Ne znam da li postoji osoba koja je investirala godinu dana zdravlja, života, novca, energije i nade u proteste, a da me u poslednjih nekoliko meseci nije pitala „šta se, dođavola, dešava sa studentima?“.
Odgovor na to je dosta kompleksan i bolan, i oko njega trenutno postoji prećutna zavera ćutanja onih koji su iole upućeniji.
Mislim da danas precizni uvid u situaciju imaju jedino:
- preostali studenti koji su aktivni u pokretu;
- roditelji studenata koji su aktivni u pokretu, i sa kojima deca imaju odnos poverenja i otvorenu komunikaciju;
- neki od profesora, ali isključivo oni koji imaju širu mrežu kontakata sa studenatima širom Srbije;
- sasvim sigurno Aleksandar Vučić;
Za ostatak građanstva koji posle godinu dana urliče „jedino studenti!“, kao da je u pitanju monolit, a ne heterogena grupa koja se svakodnevno bori protiv pokušaja službi da ih izbuši i unutrašnjim previranjima, nemam više ni strpljenja ni razumevanja. Ta simplifikacija i to navijačko posmatranje situacije je sad već preraslo u direktno ugrožavanje i psihičkog i fizičkog zdravlja tih mladih ljudi.
Pisao sam i govorio puno puta o planu režima kako da ugasi proteste. Nažalost, taj plan je sad ušao u nešto što može da bude terminalna faza (po nas, ne po režim), i nažalost, većina javnosti je, svesno ili ne, saučesnik Vučiću u toj nameri.
Politička artikulacija, iako najavljena pozivom na izbore u maju, se nije desila, a cilj režima je postao da se nikad i ne desi, i da famozna „studentska lista“ nikad ne ugleda svetlost dana. Vučić mesecima ima dosta solidnu strategiju za ovo. Igrače je postavio na tablu još prošlog decembra, a sve što trenutno radi je iscrpljivanje najboljih studenata beskrajnim imaginarnim procedurama u okviru Matriksa imaginarnih institucija (plenumi, radne grupe, pravilnici, visoki saveti, krovne grupe…) koji su sami napravili. Jedan po jedan, najbolji odustaju, jer fizički i psihički ne mogu da se takmiče sa Vučićevim studentima (ili destruktivnim pojedincima), čiji je jedini zadatak – trčanje u krug i opstrukcija.
Video sam da je taj termin „imaginarne institucije“ povredio i neke moje studente, i žao mi je zbog toga. Zaista ih razumem. Većina njih koji imaju pozitivna iskustva sa plenumima (ima puno i onih koji imaju izrazito negativna), vide plenume kao nešto divno, što ih je probudilo, povezalo, učinilo da pokret raste i proširi se na celu Srbiju. U pitanju je emocionalna realnost koju bi bilo okrutno negirati. Ja nemam tu emociju, gledam stvar u pravnom, ali najviše u utilitarnom smislu. Plenumi su mi dobri dok funkcionišu u cilju rušenja mafijaškog režima. Da li će kasnije postati baza nekog novog modela organizovanja, to je priča za kasnije. Sad smo jako daleko od toga, a mane plenumskog modela u trenutku kad su studenti izmoreni i zatrpani ispitima su postale očigledne. Možda na to treba gledati kao u psihologiji na one odbrambene mehanizme koje vam spasavaju život u jednoj fazi, ali postaju ozbiljna pretnja za napredovanje i zdravlje u sledećoj fazi, kad se promenite i vi i okolnosti (što se upravo i desilo sa studentskim pokretom).
Ovo zvuči dosta ekstremno, pa ću pokušati da što preciznije objasnim. Daću vam tri akutna primera, pa vi uradite triangulaciju i donesite sami zaključke.
PRIMER 1: ANKETNA KOMISIJA
U tekstu o „Crvenim Kmerima“ na Peščaniku sam pisao o infiltraciji režimskih elemenata u pokret. Ovaj problem nije učinjen javnim od jedinih koji su imali legitimitet da ga učine javnim, a to su studenti, i sad je metastazirao do te mere da razgovori sa plenuma izlaze u Informeru samo par sati nakon plenuma.
Modus operandi režima je bio da pred svaki veliki događaj naprave neku diverziju ili raskol, kojim će dalje komadati studentski pokret. Prva velika akcija ovog tipa koju su izveli režimski elementi je bilo već čuveno „ograđivanje“ pred februarski protest u Novom Sadu, koje je služilo da se normalizuju dalja „ograđivanja“ od svake mogućnosti širokog fronta, i da se Proglas ili ekološke organizacije predstave većim neprijateljem studentskog pokreta od režima Aleksandra Vučića. Na nekim fakultetima je to prihvaćeno zdravo za gotovo, a odgovornost javnosti, posebno akademske, koja je izabrala da „neće da se meša“ je – istorijska. Sad živimo rezultate.
Ne samo da se Instagram profil „Studenti u blokadi“, koji prati više od milion ljudi, ogradio od Anketne komisije i Tanasija Marinkovića, ogradili su se i od Pobunjenog univerziteta, antirežimskih grupa Stav, Sviće, Mladi Borba, advokata Srđana Kovačevića, novosadskih zborova, pa i pisca ovog teksta
Jedan od nedavnih „rezultata“, koje je i šira javnost mogla da vidi, je „ograđivanje“ od Anketne komisije i grupe profesora koji su istraživali odgovornost za pad nadstrešnice, poimence.
Ovaj dokument, koji kao da je pisan u prostorijama SNS-a je, po oprobanom receptu, par dana pred komemorativni protest u Novom Sadu, predložen tzv. „visokom savetu delegata“ svih beogradskih fakulteta (kojima su, u međuvremenu pridruženi i privatni fakulteti i više škole), gde je prvobitno za njega navodno glasala – većina fakulteta!
Dakle, da ponovim i podcrtam, u trenutku dok studenti iz Novog Pazara pešače Srbijom, dok se Novosađani pripremaju za godišnjicu najveće tragedije u posleratnoj istoriji ovog grada, grupa anonimnih mladih ljudi sedi u senkama i dvotrećinskom većinom glasa da se OGRADI od sopstvenih profesora, koji su bukvalno stavili glavu u torbu kada su, posle meseci rada na analizi obimne dokumentacije, napravili konferenciju za štampu na kojoj su doslovce izgovorili da je za pad nadstrešnice kriva organizovana kriminalna grupa na čijem je čelu Aleksandar Vučić!
Razlog ograđivanja je već poznata udbaška floskula „interesne grupe koje hoće da preuzmu studentski pokret“, nastala u decembru 2024, kad je služba preko svojih ljudi iz fantomskih „anarhosindikalističkih“ organizacija (zapravo, ekspozitura SNS-a) slala cirkularne poruke studentima preko aplikacije Telegram, gde je taksativno navedeno ko su sve te „interesne grupe“ od kojih se treba ograditi (ukratko, svi dotadašnji borci protiv režima).
Dan kasnije se ipak ispostavilo da glasanje nije bilo regularno, da je neko glasao umesto drugih fakulteta, te ovo ograđivanje nije usvojeno.
Međutim, zadatak je zadatak. To što režimski pamflet nije usvojen, nije sprečilo „plenum“ Fakulteta primenjenih umetnosti, i (pogađate) par sekundi kasnije, Filozofskog fakulteta, da objave ograđivanje u celosti na svojim Instagram profilima, koje prati više ljudi nego mnoge tradicionalne medije. Plenum FPU koje je ovo uradio, u tom trenutku je sačinjen od dve (i brojem – 2) studentkinje!
Epilog – predlog možda nije prošao beogradski „savet delegata“ pred Novi Sad, ali je bogami prošao u petak, 27. novembra. Vreme radi za režim, i to je ta taktika iscrpljivanja dok se ne postigne namera, o kojoj sam pričao. Ne samo da se Instagram profil „Studenti u blokadi“, koji prati više od milion ljudi, ogradio od Anketne komisije i Tanasija Marinkovića, ogradili su se i od Pobunjenog univerziteta, antirežimskih grupa Stav, Sviće, Mladi Borba, advokata Srđana Kovačevića, novosadskih zborova, pa i pisca ovog teksta. Verovatno sam nekog zaboravio, ali ovo je sigurno Ana Karenjina svih ograđivanja do sad, pa već postaje teško ispratiti.
Kad se ovo dešava – u trenutku kad neki drugi studenti pokušavaju da organizuju posmatrače na lokalnim izborima u Mionici, Negotinu i Sečnju. Rezultate ovog tendencioznog skretanja pažnje možemo da vidimo. Debakl.
PRIMER 2 – LUSTRACIJA
Drugi primer je još ekstremniji. Kad sam rekao da je jedini zadatak Vučićevih studenata opstrukcija, mislio sam upravo na stvari koje „fina“ deca doživljavaju zdravo za gotovo. Na primer, pisanje programa buduće studentske liste. Moje mišljenje je bilo da bi program trebalo da bude dosta nisko na listi prioriteta, jer je ceo koncept već sadržan u četiri studentska zahteva sa početka protesta. Ukrštanjem zahteva i uspešnih praksi drugih država koje su rešavale slične probleme, program bi mogao da napiše ChatGPT za pet minuta.
Svakako bolji od kompletno nepismenih „programskih minimuma“ koje sam čitao. Međutim, studentima je prodata „cigla“ da je program važniji od liste, od izbora, od nalaženja načina kako uopšte da se indukuju izbori, i to je bila gotova stvar. Devedeset i pet odsto tih studenata nisu ni Vučićevi, ni „ubačeni elementi“, ni destruktivci. U pitanju je potpuno normalna reakcija za nekog ko ima 19-24 godine. Nisu oni kao glupi, pa im je neko podvalio ovu zamenu teza. Mladi su, nemaju političkog znanja i iskustva, i sasvim razumem kako im je ovo obrtanje prioriteta intuitivno zvučalo logično.
Ali, u toj mišolovci koja se zove „pisanje programa“ i traje od maja do danas, bez kraja na vidiku, u jednom trenutku je došlo do glasanja (ni manje, ni više) za ili protiv lustracije u mandatu buduće vlade.
Šta mislite – koliko je predstavnika plenuma glasalo PROTIV lustracije? Većina beogradskih plenuma, uključujući Ekonomski fakultet, Filozofski, Pravni, AGRIF (Poljoprivredni), Višu elektrotehničku, i tako dalje… Novi Sad, Niš, Novi Pazar i ostatak Srbije su mahom bili ZA.
Da ponovim, velike grupe studenata su aktivno zagovarale protivljenje lustraciji, koje je onda na svom udbaškom kanalu „blagoslovio“ Vučićev glavni „anarhosindikalista“ Ratibor Trivunac (lustracija uvek bude nepravedna, tako nekako). Mislim da ovo savršeno ilustruje koliko ih je Vučić odsekao od realnog sveta. Zamislite da čujete tu informaciju, da uopšte postoje studenti koji ne žele lustraciju, i da oni čine većinu u Beogradu? Naravno, kontekst u kome se ovo dešava – desetkovani plenumi – niko neće navesti. Pored svih bljuvotina koje su krtice iz pokreta slale režimskim tabloidima o ovom glasanju na Filozofskom fakultetu, ni jedan tekst ne pominje šta je bila tema glasanja. Ni Trivunca, ni kad mu je poništena presuda za međunarodni terorizam, ni da ima pratnju BIA, naravno. Nerežimski mediji ćute da ne bi razbili iluziju jedinstva. Razumem i tu logiku, ali mislim da postaje kontra-produktivna, posebno s obzirom na to da te „leve“ i „desne“ grupe agresivaca N1 zovu „NDH-1“, a kad ideja njihovih političkih ne prođe pišu „ustašijada je gotova“. Meni više dokaza od ovih prepiski zaista ne treba.
PRIMER 3 – ZAVERA ĆUTANJA
Ovde dolazimo do najopasnije i najpokvarenije izdaje naših intelektualnih elita, skoro pa u rangu belih listića.
Prećutni dogovor izgleda otprilike ovako – imamo posla sa mafijaškim režimom, opozicija je potpuno beskorisna ili radi za taj režim, imaginarni kolektivni entitet zvan „studenti“ po svim istraživanjima ima šansu da pobedi Vučića na izborima, hajde da prevaziđemo svaki razgovor o politici, pošto živimo u pretpolitičkom društvu, i da „pumpamo“ studentsku listu.
Ideja da se dopusti odsecanje pokreta od javnosti, odsecanje donošenja odluka od svih kojima te odluke determinišu budućnost, i da se ceo teret borbe sa mafijom prepusti studetnima je u rangu ludila onog krstaškog pohoda kad su bukvalno deca poslata u Jerusalim da ga vrate hrišćanima (naravno da su deca na pola puta uhvaćena i prodata u roblje)
Do ovog trenutka se slažem. Ali, od ovog trenutka počinje pakao i kompletan moralni kolaps onoga što bi trebalo da predstavlja najzdraviji deo našeg društva.
Ideja da se dopusti odsecanje pokreta od javnosti, odsecanje donošenja odluka od svih kojima te odluke determinišu budućnost, i da se ceo teret borbe sa mafijom prepusti studentima je u rangu ludila onog krstaškog pohoda kad su bukvalno deca poslata u Jerusalim da ga vrate hrišćanima (naravno da su deca na pola puta uhvaćena i prodata u roblje).
Sve ovo naša intelektualna elita zna.
Za početak, većina tih ljudi vrlo dobro zna pod kakvim se pritiskom nalaze studenti od prvog dana. Odlučili su da ih nije briga.
Znaju da plenumski model nikad u istoriji nigde nije doneo rešenje i političku promenu i znaju da se to neće desiti ni u Srbiji. Kad nešto slično pomene npr. prof. Vanja Bajović sa Pravnog fakulteta, automatski postaje „ćaci“. Ostali hrabro ćute.
Njihovo nemešanje nije izraz „poštovanja želja studenata i njihove autonomije“, već želje da oni ostanu čistih ruku, i ne prolaze kroz linč kroz koji su prolazili oni koji su se usudili da kažu istinu i da narodu ruše Sneška.
Jasno, većina i polupismenih ljudi zna da bez formatiranja političkog subjekta koji bi se suprotstavio režimu, svakim danom eksponencijalno padaju šanse da se taj politički subjekat zaista „porodi“ i da lista ikad ugleda svetlost dana.
U javnim nastupima na N1, Novoj ili Insajderu, naši vajni profesori, analitičari i intelektualci lupetaju o nekakvom monolitu „studentskog pokreta“, za koji znaju da je de facto u problemu i pod napadima od februara. Pričaju, mrtvi ozbiljni, o toj „studentskoj listi“, koja bukvalno ne postoji dok se ne registruje i etablira kao politički subjekat, pričaju o „veri“ da će sve ispasti dobro na kraju, dok nam se država pretvara u Belorusiju, a televizijama na kojima gostuju tuku novinare i prete gašenjem. Dok studentima opet krvare glave.
Gledaju vas u oči i lažu kako „nije važno“ razgovarati sa malobrojnim partnerima i potencijalnim saveznicima iz EU, prave se da ne znaju kako ekonomija Srbije funkcioniše, i gde se Srbija geografski nalazi, i da alternative NE POSTOJE (odnosno postoje – kompletna rasprodaja države Trampu, Putinu i Šiju, mada, za to već imamo Vučića).
Dakle, intelektualci i profesori su dobili svoje plate nazad, i sad neki rade projekte, žongliraju grantovima, putuju po svetu (kad im je baš teško), piju vina i gledaju studente, koji padaju ničice, jedan po jedan, boreći se kao gladijatori u svom Matriksu. Gledaju ih kao da gledaju fudbalsku utakmicu.
Kažu mi: „Ti si impulsivan, nestrpljiv, umetnik. To su istorijski procesi. Za njih je potrebno vreme. Studenti su uradili više nego sve naše generacije zajedno“. To možda može da prođe kod nekog ko nije rastao na Voždovcu devedesetih, i ne zna da prepozna bullshit u prvoj sekundi bullshitovanja.
Ovo ne samo da je nemoralno, već direktno pretvara žive mlade ljude u nekakvu apstrakciju – svi postaju isto, deo košnice. Isto su i studenti koji pešače, isto su i studenti koji snimke svojih kolega šalju Informeru. I sve njih smo spremni da bacimo pod točkove mašinerije, jer – nemamo bolju ideju.
Ja ne znam kojim procesima ljudi postaju ovoliki cinični monstrumi, ali svedočim tome godinu dana, i bukvalno mi je fizički loše od njihovog licemerja. Svaka čast onima koji se trude i bore da nešto zapravo urade, srećom, ima ih.
ZAKLJUČAK
Gde je, na kraju, studentski pokret, sad?
Svi studenti koji godinu dana krvare da se pozitivna promena desi se trenutno nalaze u mišolovci, koja je slučajnošću ili namerom dizajnirana tako da ih troši i melje, dok ih potpuno ne uništi. Njihovi protivnici generišu svakodnevne mikro-krize, koje ih dodatno troše, a onda, kad misle da su jednu rupu zapušili, otvara se druga, i tako u krug.
Intelektualci i javnost – već sam napisao, kapitulirali. Tradicionalni mediji imaju manju snagu od anonimnih internet portala, koje prate milioni, i preko kojih se ovi „ratovi“ i dešavaju, i u velikoj meri su neupućeni, jer se bore za golu egzistenciju.
Na opoziciju nije vredno trošiti reči, ispod cenzusa su, i deset koraka iza realnosti.
Vučić radi ono što smo mogli da pretpostavimo da će raditi, i neće se smiriti, jer zna šta ga čeka ako izgubi vlast.
I tu dolazimo do tračka optimizma koji se zove studentska lista. Većina ljudi na listi deluju časno i pošteno, imao sam uvida u ta imena. Većina studenata koji su ih predlagali su časni i pošteni, imam interakcije sa njima godinu dana. Sad je samo pitanje da li imaju kapaciteta da završe započeto pre nego što ih Vučić samelje, i da li mi imamo želje da im pomognemo?
Ako tu uspemo, budimo im zahvalni. Za početak, nemojmo upasti u zamku svađa na društvenim mrežama kad se lista pojavi. Da, svako će imati zamerku na neko ime. Verujte, nebitno je. Ta politička opcija, uz široki front svih saveznika, i napuštanje politike ograđivanja je najbolja šansa koju imamo. Što se ljudi na listi tiče, samo iskulirajte. Mislim da nekoliko potencijalno diskutabilnih imena na listi od 250 kandidata ne mogu do kraja pa preuzmu kontrolu nad ovako složenim sistemom, koliki god trud ili novac uložili. Posebno ne ako se stvari učine javnim. Tad se cela igra menja, nema više muljanja ispod žita i tajnih sastanaka.
Da sumiramo – šta ostaje studentima, ako žele da se izvučemo iz jame u koju smo se, svi zajedno, sami ukopali?
Istina. Umesto spekulacija i optužbi, studenti koji žele da vide kraj režima – ako su i dalje u većini – moraju da izađu i kažu svoju verziju istine. Praktično sam siguran da bi ih javnost podržala.
Ne vidim scenario u kom bi većina ljudi koji godinu dana šetaju ulicama podržala „studente protiv lustracije“.
