sprovedu potrebne reforme. Programiran ulazak Crne Gore i Albanije u EU je demantovao narativ vlasti da je EU umorna od proširenja i da ništa nije do nas. Najviše je do nas. Jer, kada pažljivije pogledate izveštaj Evropske komisije o napretku Srbije ka EU, pun je ocena da su zakoni usvojeni, ali se ne primenjuju; institucije su formirane, ali ne funkcionišu. I to je suština – SNS će učiniti sve što može da se zahtevi za pridruživanje formalno ispune, ali kada dođe do njihove suštinske primene – tu je evropskom putu Srbije pod naprednjacima kraj. A i kako ne bi bio. Kada bi evropski propisi za borbu protiv korupcije, na primer, počeli u Srbiji da se primenjuju, pitanje je koliko bi njih ostalo na slobodi.
Kako komentarišete posetu predstavnika EP i da li se stav Evrope prema vlastima u Srbiji uistinu menja? S jedne strane su prisutne kritike, s druge je posle višemesečnog zadržavanja EK pustila 57 miliona evra iz Plana rasta za tri od sedam ostvarenih reformi, s treće Antonio Košta govori kako je s Vučićem imao „dobar telefonski razgovor“…
Evropi je potrebno snažno jedinstvo oko vrednosti na kojima je i izgrađena, posebno u svetlu novih geopolitičkih odnosa. Krađa izbora, kontrola medija, politička represija i korupcija svakako nisu deo evropskih vrednosti i, još važnije, počinje na njih da se gleda kao na remetilački faktor. Opozicija je dugo radila na tome da se slika o stanju naše demokratije pod naprednjacima promeni. I upravo kao rezultat pogoršanja stanja demokratije u Srbiji, koje je postalo vidljivije zbog naše diplomatske ofanzive, ali i napuštanja stabilokratije kao doktrine među evropskim liderima, menja se i retorika Evrope prema režimu. EU postaje saveznik za izgradnju slobodne, demokratske Srbije. Moram samo skrenuti pažnju da Plan rasta nije podrška SNS-u nego državi Srbiji u procesu priključenja EU i oslobađanje sredstava iz Plana rasta nije signal podrške režimu, nego podrške našem evropskom putu. A da EU ipak jasno vidi kakvo je stanje u Srbiji vidi se po tome da je planirana isplata od 112 miliona evra, a isplaćeno je manje od 50 odsto, ili 56,5 miliona evra. To režim prećutkuje.
Usvajanje ODIHR-ovih preporuka nije odmaklo dalje od usvajanja Izmena Zakona o jedinstvenom biračkom spisku. Novi saziv Saveta REM-a nikako da se formira. Koliko dugo vlasti mogu da odugovlače neophodne korake i hoće li moći da se upuste u izborni proces bez njih?
Oni će činiti sve što mogu da izvrdaju poboljšanje izbornih uslova pre bilo kojih prvih narednih izbora, to nije nikakva mudrost. Jedina strategija političkog preživljavanja i ostanka na slobodi za njih je strategija opstanka na vlasti, tu nema kompromisa. Kao i svaki put dosad, pokušaće da ostanu u domenu puke forme – u domenu formiranja komisija, radnih grupa, usvajanja zakona koji ne primenjuju, upravo poput onog o biračkom spisku koji je katastrofalan. Posao svih nas, a posebno nas poslanika, jeste da svaki od tih pokušaja foliranja promena izbornih uslova napadamo i osporavamo u javnosti, da na režim na svakoj tački vršimo pritisak. Našom diplomatskom ofanzivom, EU više nego pažljivo prati sve ove procese. I, još jednom, upravo zato je potreban organizovan front koji će i pružati otpor lažnim promenama, jer što smo brojniji, naša je borba efektivnija. Upravo ovi pravosudni zakoni, koji su sad na dnevnom redu, biće prvi test sposobnosti naše borbe da se štetne promene zaustave.
