Srbija se našla u centru ozbiljne kulturne i profesionalne debate kada je za predstavnika na 61. Venecijanskom bijenalu umetnosti 2026. godine izabran Predrag Đaković s projektom Preko golgote do vaskrsa, koji je podneo Arhiv Vojvodine. Projekat je izabran na konkursu koji je, u ime Ministarstva kulture, raspisao Muzej savremene umetnosti u Beogradu. Iako je konkurs formalno sproveden u skladu sa zakonskom procedurom, način njegovog raspisivanja i realizacije otvorio je niz pitanja koja su u kratkom roku prerasla u otvoreni sukob između državnih institucija i velikog dela umetničke i kustoske scene u Srbiji.
Rok za prijavu bio je izuzetno kratak, imena članova komisije nisu bila objavljena unapred, a nakon donošenja odluke javnosti nije ponuđeno obrazloženje kriterijuma, vrednovanja konkurenata niti metodologije po kojoj je izabrani projekat ocenjen kao najbolji. Izbor Đakovića tako je postao povod za širu raspravu o ulozi države u kulturi, stepenu profesionalne autonomije institucija i granicama političkog uticaja na savremeno umetničko stvaralaštvo. U pitanju više nije bio samo jedan konkurs, već simptom sistemskog problema koji direktno utiče na međunarodnu percepciju domaće umetničke scene.
Komisiju koja je donela ovu odluku činili su Marijana Kolarić, istoričarka umetnosti i vršiteljka dužnosti direktorke Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, Jelena Medaković, gradska sekretarka za kulturu i bivša direktorka Muzeja grada Beograda, Stanko Blagojević, v. d. pomoćnika ministra u Sektoru za međunarodne odnose, Miodrag Ivanović, v. d. pomoćnika ministra u Sektoru za savremeno stvaralaštvo i vajar Miodrag Mišo Rogan, jedini član komisije koji nije direktno deo državnog aparata. Već sama struktura komisije, u kojoj većinu čine funkcioneri i zaposleni u Ministarstvu kulture, izazvala je sumnju u mogućnost nezavisnog i stručnog odlučivanja.
Sistem funkcioniše. Maligan je. Destruktivan. Estetski konzervativan, ali funkcioniše. Bira ono najgore što Srbija može da ponudi. Sistem je lanac partijskih poslušnika, korumpiranih i stranački zaposlenih, bolesno ambicioznih direktorki i direktora institucija
Luka Cvetković
„Odluka je donesena većinom glasova, ali javno nisu objavljeni podaci ko je kako glasao“, ukazuje umetnik i kulturolog Vladan Jeremić, poznat po svom dugogodišnjem radu na preseku savremene umetnosti, teorije i političkog konteksta. On ovu odluku vidi kao deo šireg procesa: „U vreme velike političke krize i permanentnih protesta u Srbiji, u toku je ‘raščišćavanje’ takozvanih nelojalnih elemenata. Prva meta vlasti već dugo vremena bila je nezavisna kulturna scena, kojoj su sva sredstva odavno uskraćena, a sada su na red došle i institucije.“
Jeremić naglašava da vlast uspostavlja liniju fronta kroz budžetske rezove, kadrovske pritiske i institucionalne čistke, pri čemu se čak i profesionalci koji pokušavaju da ostanu van političkih sukoba suočavaju s ucenama i moralnim rascepima: „Izbor umetnika iz Praga, koji je nepoznat domaćoj i češkoj javnosti, i sastav komisije u kojoj dominiraju zaposleni u Ministarstvu kulture, ne garantuju relevantnost predstavljanja Srbije na međunarodnoj sceni“, zaključuje on.
Predrag Đaković (61) živi i radi u Pragu, gde je studirao na Akademiji umetnosti. Njegovo delo domaća publika imala je priliku da vidi kroz monografiju Peđa efemeris jednog crteža, u izdanju Zavoda za kulturu Vojvodine, dokumentarni film Povratak korenima u režiji Nenada Ognjenovića, kao i izložbu u Novom Sadu. Prošle godine predstavio se izložbom Molitva kao Milosrđe u Galeriji Matice srpske. Za nastup u Veneciji najavljeni su kustosi Tomaš Koudela i Olga Čučković, kao i fotograf Zvonimir Segi, koji su takođe nepoznati umetničkoj sceni.
Umetnik Luka Cvetković, koji se u svojim analizama bavi institucionalnim mehanizmima savremene umetnosti i kulturnom politikom, ocenjuje da je reč o sistemskom problemu: „Sistem funkcioniše. Maligan je. Destruktivan. Estetski konzervativan, ali funkcioniše. Bira ono najgore što Srbija može da ponudi. Razume se, sistem nije Vučić pa da se odmah izvede zaključak da je predstavnik Srbije u Veneciji direktno on. Sistem je lanac partijskih poslušnika, korumpiranih i stranački zaposlenih, bolesno ambicioznih direktorki i direktora institucija. Ali sistem je i onih koji u hladu srpskog nacionalizma i disfunkcionalnih institucija ne čine ništa. Lepi, pametni, zelenooki, dobroćudni kolaboracionisti. Ne krivimo ih. Studirali su istoriju umetnosti, naučeni su da je njihova uloga pasivnog posmatrača teleološkog progresa vremena, a umetnost događaj koji je uvek tamo negde.“
Cvetković podseća i na simbolički kontekst samog paviljona: „Dakle, Srbija ima predstavnika, ali ono što je pozitivno jeste da Srbija nema paviljon. Ovo je paviljon Kraljevine Jugoslavije, zaostavština kneza Pavla Karađorđevića, rođaka Aleksandra, van Beograda poznatog kao tiranina, čije je možda najveće zlodelo upošljavanje Ivana Meštrovića da kreacijom nadnacionalnog identiteta Jugoslavije, nauštrb srpskog, hrvatskog, slovenačkog, albanskog, bosanskog, crnogorskog i makedonskog, čiji lični identiteti i subjektivnosti bivaju utopljeni u grčko–rimski stil, identitetsko pitanje gurne u istorijske okvire. Nešto slično onome čemu se danas iz Beograda rugamo kada pomislimo na arhitektonska zdanja u Skoplju, počelo je s Aleksandrom Karađorđevićem i vajarskim slugama tiraniji nad ličnoistorijskim i kolektivnim, nacionalnim pitanjima identiteta. S takvim legatom, u diktatorskom prostoru, preterano je očekivati nešto progresivno, savremeno, emancipovano. Svako društvo pati od simptoma koje zaslužuje, stoga je i ova predstava u simboličkom rodu koji savršeno prikazuje ekstenziju ove vlasti. Estetski konzervativizam je samo prva pratnja.“ Prema njegovim rečima, jedino profesionalni i kompetentni ljudi na pozicijama moći mogu reformisati sistem i izgraditi kulturnu politiku zasnovanu na meritokratskim principima.
Vlast uspostavlja liniju fronta kroz budžetske rezove, kadrovske pritiske i institucionalne čistke, pri čemu se čak i profesionalci koji pokušavaju da ostanu van političkih sukoba suočavaju s ucenama i moralnim rascepima
Vladan Jeremić
Kao odgovor na nepravilnosti, Zajednica umetnosti i kulture (ZUK) pokrenula je inicijativu Glas protiv aktuelnog izbora za predstavnika Srbije na Bijenalu u Veneciji. Peticiju je do sada potpisalo više od 700 umetnika, kustosa i stručnjaka, koji zahtevaju povlačenje odluke, transparentan proces izbora i uspostavljanje jasnih profesionalnih kriterijuma.
Prema Jeremićevim navodima, postoje indicije da odluka u komisiji nije bila jednoglasna: „Kolarić i Medaković su možda podržale drugačije, stručno utemeljene predloge, uključujući radove Vuka Vidora ili predstavljanje nedavno preminulog Vladana Radovanovića, dok su ključnu odluku donela dva direktna zaposlenika Ministarstva kulture bez značajnog kustoskog iskustva.”
I to je zanimljivo jer je na prošlom Bijenalu u Veneciji Marijana Kolarić odbila da bude komesarka izložbe Exposition Coloniale Aleksandra Denića, pa je taj zadatak u zadnji čas zapao Jeleni Medaković. Nije tajna ni da se vodio tihi rat između „likovnjaka i primenjaša“ zbog izbora cenjenog scenografa koji nas je predstavljao na ovom najvažnijem događaju u svetu umetnosti. Ipak, pokazalo se da, bez obzira na njihove funkcije, njih dve još uvek nisu dovoljno moćne da utiču na odluke onih koji su ih postavili na ova važna mesta. Jer, stranka je majka.
Nije ni smešno ni tužno, već uvredljivo. Njegovi radovi, koji bi osvetlili savremenu domaću scenu, zanemareni su u korist politički i institucionalno pogodnijeg kandidata, što dodatno ilustruje problem instrumentalizacije umetnosti od strane državnih struktura
Vuk Vidor
Vizuelni umetnik Vuk Vidor (sin slavnog slikara Vladimira Veličkovića, prim, aut.), reagovao je na društvenim mrežama tekstom Autogol u Veneciji, u kojem je ocenio da konkurs nije imao stvarnu nameru da izabere umetnika koji bi Srbiju predstavio relevantno, već da je poslužio kao formalni okvir za politički i institucionalno pogodnu odluku: „Nije ni smešno ni tužno, već uvredljivo. Konkurs je sproveden pro forme i ne odražava stvarnu nameru da se izabere umetnik koji bi Srbiju predstavio relevantno na međunarodnoj sceni. Njegovi radovi, koji bi osvetlili savremenu domaću scenu, zanemareni su u korist politički i institucionalno pogodnijeg kandidata, što dodatno ilustruje problem instrumentalizacije umetnosti od strane državnih struktura.“
Izbor Predraga Đakovića tako je prerastao u ogledni primer načina na koji se u Srbiji danas donose odluke u kulturi, uz formalno poštovanje procedure, ali bez njenog suštinskog sadržaja. Reakcije umetničke scene, inicijative i javni protesti ukazuju da profesionalni otpor postoji, ali i da bez dubinskih institucionalnih promena svaka slična odluka ostaje pod znakom sumnje.
Dok ovaj tekst ide u štampu, najavljeno je zvanično saopštenje Ministarstva kulture i prezentacija izabranog projekta. Kako god, vidimo se u kanalu Grande u Veneciji, pa ko prepliva, preplivao je.
