Najmlađi, a najizazovniji i s mnogo odgovornosti kreiran program Kanskog filmskog festivala, u 79. godini festivala na Kroazeti obeležio je 29 godina svog postojanja. Cinefondation predstavlja izbor filmova koje su snimili studenti filmskih škola i autori koji se još nisu okušali u miljeu profesionalne kinematografije. Žil Žakob, legendarni delegue general i Pjer Vio, ondašnji predsednik festivala, učinili su prvi vizionarski potez ka prepoznavanju i podršci mladim talentima, da bi za Kanom usledili slični derivati – Berlinale Talent, Karlovi Vari s Future Frames: Generation NEXT of European Cinema, Sarajevo Talent Campus… Tjeri Fremo, aktuelni delegue general Kanskog festivala, s osobitim talentom za atraktivno, preimenovao je program u La Cinef.
Dimitra Kria, umetnička direktorka La Cinef i njen tim pogledali su 2.750 filmova da bi izabrali petnaest u konkurenciji koje je ocenjivao žiri kojEm je predsedavala španska rediteljka Karla Simon. Među izabranim filmovima bio je Preko praga Tare Gajović, u produkciji Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu, o tinejdžerskom venčanju, izuzetno vizuelno artikulisan, odličnog ritma i ubedljivih emocionalnih čvorišta. U zvaničnoj selekciji za Zlatnu palmu u kategoriji kratkometražnih filmova prikazan je Niko ništa nije rekao Tamare Todorović, u produkciji beogradskog Naked uz podršku partnerskih fondova iz Hrvatske, Slovenije i Francuske, uključujući TV kanal Arte. Niko ništa nije rekao je film o uzrocima i posledicama, nesporazumima i sporazumima, krivudavom putu do istine i delotvornim prečicama za skrivanje istine, film o lavini laži koja zatrpava moralne norme.
Iza izbora deset filmova za konkurenciju kratkometražnih filmova nezvanično stoji Kristijan Žen, deputy delege general Festivala. Njegov izbor nejkoherentniji je i najkvalitetniji program ovogodišnjeg 79. Kana, s barem polovinom izuzetnih naslova, uključujući Niko ništa nije rekao. Zlatna palma pripala je argentinskom filmu Za protivnike Federika Luiza, koji je 2024. osvojio Gran pri Nedelje kritika za Simon sa planine. Film Za protivnike, nastao bez unapred napisanog scenarija, prikazuje desetogodišnjeg boksera Damijana Lopeza koga kamera ima u fokusu tokom desetominutne borbe u ringu u predgrađu Meksiko Sitija, rasadniku boksera, gde se takmiče dečaci između šest i 15 godina…
U trećoj, najmlađoj nezavisnoj programskoj liniji Kanskog festivala, ACID, prikazan je briljantan vizuelni esej Ivana Markovića Obećani prostori, o pojavi da na rubu velegrada, negde u Aziji, rastu oblakoderi kojih ima više nego stanovnika koji bi ih nastanili. Ova hladna socijalna činjenica pokretač je nekoliko sudbina vezanih za modernu cementnu džunglu.
Tri filma iz Srbije, koji su podržani na konkursima Filmskog centra Srbije, potvrdili su vitalnost i kvalitet. Iz susednih zemalja na programima Kanskog festivala bila su dva filma iz Rumunije – dobitnik Zlatne palme, Fjord Kristijana Munđua i Dnevnik jedne sobarice, specifičan rimejk Bunjuelovog filma, u režiji Radu Žudea, novog gurua mladog rumunskog filma, ali i Sanjana avantura Valeske Grizebah snimljen na bugarskom s bugarskim glumcima u Bugarskoj, kome je pripala Nagrada žirija.
Zvanični plakat Kanskog festivala predstavlja prizore iz filmova, lica glumica i glumaca, ne iz potrebe da bude retro, već da naglasi počast određenim ostvarenjima i ličnostima. Ove godine to su Đina Dejvis i Suzan Sarandon iz filma Telma i Luiz Ridlija Skota prikazanog na Kroazeti 1991. Plakat je promovisan posle emitovanja intervjua koji je Suzan Sarandon dala u Španiji, u kome je obelodanila da je nepoželjna u Holivudu, da je niko ne angažuje, kao reakciju na njen angažman u zaštiti prava Palestinaca i protesta posle invazije na Gazu. Holivud je već tada klimao glavom i uzdržao se od učešća na Festivalu u Kanu. Papirni tigar Džemsa Greja o korupciji u američkoj policiji, zaista je delovao papirno, jer je snimljen a da reditelj nije pogledao Kinesku četvrt Romana Polanskog, remek-delo o korupciji. Džon Travolta dobio je Zlatnu palmu za karijeru, uz počasnu projekciju njegovog rediteljskog prvenca, Barbra Strejsend je trebalo na zatvaranju Festivala da primi Zlatnu palmu za karijeru, što se, nažalost, nije dogodilo, jer je po savetu lekara morala da se uzdrži od putovanja. Strejsend se takođe ogradila od politike Benjamina Natanijahua i Donalda Trampa. Britanski scenarist Pol Leverti, član žirija, kritikovao je politiku holivudskih studija koji ignorišu Suzan Sarandon. Penelopi Kruz, Havijer Bardem, Savije Dolan, Tilda Svinton i mnogi drugi nisu štedeli reči kritike prema moćnicima koji nakaradno koriste svoju moć.
Prirodno je da kreatori Kanskog festivala imaju svest o složenosti društveno-političkih okolnosti u kojima se održava Festival. Pogotovu posle dramatične završnice koja je sledila nakon trapavih odgovora na politička pitanja koja su postavljana članovima žirija na Berlinalu u februaru ove godine, posle peticija podrške za zaštitu Triše Tatli, direktorke Berlinala, koja nije zaustavila podršku palestinskom pitanju. Rat u Iranu bio je „u senci tamne strane Meseca“, samo jedan film iranskog reditelja u konkurenciji – Paralelne priče, Asgara Farhadija, s Izabel Iper i Katrin Danev, i veoma diskretnim političkim akcentom, dok je iranski reditelj Ali Asgari bio je u žiriju za Zlatnu palmu za kratkometražni film i za La Cinef.
Zvanična selekcija za nagrade bila je raznolika, s pregrštom žanrovskih pokušaja, eseja i dometa, nekoliko filmova koji se bave Velikim ratom i Drugim svetskim ratom. Filmovi Hirokazu Kore-eda Ovca u kutiji, inspirisan prizorom iz Egziperijevog Malog princa, „ruske babuške“ Paralelnih priča Farhadija, Gorki Božić Pedra Almodovara, Nada Na Hong-džin, Mulan Lasla Nemeša, Nežni monstrum Mari Krojcer… blede su senke njihovih prethodnih filmova. Najtužnije je bilo suočenje s filmom Gorki Božić, reditelja koji je briljantno usaglašavao dekor i karaktere, pa je u Kanu predstavio film u kome su ličnosti samo deo dekora i to svi u štikleraju – puloverima, majicama, polo majicama, što je njegova najkonsekventnija nadogradnja, bez smisla, nažalost.
Ono što je osvetlalo obraz Tjerija Fremoa jesu filmovi Čovek svog vremena Emanuela Mara, o činovniku Ministarstva rada u vladi kvislinškog generala Patena tokom Višijevske republike, Odjednom Riusuke Hamagučija, o direktorki centra za starije i nemoćne osobe koje blokira Alchajmerova bolest i japanskoj pozorišnoj rediteljki koja je u terminalnom stadijumu kancera. Bez patetike, film iz koga isijava mudrost, poštovanje i razumevanje. Savršeno režiran, s kadrovima koji ignorišu narativnu funkciju ali su dramaturški funkcionalni i opravdani, s dijalozima koji su esencijalne filozofske, ali neopterećujuće, misli.
Fjord, Kristijana Munđua osuđuje zvaničnu zloupotrebu moći i versku netoleranciju, gde je progresivna, sekularna, humanistička norveška kultura ta koja uništava mešovitu rumunsko-norvešku evangelističku porodicu s petoro dece, a u ime njihove zaštite. Film Minotaur, Andreja Zvjaginceva, prvi koji je režirao u egzilu, na površini se bavi neverstvom, zasićenjem u braku, načinom kako da se ono prevaziđe i kako da se preljubnik eliminiše. U suštini, Minotaur je film o galopirajućoj hobotnici korupcije, ignoranciji srednje klase, netoleranciji i zločinu. Prvi deo filma deluje kao kancelarijska tinjajuća drama, dok se u drugom delu ubedljivo neagresivno ukazuje na egoizam pojedinca, sistem koji generiše, toleriše i učestvuje u zločinu. Na uručenju Gran prija Zvjagincevu i Zlatne palme Munđu, oba reditelja poslala su poruku ruskom predsedniku da završi rat.
Nagrada za najbolju režiju dodeljena je ravnopravno dva filma – Crna lopta, čiji su reditelji Havijer Kalva i Havijer Ambrosija i Otadžbina Pavela Pavlikovskog.
Otadžbina je najubedljiviji film 79. Kanskog festivala, odlično režiran, idealne dužine od 82 minuta, s jedinstvenim načinom upotrebe muzike u dramaturške svrhe, emocionalnih akcenata i značenja. Tomas Man i kćerka Erika (Hans Cišler i Sandra Hiler) putuju iz Frankfurta, grada u kome je rođen Gete, u Vajmar, gde je proveo najveći deo života, povodom uručenja Geteove nagrade koju treba da primi Tomas Man 1949, po povratku iz egzila u Kaliforniji. Na pitanje novinara zašto je 1933. napustio Nemačku, Tomas Man odgovara: „Da to nisam uradio, vi danas ne biste bili u prilici da sa mnom razgovarate.“
Nagrada koja nosi ime najvećeg sina Nemačke, Johana Volfganga fon Getea, zemlje koja je između ostalih velikih sinova imala i Betovena i Johana Sebastijana Baha, u prošlom stoleću učinila je najveći zločin, uručena je Tomasu Manu dva puta, u zapadnom i istočnom delu Nemačke. Ta dva dana u podeljenoj otadžbini, Tomas Man doživi kolaps porodice. Lice Hansa Cišlera je manje lice Tomasa Mana, bliže je liku Adolfa Hitlera, po nameri Pavlikovskog, da ukaže da zemlja tako velikih sinova može da bude plodno tlo za rađanje svetskog zločinca.
Finalna scena filma dešava se na puteljcima planine Vartburg, blizu zamka u kome je Johan Sebastijan Bah bio kapelan orkestra, u svojoj devetnaestoj godini. Tomas Man i Erika, oslobodivši se motorizovane pratnje sovjetskih vojnika, skreću kroz šumu i ulaze u prašnjavi polurazrušeni zamak u kome dva majstora popravljaju ugrađene orgulje. Probaju ih svirajući Baha. Otadžbina nije ni Nemačka, ni Kalifornija, otadžbina je uzvišena duhovna kategorija. Žiri je izgleda više voleo savremenu muziku.
Po uručenju svih zvaničnih nagrada Tilda Svinton je zaključila Festival: „Živeo film! Živela različitost! Živela ljudska rasa!”
Tjeri Fremo: Centar gravitacije
Preko trećine istorije Festivala u Kanu, njegov najistaknutiji predstavnik, ličnost koja potpisuje program, ugovara sponzore, piše pozivna pisma i slavnima i debitantima i onima koji su na obzorju da postanu poznati, savetuje se sa saradnicima a odluke donosi suvereno (jednoglasno!), istovremeno direktor još jednog festivala u Francuskoj, onog u Lionu, koji se bavi filmskom baštinom – Tjeri Fremo ove godine je dvadeseti put obavio važan zadatak.
Pre njega, Žil Žakob proveo je 23 godine na toj poziciji, kasnije, do povlačenja, bio je trinaest godina predsednik Festivala u Kanu. Generalni delegat je najistaknutija pozicija u svetu filma – umetnosti, zabave, biznisa. Tjeri Fremo je počeo mandat u lagodnija vremena, u kancelariji koja je slavila film kao autorsko delo, u vreme kada su izazovi tehnološkog razvoja bili diskretniji, da bi se uspešno nosio s platformama, digitalnom predominacijom i, iznad svega, detektovanjem i negovanjem atrakcija. Za Tjerija Fremoa, centar gravitacije filma koji on predstavlja u Kanu je izazov, iskušenje. Podrazumeva se i umetnička stabilnost dela, ali zarad njegove atraktivnosti.
