Evgenije Onjegin Petra Iljiča Čajkovskog zauzima osobito mesto na repertoaru Opere Narodnog pozorišta u Beogradu. Vezuje se za same početke ove institucije. Prezentovan je 8. maja 1920, kao druga operska inscenacija (prva je bila Pučinijeva Madam Baterflaj 11. februara te godine), pod dirigentskom palicom utemeljivača i prvog direktora Opere, Stanislava Biničkog. Režija Žackoja pokazala se veoma uspelom – predstava je živela gotovo dve decenije, izvedena je 109 puta. Onjegin je bio prvi naslov na repertoaru Opere i posle oslobođenja Beograda od nemačke okupacije, 17. februara 1945. Postavku je potpisao Jurij Rakitin, a dirigovao je tada novi, mladi direktor Opere, Oskar Danon. On će se za pultom naći i na premijerama dve naredne inscenacije. Najpre, marta 1960. (reditelj Fridrih Šram), kada je obeleženo 15 godina od oslobođenja zemlje i 40 godina od prvog Onjegina (potonji međunarodni put ove predstave bio je doista intenzivan); potom, 20. maja 1991, u inscenaciji Borislava Popovića. I na samom kraju milenijuma, 12. juna 1999. (rečju, dva dana po prekidu bombardovanja tadašnje SR Jugoslavije), u režiji Radoslava Zlatana Dorića i pod upravom Bojana Suđića, na Velikoj sceni nacionalnog teatra začuli su se zvuci – Evgenija Onjegina.
Najnoviju postavku ovog dela predvodi Mario Pavle del Monako. Od septembra prošle godine, na poziv Narodnog pozorišta, prihvatio je poziciju mentora reditelja Operskog studija „Borislav Popović“ u kome stasavaju nove snage domaćeg izvođaštva. Samo par nedelja pre događaja o kome govorimo, mladi umetnik osvežio je operski repertoar prestonice Mocartovom Čarobnom frulom namenjenom deci (scena „Raša Plaović“, 26. april). Virtuozno koncipirana adaptacija i tumačenje (vokalni mentori Jadranka Jovanović i Snežana Savičić Sekulić, dirigent Stefan Zekić) pobudili su oduševljenje (i mališana i roditelja), te se za ovu predstavu trenutno traži karta više! Utoliko smo sa većom znatiželjom očekivali premijeru Onjegina.
Del Monako nije pribegao temporalnim, odnosno kontekstualnim izmeštanjima fabule. Donosi dah Puškinove epohe (kostimi Katarine Grčić Nikolić, scenografija Miraša Vuksanovića), ponire u tanane psihološke i emocionalne strukture sugerisane muzičkim tekstom Čajkovskog. Mizanscen je razigran po svim planovima pozornice, prizori su maštovito dinamizovani. Tako „kiša“ neispisanog papira zasipa Tatjanu kada odluči da progovori o svojim osećanjima i otkrije ih Onjeginu; senke savesti (oličene u živim i umrlim likovima opere) opsedaju glavnog junaka u završnici priče; Tatjanina devojačka sanjarenja o ljubavi konkretizovana su senzualnim plesom baletskog para (Milica Jević Drndarević i Miloš Živanović)… Upravo koreografski elementi (Tamare Antonijević Spasić) obezbeđuju autentičan ambijent. Sve scenske akcije odvijaju se u pažljivo organizovanom poretku. Čak i podrazumevajući baletski segmenti zamišljeni su tako da se prožimaju s kretnjama solista i hora (takođe sofisticirano postavljenim), uobličujući atraktivnu ukupnu audio-vizuelnu celinu.
Dirigent Dmitrij Jurovski najmlađi je izdanak čuvene muzičke porodice. Donosi precizna rešenja, naglašava lirsku dimenziju dela, daje ovom čitanju partiture Čajkovskog odgovarajuću dubinu, senzibilitet. Vodi orkestar ka maksimumu u pogledu kvaliteta zvuka, koordinacije sa scenom. Horski nastupi su izuzetni – jasno je sprovedena zvučna distinkcija dvojake uloge (naroda i seoske omladine s jedne strane, i salonskog društva, s druge). Uočljiva je, naravno, pažnja Jurovskog prema vokalnim solistima, kojima pruža stabilan i podsticajan oslonac, ne dopuštajući da orkestarski aparat zagluši pevačke linije, pa muzička zbivanja dobijaju pun dramski zamah.
U naslovnoj ulozi bio je Milan Obradović. Mladi bariton je i glumački i pevački suveren, nijansira Onjeginova lica pravom merom. Kao pesnik Lenski, nastupio je Leo Lans, gost iz Rusije, tenor naglašeno lirske boje glasa, blistavih visina, strastven, sceničan. Sugestivna je dadilja Filipjevna Tatjane Mitić; odličan u nevelikoj roli Rotnija bio je Miloš Gašić; Darko Đorđević (Trike), po običaju, osvaja publiku neposrednošću, lakoćom obraćanja. Ivan Tomašev (knez Gremin) pleni zrelošću, raskošnim basovskim koloritom, kultna arija iz trećeg čina odzvanja dostojanstvom, vokalnom plemenitošću. Priliku da se iskažu u novoj postavci Evgenija Onjegina dobili su članovi Operskog studija. Vlastelinka Larina bila je Teodora Ilić, besprekorna u majčinskoj roli (uprkos mladosti interpretatorke); Anđela Simić je očaravajuća Olga; Ilija Markov izvanredan kao Zarjecki. Nema sumnje da njihova velika ostvarenja tek slede. Marina Šahdinarova tumačila je lik Tatjane. Gruzijska umetnica iskazuje nesvakidašnju moć tranformacije u složenom korpusu svog vokalno-dramskog zadatka. Scena pisma, jedna od najzahtevnijih stranica sopranskog faha, u potpunosti je opravdala sjajnu reputaciju Šahdinarove.
