Horizont Leskovca, grada u kotlini između Suve planine, Radana i Kukavice, često bez daška vetra, presečen je stubom crnog dima, nastalog paljenjem kablova. Odnekud drugde kulja slična tvorevina, formirana verovatno od trunčica čađi, otrovnih jedinjenja ugljenika, azota i sumpora, i suspendovanih (PM) čestica, da bi se preteći nadvila nad tamošnjim Nacionalnim stadionom.
U centru grada, iz klobuka smoga izdižu se kranovi, jedini vidljivi, jer sve ostalo uronjeno je u gustu maglu, koja „lepi“ nabrojane i slične toksične materije. Praveći kolaž od ove tri fotografije, pristigle na prošlogodišnji konkurs leskovačkog udruženja Tim 42, dobija se šira slika vazduha u Leskovcu.
Ta slika često ima i reski miris, izazvan loženjem ko zna čega. Zagađenje dobija najkonkretnije potkrepljenje u nedavnim podacima sa aplikacije xEco, da je Leskovac sredinom decembra bio srpski šampion po prisustvu PM2,5 čestica, gotovo 10 puta većem od dozvoljenog. Paradoksalno, poruka lokalnih vlasti glasila je da Leskovčani dišu vazduh prve kategorije.
Ove se tvrdnje držalo Odeljenje za zaštitu prirodne sredine i na nedavnoj sednici Skupštine grada, kada je opozicija zahtevala da se pod hitno napravi plan kvaliteta vazduha, sa svim što taj dokument podrazumeva. Jer, kako da se prizna da su građani u opasnosti od prekomernih kancerogenih i drugih toksičnih materija u vazduhu, a uzročnika prerane smrti 13.000 ljudi u Srbiji godišnje?
Tu pojavu zaobilaženja istine Dejan Lekić iz Nacionalne ekološke asocijacije nazvao bi „negiranjem problema“, koje u našoj državi ide nakon „zanemarivanja“, a pre „minorizacije“ izazova. Kroz prvu fazu neprimerenih reakcija, Leskovac je prošao usled upornog odbijanja vlasti da preuzmu merne instrumente od Agencije za zaštitu prirodne sredine, dobijene od EU. Jer, po Zakonu o zaštiti vazduha iz 2009. godine (koji je do sada više puta izmenjen i dopunjen), u slučaju loših nalaza morali bi nešto da preduzmu.
To „nešto“ upravo je usvajanje plana kvaliteta vazduha, kojim se, osim evidentiranja stanja zagađenja, utvrđuju njegovi izvori, i predviđaju mere za poboljšanje situacije. A to se leskovačkim vlastima očito nije radilo.
Radi ko šta hoće
Preuzevši deo njihovih dužnosti i odgovornosti, a u skladu sa sopstvenim kapacitetima, i još više – dobrom voljom, Tim 42 je prionuo na izradu mape zagađivača na teritoriji Leskovca. Pored naziva pravnih lica, u vlasništvu postrojenja što emituju štetne gasove, i njihovih lokacija, na toj mapi registrovano je koji se od njih ne pridržavaju propisa šestomesečnih kontrola ispuštanja polutanata.
I tu aktivisti nisu stali, već su pokrenuli sudske procese, postigavši da ciglana u obližnjem selu Guberevac postavi filter za prečišćavanje štetnih materija koje je ova fabrika ispuštala preko dozvoljenih limita. Istim putem, OŠ „Radoje Domanović“ u Manojlovcu ušla je u postupak promene sistema grejanja. Takođe, zabranjen je rad kotlarnice JKP Toplana, jednog od većih zagađivača oksidima ugljenika, azota i sumpora.
Takozvana fizička lica ovo udruženje nije moglo nikako da tretira, s obzirom na slabosti zakonske regulative, nedovoljno precizne prema pojedincima, koji umeju da založe plastiku, otpad, iskorišćeno motorno ulje, železničke pragove, rashodovani (lakovani) nameštaj… jer pripadaju najsiromašnijim slojevima. Needukovanim, pa nesvesnim da time sebi potpisuju smrtnu presudu, ali i zdravstveno ugrožavaju svoje komšije.
„Nabudžene“ peći na istrošeno motorno ulje
Na njima i nije da znaju, već na vlastima, koje bi morale između ostalog i da spreče bujanje „sivog“ tržišta na kupoprodajnim sajtovima. Gde se nude „nabudžene“ peći što mogu da podnesu mnogo veću temperaturu od običnih. Pa sagorevaju sve nabrojano, uz opisane posledice.
„Devedeset odsto količine istrošenog motornog ulja negde nestaje, bilo u ložištima takvih ’furuna’, bilo prosipanjem, što je još rizičnije, jer se tako truje zemlja, a otrovne materije ulaze u lanac ishrane“, Lekić upozorava. I opet ne treba kriviti (siromašni) narod, već činjenicu da se motorno ulje u Srbiji ne reciklira, niti se reciklaža na bilo koji način stimuliše.
Ni zakonom obuhvaćeni privredni i drugi pravni subjekti, takođe emiteri kancerogena, ne trpe adekvatne sankcije da bi se vlasnici ili direktori opametili. Kazne za lučenje manje opasnih supstanci (poput ugljen-monoksida) su smešne, pa je Opšta bolnica u Leskovcu kažnjena iznosom manjim od 100 dinara po danu prekoračenja, a bilo ih je čak 617 u posmatranom periodu.
S druge strane, Grad Leskovac usvojio je u martu Kratkoročni akcioni plan za zaštitu vazduha (umesto pomenutog, dalekosežnijeg), tako loše urađen da ni na koji način ne doprinosi boljitku. U plan su uvrštena iracionalna rešenja, poput „izbegavanja paljenja baklji u rafinerijama“, sve i ako ovde nema rafinerije. A Leskovac je samo jedan od ogromnog broja zatrovanih srpskih gradova.
Leskovac je sredinom decembra bio srpski šampion po prisustvu PM2,5 čestica, gotovo 10 puta većem od dozvoljenog. Paradoksalno, poruka lokalnih vlasti glasila je da Leskovčani dišu vazduh prve kategorije
Za neke znamo odavno – one koji su iskoristili prvi talas donacija mernih stanica od EU, pa su bili na „crnom“ spisku: Novi Pazar, Valjevo, Šabac, Kosjerić, Užice, Kragujevac… Sledeći, ovogodišnji nalet opremanja mernim instrumentima, otkrio je zagađenost Zaječara, Negotina, Prokuplja, Kruševca, Vranja, Loznice… i naravno – Leskovca. „U stvari, zadovoljavajuće rezultate pokazuju samo vojvođanska naselja, okrenuta grejanju na gas, plus ‘povlašćena’ geografskim položajem, bez zapreka da se zagađenje raspe košavom“, kako Lekić zapaža.
Beograd se opet svrstava u hronično zagađene gradove, gde koncentracija suspendovanih PM10 i PM2,5 čestica zimi dostiže alarmantne razmere. Izazivači te vrste zagađenja su kao i svuda – objekti iz industrijskog i termoenergetskog sektora koji sagorevaju fosilna goriva. Krivci su i srednja i mala ložišta, manjeg kapaciteta za proizvodnju pomenutih čestica, koje kao i sve druge iz PM spektra, prouzrokuju kancere, ulazeći preko pluća u krv „žrtava“.
Odgovorna su i motorna vozila, iako ne u meri koja im se pripisuje, jer su ta zagađenja ograničena na saobraćajne „špiceve“, najprometnije ulice, pogodan geografski položaj (niskih kota), povoljne meteorološke uslove („bonacu“).
Zakon po meri privatnih interesa
Ako sve navedeno sumiramo, dobijamo poražavajući podatak evropske Agencije za zaštitu prirodne sredine, da je Srbija treća na listi najzagađenijih zemalja Evrope, odmah posle Makedonije i Bosne i Hercegovine.
Taj podatak nije produkt bilo čije mržnje, kako obično tumačimo glasove sa Zapada, već domaće, pogrešne politike. Pa je novi Zakon o zaštiti vazduha ove godine Narodna skupština usvojila „bez adekvatnog uključivanja stručne javnosti, i uz odbacivanje brojnih komentara i predloga civilnog sektora“, po zapažanju Tima 42.
Najnovije studije iz ove godine pokazuju da je 47 odsto bolesti srca i krvnih sudova povezano sa aerozagađenjem
Ni mere koje su propisane starim zakonom, iz 2009, a uvrštene su u Program zaštite vazduha za period od 2022. do 2030, uglavnom nisu ispoštovane. Naselja se betonizuju, umesto da se ozelenjavaju, industrijski pogoni uvode nove tehnologije isključivo ako im to finansijski odgovara… dok su planovi obično mrtvo slovo na papiru.
„Mi naprosto nemamo naviku sistemskog upravljanja resursima, i nikada nismo analizirali šta je postignuto merama koje smo eventualno preduzeli“, kaže Lekić. Zato i ne znamo šta nam je dalje činiti, a da ne ugrozimo lične interese pojedinaca (i grupacija), glavni kamen spoticanja u regulaciji kvaliteta vazduha. Kojima se žrtvuje pomenutih 13.000 života godišnje.
I ovde su zvanični podaci nemilosrdni, govoreći da čak devet od 10 osoba izloženih prekomernom zagađenju vazduha razvije određeni zdravstveni problem. „Najnovije studije iz ove godine pokazuju da je 47 odsto bolesti srca i krvnih sudova povezano sa aerozagađenjem. Zagađen vazduh utiče na sve sisteme organa, kao i na smanjenje plodnosti kod muškaraca, i nepravilan razvoj ploda kod trudnica“, upozorava Tim 42.
Ali, vlast pravi tragikomične kampanje za pospešivanje nataliteta, umesto da se uhvati poboljšanja kvaliteta života već rođenih građana. Taj vid zamene teza vidi se u svakom segmentu „upravljanja“ kvalitetom vazduha, od usvajanja propisa, do njihovog pridržavanja, i izostanka vaspitno-popravnih sankcija (pa je Ziđin u Boru za prekomernu emisiju štetnih gasova, PM čestica, teških metala poput arsena, cinka, olova, kadmijuma, nikla… kažnjen sa svega milion i po dinara).
Beograd se svrstava u hronično zagađene gradove, gde koncentracija suspendovanih PM10 i PM2,5 čestica zimi dostiže alarmantne razmere. Izazivači te vrste zagađenja su kao i svuda – objekti iz industrijskog i termoenergetskog sektora koji sagorevaju fosilna goriva
Srbiju povremeno muče i požari na deponijama, koje su u većini slučajeva obična đubrišta. Raspadom smeća u dubinama, stvara se metan koji tinja dok se ne raspali, ukoliko nema odvoda gasova, ili su oni zapušeni. Kad izbije požar, lokalne samouprave opet pribegavaju negiranju problema, neblagovremeno izdajući upozorenja da se deca i stari klone ulice, a zatvaraju prozori.
Tada nadležni (kao) mere prisustvo PM čestica, premda su one odavno na nekom drugom mestu, rasejane vetrom ili promenom vazdušnog pritiska. Tako onda vlasti ne lažu, već samo zaobilaze istinu, koja će i njih skupo koštati. Osim ako nisu stalno pod punom „ratnom opremom“, uključujući i gas-maske.
Međutim, brinuti se za zdravlje dođe mu gotovo pa besmisleno u kontekstu „zanemarivanja, negiranja i minimalizacije“ problema zagađenog vazduha, Pa ipak, meštani manjih mesta po Srbiji, neobuhvaćenih nacionalnom mrežom mernih stanica (koje pojedinačno koštaju oko 150.000 evra), pribegavaju kupovini malih mernih aparata (čija je cena od 50 do 200 evra). Pa se ispostavlja da je vazduh, recimo Arilja i Gornjeg Milanovca, još zagađeniji od vazduha gore pobrojanih gradova.
Zapad rešio problem
I šta će meštani sa tim podacima, ako niko od nadležnih ništa povodom njih ne preduzima? „Planovi bi trebalo da budu rezultat intersektorske saradnja, za koju obično nema ni volje ni novca, pa ni dovoljno znanja, neretko“, Lekić ističe. To dalje vuče „fulanje“ u narednim fazama implementacije propisa, koji su listom u sukobu sa ličnim (i političkim) interesima.
Ali, evo dobre vesti, naizgled: zagađenje vazduha apriori ne utiče na klimatske promene, što opet ne dopire do svesti srpskih vlastodržaca. Koji uporno propagiraju smanjenje emisije ugljen-dioksida, koji stvara efekat „staklene bašte“, a ne utiče na pogoršanje kvaliteta vazduha, čiji je ovaj gas sastavni deo. Kopiranjem rešenja sa Zapada, zaboravlja se da su evropske zemlje uglavnom otklonile problem zagađenja, pa se sad koncentrišu na klimatske promene.
U našoj svesti sve je pobrkano, pa se zadovoljavamo administrativnim rešenjima, bez utemeljenja u praksi, i ne mareći za onih 13.000 preranih smrti godišnje.
