Nedavna vest da se grupa građana Kragujevca skupila ispred jedne od kuća gde žive radnici iz Nepala, da bi ovde protestovali pod srpskim zastavama, a stanare nazivali majmunima, mogla bi biti lakmus papir za stepen etičnosti u ovom društvu, odavno posrnulom u nemoral. Međutim, osuditi taj čin nije dovoljno da bi se razumeli koreni ekstremnog nacionalizma, debelo zašlog u fašizam prema svojim karakteristikama. Jer, strah od drugih i drugačijih, samo je simptom kolektivne frustracije, izazvane mnogim faktorima. A raspirivane s političkog vrha, koji tim strahom manipuliše, ne bi li konsolidovao svoju moć, skrenuo pažnju sa pravih problema, i stvorio osećaj jedinstva zapravo potlačenih masa. Koje izlaz iz svog trpnog stanja nalaze u iživljavanju nad još slabijima.
Kakva bi bila ljudska reakcija na saznanje da je neko, organizovan u čopor, pokušao da zastraši svog nemoćnog komšiju? „Transfer blama“, ograničen na „akademsku“ kritiku iz sigurnosti fotelje, pozicionirane ispred televizora? Komentar neodobravanja, kao znak „aktivizma“, lišenog prave akcije? Šaputanje reči „užas“ i „strašno“, podjednako kastrirano? Organizovanje kontrademonstracija, što bi stvorile privid proaktivnog delanja?
Međutim, ma kako ti potezi delovali slabašno, junački su spram osvrta većine čitalaca vesti sa početka. Koji su monstruozni čin listom podržali, ovo prateći stereotipnim mitovima o nepriličnom ponašanju Nepalaca, kao opravdanjem za pokušaj linča ljudi što su ovde došli trbuhom za kruhom. Zato takvim „patriotama“ pod srpskim zastavama, dobro stoje crne kapuljače, kao verzija kukuljica Kju-kluks-klana, čiji su pripadnici pobili, zapalili, zastrašili ko zna koliki broj Afroamerikanaca.
