Godinu dana života u jednoj potpuno novoj realnosti, otvorilo je nova pitanja naše gorke svakodnevice i neizvesne budućnosti. Godinu dana protesta, ali i batina, psihičke i fizičke torture, pobunjenog naroda s jedne i izmanipulisane mase s druge strane. U kojoj smo mi to, kao društvo, tački danas i da li ima izlaza iz krize, ili smo zaglavljeni u mat poziciji, koju samo vreme spontano može da reši? S tim dilemama počeli smo razgovor sa dr Jelenom Đorđević, sociološkinjom kulture i profesorkom, kojoj, i pored sve ogorčenosti, optimizma očito ne manjka.
„Danas smo u trenutku kada bi valjalo usredsrediti sve snage društva da se definitivno dovede ova vlast do odluke da raspiše izbore“, kaže Jelena Đorđević u razgovoru za Radar. „To znači da uporno, uz rizike i nadu, sve jače mora da se pritiska vlast. Da je građani i studenti nerviraju `jače, brže, bolje` da bi svoje, inače neuravnotežene postupke, dovela do granice da iznutra počne ozbiljnije da puca.“
Studenti su probudili narod dok je trajao njihov protest. Kako, međutim, izgleda Srbija nakon što su studenti prepustili proteste građanima? Da li smo se vratili u još veću apatiju nego pre 1. novembra prošle godine, ili je samo zatišje u kome se gomila nezadovoljstvo?
Ne mislim da je zavladala apatija. Naprotiv, mislim da je jedno od najznačajnijih dostignuća studenata to što jesu pokrenuli građane, i to one u manjim mestima. Mi već mesecima imamo na stotinama tačaka poneku pobunu, skupove podrške ili odbrane nepravedno prebijanih i zatvorenih. Ne treba računati samo masovne skupove, već zbir ovih malih koji pokazuju da su građani i te kako probuđeni i da neće da stanu. Najzad su se dosetili i sindikati da javno, na ulici, progovore o beznadežno lošoj finansijskoj situaciji i apsolutnoj nebrizi za radnike, mada je otpuštanje ogromnog broja ostalo bez odjeka. Oduvek, nažalost, najugroženiji najupornije ćute, a u najsiromašnijoj zemlji Evrope njihov broj je isuviše veliki. I to jeste veliki problem, ali i stanje na koje vlast računa. Moguće je, međutim, da će i oni shvatiti da je došao trenutak da se čuje i njihov glas, njihovo krčanje stomaka i bol zbog poniženja što su bili prodati na kratak rok zbog ceremonijalnih otvaranja fabrika, a sve u ime samohvalisanja neodgovorne i nesposobne vlasti kojoj su se, nažalost, klanjali. Njihovo buđenje iz apatije i očaja ukazalo bi na srž kriminogenog sistema u kome nisu samo pravda i institucije ugrožene, već i elementarna egzistencija ogromnog broja ljudi.
Poslednjih trideset godina mi smo zarobljeni mnogobrojnim socijalnim i ekonomskim nepravdama, kao i ideološkim monopolom „radikalskog uma“, banalnim nacionalizmom, navikom na harizmatske vođe, lišeni bilo kakvog znanja i stvarnog iskustva demokratije
Da li smo se onda našli u nekoj vrsti stupice, u kojoj ne popušta ni vlast ni građani? Kako vidite kraj i izlaz iz tog ćorsokaka?
Zasad ga ne vidim, jer bilo kakva regularna sredstva pravne države, niti ikakvi demokratski principi ovde ne važe. Samo bespoštedna upornost građana i omasovljivanje pobune, stalne i organizovane, ali i sami gestovi vlasti, zasnovani na uverenju da represijom i surovošću može da smiri građane, može da pokrene ovaj status quo. Takođe i korak koji bi studenti napravili u pravcu ozbiljnije politizacije svog delovanja što znači da generalizovanu borbu za pravdu i ljubav počnu da prevode na jezik konkretnih političkih programa za budućnost. Nisam naivna da ne znam da će mnogo toga zavisiti i od tzv. stranog faktora.
Kako vam sada izgleda studentska pobuna, koja je tako dugo trajala? Kako se ona nadovezuje na proteste 1968. ili 96/97? Da li živimo u jednom cikličnom krugu izdanih revolucija ili se vredi i dalje nadati?
Zajedničko 1968. i ovoj pobuni jeste bunt protiv uzurpacija vlasti, a u ime pravde kao ideala kojem kroz istoriju ljudi teže ali ga nikad ne ostvaruju sasvim. Poslednjih trideset godina mi smo zarobljeni mnogobrojnim socijalnim i ekonomskim nepravdama, kao i ideološkim monopolom „radikalskog uma“, banalnim nacionalizmom, navikom na harizmatske vođe, lišeni bilo kakvog znanja i stvarnog iskustva demokratije, da je neprekidni sled demonstracija i borbe protiv svega toga neminovan, ali do sada neuspešan.
Da bi se organizovao i učvrstio jedan front protiv vlasti, širih razmera, to zahteva mnogo napora, pameti i tolerancije, jer treba usaglasiti beskrajno raznoliko društvo. Ono što bi moralo sve da ujedini jeste zahtev za smenu vlasti i uspostavljanje pravne države
Delovalo je u jednom trenutku da su plenumi rešenje. Kako sada deluje, godinu dana kasnije, na početku novog pobunjenog ciklusa?
Mislim da je plenumsko odlučivanje bilo odlično jer je obezbeđivalo sigurniji konsenzus u okviru studentskog pokreta. Međutim, danas bi, po mom mišljenju, studenti morali organizaciono i politički da se povežu i s opozicijom i sa zborovima građana, da bi se organizovao i učvrstio jedan front protiv vlasti, širih razmera. To zahteva mnogo napora, pameti i tolerancije da bi se usaglasilo beskrajno raznoliko društvo. Ono što bi sve moralo, bez razlike, da ujedinjuje, jeste zahtev za smenu vlasti, stvarno uspostavljanje pravne države svugde i na svakom mestu.
Imamo mnogo ljudi koji posežu za poslednjim činom, koji su pred pucanjem. O čemu to govori?
Ja već duže mislim da je kod nas reč o tihom genocidu. Od ratova devedesetih, a naročito poslednjih 13 godina, vlast je razorila samo tkivo društva, obesmislila život ljudi, rasturila osnovne civilizacijske vrednosti, zamaglila granicu između dobra i zla, podsticala svu silu destruktivnih nagona i ponašanja, napravila ogroman jaz između bogatih i siromašnih, nagnala stotine hiljada da napuste zemlju, destimulisala rađanje, zaglupila brutalnom propagandom mase nepismenih i neobrazovanih, ukinula poštovanje prema znanju i kulturi, zamela trag svake lepote. Rasprodala zemlju i resurse i tzv. radnu snagu, što je mračni kapitalistički eufemizam za žive ljude od krvi i mesa. Pogledajte naša sela, gradove, i pre svega očajne duše ljudi kojim izmiče smisao života u okruženju u kome trijumfuju laž, sumnja, kriminal, nepravda, prostakluk, moralna ružnoća. Život je usahnuo, nada je nestala, smisao života je ugašen jer iznad svih nas postoji jedna sila koja može sve, ne odgovara za svoje zločine ni pred Bogom, ni pred ljudima. Čini se da je studentska pobuna, pobuna mladosti i vitalnosti najzad stala na put tom osećanju bespomoćnosti i nestajanja, i obeležila početak borbe za život, kao pupoljak ispod leda.
Da li je onda Dijana Hrka simbol svih tih naših nemoći da izađemo iz ropstva?
Može se tako reći. Ona svakako nije samo majka koja traži pravdu za ubijenog sina, ona je kolektivno „mi“ koje kaže: nećemo vas pustiti da nas potpuno uništite! Nesreća je u tome što se ona, u naše ime, obraća psihopatskom umu vlasti lišenom svakog osećaja empatije i odgovornosti, tako da posledice mogu da budu tragične.
Predsednik sada poziva na dijalog. Kakvo je to odsustvo od realnosti koje je on proizveo?
Samo mogu da kažem koješta. Sa njim dijaloga nema niti ga može biti.
Ćacilend je simbol užasa koji nas je zadesio, zatiranja svega ljudskog i normalnog, zločinačkog poništavanja svake vrednosti. Vlast je svoje razočaranje projektovala na plaćenike i pomahnitalu gomilu iz rezervata pustila da orgija uz muziku, dajući na volju svakoj mogućoj moralnoj skaradnosti
Kako komentarišete to što je vlast dodatno ponizila svoje glasačko telo, ubeđujući ih da tim parodičnim nazivom „ćaci“ treba da se ponose? Dokle ide gaženje naroda?
Od početka naše nesreće, vlast besomučno i neštedimice ponižava narod čiju „ljubav“ zahteva. Zapravo ponižava ne samo svoju ciljnu grupu nego društvo u celini. One koji vide i znaju obim i dubinu zločina vlasti ponižavaju medijskim poništavanjem i lažima pretvarajući očigledno u nepostojeće. Onu nesrećnu ciljnu grupu kojoj se obraćaju, pre svega, ponižavaju siromaštvom, pa onda neprekidnim pranjem mozga na svim nivoima – od gole propagande, do neprekidnog direktnog obraćanja njihovog predsednika koji govori jezikom za koji veruje da oni jedino razumeju, jezikom mržnje i laži, do onih koje plaća da bi ili mogli da prežive, ili da bi mogli svoje nasilništvo slobodno da praktikuju uz blagoslov države. Kod nas su svi slojevi poniženi. Međutim, ako stvar pogledamo s jedne druge tačke gledišta, onda je jasno da u takvoj igri upravo vlast najviše sebe ponižava, jer nije u stanju da stekne legitimitet i podršku na normalan način.
Kako uopšte izgleda vlast koja je na masovnu pobunu studenata i ogromnog dela građanstva znala da odgovori samo formiranjem Ćacilenda u centru grada?
Izgleda mi kao izbezumljena i uplašena, s jedne strane, nasilna i spremna na sve, s druge. Istovremeno taj prljavi brlog, đubrište kojim se diče, pokazuje slabost i strah od sopstvenih građana. Ali i neograničenu bahatost svojstvenu razularenom osećaju moći zbog koje veruju da mogu apsolutno sve da urade i da im prođe. I što je najgore, prolazi im. Napraviti otvoreni zatvor u kome se slobodno kreću kriminalci, zatvoriti glavne saobraćajne arterije grada, takvo ludilo ne bi nigde moglo da prođe kao što prolazi u Beogradu koji, nažalost, ćuti i navikava se. Ta monstruozna izmišljotina jednog bolesnog mozga jeste lažna predstava moći koja se bori za još malo vazduha, i vrhunac mentalnog jada i bede vlasti.
Iz Ćacilenda dolaze mahom agresija i represija. Muzikom se zlostavlja žena koja protestuje zbog pogibije sina, sve deluje kao veliki paravojni kamp. Šta govori ta simbolika u kojoj se sve izokreće, u kojoj muzika zlostavlja ljude, umesto da bude „lek za dušu“, kako je nekada govorio Šekspir?
Ćacilend, pored toga što je rezervat, on je simbol užasa koji nas je zadesio. Simbol zatiranja svega ljudskog i normalnog. Simbol zločinačkog poništavanja svake vrednosti na kojoj počiva društvo. Vlast je svoje razočaranje zbog uzvišenosti komemoracije u Novom Sadu i strah zbog odlučnosti Dijane Hrke projektovala na svoje plaćenike i beslovesnu pomahnitalu gomilu iz rezervata pustila da orgija uz muziku dajući na volju svakoj mogućoj moralnoj skaradnosti. Trebalo je podstaći bes i agresivnost protiv novosadske tišine i dostojanstva. Trebalo je smejati se u lice najdubljem očaju majke koja nema drugi način da svoje gnušanje prema nepravdi iskaže samožrtvovanjem, da bi se odagnao strah od onoga što to samožrtvovanje može da podstakne. To je krajnja granica podnošljivosti, krajnja tačka, najniži nivo besprizornosti do koje je ova vlast dovela društvo. I sebe!
Šta profilima aktuelnih ministara poručuje ova vlast?
Ona poručuje: slušajte nas bespogovorno, ne radite ništa, udrite kad zatreba, srušite kad vam se ukaže prilika, pokradite kad god je moguće, ne obazirite se na građane, oni su naše i vaše sluge.
Pokazali su da mogu da sruše svaku kulturnu instituciju jer im smeta, plaši ih, a njima i ne treba. Mogu da sruše sve spomenike, da ih prodaju u bescenje, da izokrenu svako sećanje, da ugase svetla kreativnosti. Njihova neukost i bezočnost prožele su celo društvo, a u takvom društvu nema mesta za kulturu
Ministar informisanja upoređuje pobunjeni narod sa Hrvatima. Ustašama naziva medije koji pripadaju Junajted mediji ili Slobodnu Evropu i poziva na gašenje. Ima li budućnosti na medijskom prostoru s ministrom koji je palio zastavu EU i davao homofobične izjave?
Nema, naravno. Oni nemaju nikakav kadar, nijednog stručnjaka, ali imaju dovoljno poslušnika čija je ideologija u osnovi fašistoidna, sklona nasilju, radikalno antievropska i antidemokratska. Evropske vrednosti su ne samo apsolutna nepoznanica za te ljude, već i objekat mržnje jer pozivaju na poštovanje civilizacijskih pravila ponašanja koja su čista suprotnost onoga što oni jesu. Ideja slobode govora, jednakih prava za sve građane jeste ideja koja ugrožava jednoumlje neophodno da bi se održao kult vođe, čija volja je jedino pozvana da odlučuje o njihovim i našim životima. Padanje ničice pred vođom nema baš ništa zajedničko s evropskim vrednostima. Zato svim sredstvima moraju da otklone medije koji sebi dozvoljavaju da budu ono što u demokratiji treba da budu – kontrolni mehanizam vlasti. Jedno moramo da shvatimo – ova vlast postoji i traje pre svega, i zaista pre svega, zahvaljujući njenim propagandnim medijima. Na sve će pre pristati nego da se njih odreknu i zato ni za tren ne prestaju njihovi napori da uguše i ovo malo medijske slobode. Mislim da je pre izbora potrebno tražiti ukidanje tabloidne propagande.
S druge strane, ministar prosvete daje izjave po kojima sve deluje kao da će vlast trajno devastirati obrazovanje i školstvo. Da li je to cilj ove vlasti? Da li će uništiti obrazovane ljude i kritičko mišljenje, samo da bi vladali doveka?
Kultura i znanje su predmet najsurovijeg i nepoštednog uništavanja, jer su rasadnik pameti, kritičnosti i pristojnosti. To su nepodnošljive stvari za samozaljubljenog vođu i njegove poslušnike s „dna kace“. Borba protiv tih slojeva se vodi na svim nivoima – javnom dijabolizacijom pojedinaca, nasilničkim otpuštanjima, pretnjama ukidanjem itd. Nasiljem i prostaklukom protiv uma i kulture. Tim postupcima podelili su građane, posejali mržnju i uspostavili dva nepomirljiva fronta. Učinili su sve što nijedna normalna vlast ne čini, jer moderna društva ne mogu postojati bez znanja. Taj njihov ubilački pohod na institucije obrazovanja i na znanje uopšte samo dokazuje ono što sam pre rekla. Društvo ih se ne tiče, može i da nestane.
Onu nesrećnu ciljnu grupu kojoj se obraćaju, pre svega, ponižavaju siromaštvom, pa onda neprekidnim pranjem mozga na svim nivoima – od gole propagande, do neprekidnog direktnog obraćanja njihovog predsednika koji govori jezikom za koji veruje da oni jedino razumeju, jezikom mržnje i laži
Opet, ministar kulture kao da je tu postavljen sa ciljem da slično uradi sa kulturnom scenom. Da je devastira u potpunosti. Ministarstvo je blokiralo konkurse, sredstva za umetnike su smanjena, mnoge manifestacije otkazane ili odložene… Kakva je to država bez kulture? Zar kultura nije osnov svake zdrave zemlje?
Na kulturu u užem smislu bacili su atomsku bombu. Po kratkom postupku ukinuli Narodno pozorište lažima o popravci struje, obezglavili Šabačko pozorište, ukinuli dotacije, od Sterijinog pozorja do mnogih manjih institucija i pojedinaca, rasturili Bitef, Fest, Niški džez festival, Bemus, upropastili Sajam knjiga, poništili zakone o kulturnim dobrima i da više ne nabrajam. Pokazali su da mogu da sruše svaku kulturnu instituciju jer im smeta, plaši ih, a njima i ne treba. Mogu da sruše sve spomenike, da ih prodaju u bescenje, mogu da izokrenu svako sećanje, da ugase sva svetla kreativnosti i uma. Njihova neukost i bezočnost prožele su celo društvo, a u takvom društvu nema mesta za kulturu. Kad sve to saberemo ispada da ova vlast žestoko mrzi zemlju kojom autoritarno vlada, narod koji joj smeta, čak i državu koja je institucionalno štiti. Stvorili su ličnu državu i institucije, kreirali poželjan ćaci narod, dobili poklone zauzvrat onome što su od zemlje poklonili. A građani su dobili ostatke onoga što su oni odbacili, zapuštenu ruševinu koju iz temelja moraju da popravljaju i grade. Ako im je život mio, a izgleda da uprkos svemu jeste.
