Pred lokalne izbore u Negotinu, Mionici i Sečnju, po vašem starom običaju, nicali su šatori – a la Ćacilend. Patentirano u Pionirskom parku, kod spomenika našem nobelovcu, Ivi Andriću. U tim malim mestima, a vama tako značajnim za pobedu, na ražnju su se vrteli volovi, kao što se i u ovom parku, u našem glavnom gradu, pored Andrića, povremeno raspali roštilj. A vi ste ždrali to meso, nudeći uz čašicu građanima – kule i gradove. Obećanje, ludom radovanje – zato što pametan ne bi naseo. Jer, čim ostvarite to što ste naumili, vama jezik postaje brži od pameti. Prema tim istim ljudima koje koristite u lične svrhe, počinjete da se ponašate – grubo. Pade mi na pamet vaš razgovor sa radnicima jedne fabrike.
Nije me mrzelo da pronađem taj klip na mom mobilnom, u odeljku – moje beleške, gde čuvam isključivo vaše nebuloze i posprdan način na koji se obraćate ljudima – kad vam više nisu potrebni. Vi ljude tretirate kao potrošnu robu. Koristite ih kao toalet papir. Obrišete njima zadnjicu i pustite vodu. A, kad vam ponovo zatrebaju, vadite ih odatle. Uvek me iznova zaprepaste oni koji na to pristaju. Da li je moguće da ih nasankate, svaki put na istu foru, na kintu i poklone – i da vam ponovo veruju? Da li je realno da nekog do daske ponizite i da taj ponovo glasa za vas? Ne razumem. Sem što primećujem da su se mnogi od njih od vas ogradili. Prizvali se najzad pameti. Ne pristaju da budu vaše vreće u koje udarate kad god vam se prohte. Neće da budu vaše vlasništvo i da ih vi uzimate i bacate, kako vam kad zatreba.
Da dobro zapamtimo
Kad ste vi u pitanju, moj mazohizam ide dotle – da mi je malo onog što danas lupetate, pa kopam po onom što ste nekad rekli. Da se podsetim. Da ne zaboravim. I da dooobro zapamtim. Krajem prošlog leta, pričali ste s grupom radnika. U fabrici, u kojoj su bili zaposleni, ostali su bez zarada.
Nije me mrzelo da pronađem taj klip na mom mobilnom, u odeljku – moje beleške, gde čuvam isključivo vaše nebuloze i posprdan način na koji se obraćate ljudima – kad vam više nisu potrebni
Moja supruga i ja radili smo u Kairi… I još trideset ili četrdeset njih, kojima nisu isplaćene plate. Preko sto hiljada mesečno svaki, od prošle godine – ispovedao vam se jedan čovek u ime svih, a vi ste gledali kroz njega. Ko zna šta vam se motalo po glavi. Generalštab. Vaznesenska crkva. Ceo centar grada… Ovo Ameru, ovo Arapinu, ovo Turčinu, ovo Kinezu… Ruši… O tome ste razmišljali, dok se čovek ispovedao. Ne znam da li je firma o kojoj je pričao ona ista turska firma koja je u Malom Zvorniku poslovala četiri godine, pa preko noći pokupila svoje prnje i preselila se na Vračar. U svakom slučaju, podudara se. I oni su ostali dužni radnicima, pa su im nudili robu i mašine. A, šta da jedu? Krpene sendviče? Brašno od mlevenih šrafova? Da isprobavaju nove recepte, kao Džejmi Oliver?
I… koliko je to?, upitali ste najzad, nalakćeni na kafanski sto. Sto, dvesta, trista hiljada po radniku, toliko nam firma duguje. Mesecima ne primamo plate, nemamo šta da jedemo. Mrtvi-hladni rekli ste mu da je investitor privatni. Da li to znači da neko ko kupi firmu u našoj zemlji, ima pravo da kupi i ljude? Da li to znači da vi više ne odgovarate za naše državljane koji rade za preduzeća ili kompanije, koje ste vi dali u bescenje, uz subvencije, našim parama?
Počeli smo s lokalnim izborima i volovima. Završavamo sa neisplaćenim zaradama, naivnim jaganjcima i bezosećajnim svinjama. To je naša sudbina sa vama
Napad je najbolja odbrana. Umesto da odgovorite, upitali ste – i… kakve to veze ima sa mnom?, kao da niste odavde. Kao da niste na čelu ove države. Umesto razumevanja, vi ste se tim ljudima podsmevali. Shvatili ste da su nemoćni i da ste poslednja adresa u koju se uzdaju. Paaa… investitor je privatni – rekli ste podrugljivo. Paaaa… vi ste ga doveli – uzviknuo je neko iz te mase. To vaše – paaaa… Kadgod izvrdavate. Kadgod lažete. Kadgod ponižavate... Vi ste te Turke doveli. Vi ste im dozvolili da otvore firmu. Vi ste im dozvolili da rabe naše ljude. Vi ste im dozvolili da im ne plate. Baš zato što znate da sve to znamo, nije vam se dopalo to što ste čuli. Aaaa, sad je bitno ko ih je doveo, rekli ste kao bajagi naivno. A, pobesneli ste, ključali ste, kipeli… Jer ste provaljeni – da ne govorite istinu. Kako Domagoj reče, skenirajući vas – i kad lažete, vi lažete… I vi ste toga svesni.
Umesto da stišate kapislu, vi ste se razjarili. Vaš autogol. Pet plata niste primili, aaaaaa? Da, ponovio je ovaj strpljiv čovek, misleći da priča s čovekom. I samo pare da dođu, jelda?, upitali ste posprdno. Radio je privatni investitor, a to ima svoj put – zaključili ste mrmljajući – ne znam ko ih je doveo…. ne znam ko ih je doveo… A, potom ste počeli da vičete. Pali ste u trans. Ko ih je doveo, aaaaaaaa? Štooo? A kad sam ih doveo i dok su vas isplaćivali, jesi li mi doneo deo od plate?, upitali ste ovog sirotog čoveka koji se usudio da razgovara s vama. I dodali ste… Kad dobiješ pare, onda plata tebi, a kad ne dobiješ, Vučić je kriv, pa nek’ Vučić plati ono što ti nije dao investitor. Je li, aaaaaa? Pa, lepo ste ovo smislili. Pomozi Vučiću. A kad si dobijao platu, tad mi nisi ništa davao. Tad nije bilo ni jagnje ni prase…
Da li to znači, da neko ko kupi firmu u našoj zemlji, ima pravo da kupi i ljude? Da li to znači da vi više ne odgovarate za naše državljane koji rade za preduzeća ili kompanije koje ste vi dali u bescenje, uz subvencije, našim parama
Počeli smo s lokalnim izborima i volovima. Završavamo sa neisplaćenim zaradama, naivnim jaganjcima i bezosećajnim svinjama. To je naša sudbina sa vama.
