Kovanica „srpski svet“ i koncept koji se oko nje razvio, dovoljno su nekoherentni da Aleksandar Vučić i drugi predstavnici srpskog režima ne moraju da se izjasne ni „za“ ni „protiv“. Ali to što je nešto nesuvislo, ne znači i da je nedelatno. Po istraživaču Luki Božoviću, masteru političke komunikacije sa fakulteta Goldsmits (Univerzitet u Londonu), taj je koncept prevashodno za kućnu upotrebu. Pre svega služi konsolidaciji biračkog tela, što se lako argumentuje činjenicom da su njegovi zastupnici režimu bliski. Igranje takvim idejama, međutim, ima i druge posledice, i njima se Božović bavio u radu „Maligni uticaj Srbije na Zapadnom Balkanu“, objavljenom u saradnji sa Beogradskim centrom za bezbednosnu politiku.
Ima li nekakve paralele između koncepta „srpskog sveta“ i „Velike Srbije“? Da li je glavna razlika u sposobnosti države, koja je nekada bila veća nego danas, da tu zamisao sprovede u delo?
To jeste jedna od razlika. Koncept „Velike Srbije“ pratila je i konkretna ratna politika, odnosno tadašnja politika Srbije, Slobodana Miloševića i SPS. Narativ ljudi koji danas šire ideju „srpskog sveta“, drugačiji je. Aleksandar Vulin je, recimo, pre nekoliko dana rekao da će „srpski svet“ postojati bez ispaljenog metka, da je ujedinjenje neminovno. Jasno je, međutim, da takve ideje bez konflikta nisu moguće, što je jedan od razloga zašto se protiv njih treba boriti.
Novogovor o „jedinstvenom političkom narodu“ može da bude i samo nov način da se kaže „Svi Srbi u jednoj državi“. Kada gledamo reakcije iz regiona, one su zasnovane na iskustvu sa idejom „Velike Srbije“ i prirodne su – koliko god ih i ljudi iz regiona koristili za sopstvene unutrašnje političke svrhe.
U istraživanju ste srpski uticaj na region svrstali u nekoliko grupa. Skrenuli ste pažnju i na ekonomske mehanizme, koji su manje očigledni od ostalih.
Nije sporno da Srbija ima interes da investira u regionu. Svako ekonomsko povezivanje u regionu je verovatno dobro. Ali ovde imamo utisak da na momente ti ekonomski instrumenti ne postoje zbog boljitka, već da je reč o političkim odlukama.
Postavlja se pitanje opravdanosti nekih od tih investicija. Neki ljudi su, recimo, sporili da investiranje u aerodrom u Trebinju ima ikakvog smisla. To o čemu govorimo, možda je najprimetnije u svetu medija. Imamo Telekom, koji tvrdi da je uspešna kompanija, i njegovo regionalno širenje se prikazuje kao uspešna poslovna strategija. Dosta relevantnih ljudi, međutim, govori da kompanija baš i nije toliko uspešna, i da je njeno širenje – opet – politička odluka. Ako kontrolišete takvu državnu kompaniju, koja je vlasnica lokalnih kompanija u regionu, imate mogućnost da utičete na medijsko tržište, na dostupnost kanala, na narative medija u tom paketu, što može da služi i širenju dezinformacija ili zlonamernim kampanjama.
Kada ljudi bliski stranci iz medija ili Akademije govore o „srpskom svetu“, a partija to zapravo ne negira, SNS pokušava da za sebe veže i nacionalistički deo birača.
Moj utisak je da se sve to lomi kroz unutrašnje političke potrebe stranke na vlasti, jer ona takvim postupcima stvara sliku o tome da pomaže srpskom narodu drugde. Nisu sporni instrumenti poput „Sporazuma o paralelnim vezama“ Srbije i Republike Srpske, on postoji dugo, ali je pitanje kako se takvi instrumenti koriste. Najvažnije pitanje, naravno, jeste da li postoji iskrena briga za srpsku zajednicu u regionu ili se ona koristi kao moneta za potkusurivanje.
Kako funkcionišu medijski mehanizmi, to jest interakcija u kojoj se medijima daje da emituju poruke koje ne smeju da emituju nosioci vlasti?
Mediji ili pojedinci šalju poruke na koje predsednik odgovara da to nije zvanična državna politika. I to po pravilu rade ljudi koji su megafoni vladajućih struktura, što se zbiva i kada je o drugim, unutrašnjim, temama reč. Takav postupak je i proba – da se vidi kakvo je raspoloženje javnosti, dokle se može sa takvim narativom.
Vučić se tako pojavljuje kao „faktor mira i stabilnosti“, ali postoji evidentan izostanak prave reakcije – ne čuje se „Ne treba to da govorite“. Takav postupak služi i spoljnim potrebama, to jest potrebi da se Vučić Zapadu pokaže kao neko ko je pomirljiv, ali i tome da se deo biračkog tela zadrži u blizini. Srpska napredna stranka je partija „velikog šatora“, pokušava da inkorporira različite profile birača. Kada ljudi bliski stranci iz medija ili Akademije govore o „srpskom svetu“, a partija to zapravo ne negira, SNS pokušava da za sebe veže i nacionalistički deo birača.
Kada je reč o emiterima, ima i onih iz sveta politike, poput Aleksandra Vulina.
Rekao bih da je on na političkom nivou ključni nosilac te ideje. U jednom govoru proklamovao je „srpski svet“ kao cilj njegovog Pokreta socijalista. I tu se vraćamo na pitanje da li je nešto zvanična državna politika ili nije. Njegova partija je deo vladajuće većine u Narodnoj skupštini, i ako to nije državna politika, a on je zastupa, umesno je pitati nosioce te većine zašto su u koaliciji sa nekim sa kime navodno imaju važno političko neslaganje – jer se takve ideje kose sa proklamovanom željom za članstvom u Evropskoj uniji. Ideja približavanja Zapadu teško može da ide uz ideju „srpskog sveta“.
Dva druga ključna aktera, koji sami sebe zovu inspiratorima, jesu Dragoslav Bokan i Aleksandar Raković. Aleksandar Raković je nedavno rekao da je i kao državni funkcioner radio na ujedinjenju kada je reč o Crnoj Gori, što je nekako prošlo ispod radara. Sama činjenica da Bokan i Raković imaju veliki prostor, indikator je toga da li „srpski svet“ ima nekakvu ulogu u domaćoj političkoj upotrebi. Ljudi koji o toj ideji govore, listom su ljudi koji podržavaju aktuelni režim.
Ko su partneri „srpskog sveta“ u Crnoj Gori, Republici Srpskoj ili na Kosovu?
Na Kosovu je direktan politički uticaj najočigledniji, naravno. Srpska lista i na svom veb-sajtu kaže da je osnovana kao partner Vlade Republike Srbije, da sprovodi njenu politiku. Jasno je da Srbi na Kosovu žive pod pritiskom Prištine, u neprijateljskom okruženju, ali u svem tom uticaju ne vidimo da neko radi na dijalogu koji bi se bavio pravom i zaštitom srpske zajednice, najčešće ne vidimo brigu za to kako srpska zajednica na Kosovu živi.
Kada je reč o Bosni i Hercegovini, polazimo od toga da smo garant Dejtonskog sporazuma, ali i Banjaluka i Beograd koriste to za interne političke svrhe. U poslednje vreme, doduše, vidimo nešto što se tumači kao okretanje Milorada Dodika od Beograda. I već se razmišlja o tome ko će biti novi partner, jer je neophodan partner kako bi se dokazivala briga za narod, koja zapravo ne postoji.
Mislim da Rusiji ideja „srpskog sveta“ delimično odgovara, jer unosi potencijalnu nestabilnost na Zapadni Balkan, a ne verujem da Moskva ovde želi stabilnost ili demokratsku Srbiju koja ima zdrave odnose sa regionom.
I u Crnoj Gori su očigledne veze sa delom političkog establišmenta. Lakše je održavati kontakt kada crnogorsku stranu te priče predstavlja neko poput Andrije Mandića, koji je državni funkcioner – on takav na događajima u Srbiji ne mora da bude predstavnik određene političke opcije, već može da tvrdi i da predstavlja instituciju. Kada govorimo o Crnoj Gori, dodajemo i deo ljudi koji negiraju državnost Crne Gore ili identitet Crnogoraca.
Zanimljivo je i to da Makedonija sigurno nije fokus kada govorimo o ovoj temi, ali u jednom od poslednjih izveštaja Evropskog parlamenta o napretku Makedonije koncept „srpskog sveta“ se pominje kao jedna od pretnji.
Kako spoljni svet koji nije „srpski“ gleda na takve ideje?
Naša spoljna politika ima vrlo jasnu ideju unutrašnje upotrebe i služi konsolidaciji unutar Srbije, naročito u aktuelnom političkom trenutku, sa studentskim protestima. Rekao bih da Zapad gleda sa velikim podozrenjem, o čemu već ima dovoljno izjava i dokumenata.
Rusija gleda blagonaklonije. Mislim da joj ideja „srpskog sveta“ delimično odgovara, jer unosi potencijalnu nestabilnost na Zapadni Balkan, a ne verujem da Moskva ovde želi stabilnost ili demokratsku Srbiju koja ima zdrave odnose sa regionom. Dosta toga se lomi kroz pitanje kvaliteta demokratije u Srbiji ili kroz pitanje da li demokratija uopšte u Srbiji postoji. A „srpski svet“ jeste koncept koji demokratiju podriva, jer je zasnovan na vrednostima koje demokratske nisu.
Šta bi mogli da učine akteri kojima se ideja ne dopada – i u Srbiji i van nje?
Koncept „srpskog sveta“ ima koren u prošlosti. Naši stavovi o ratovima devedesetih, negiranje ratnih zločina, veličanje ratnih zločinaca, stvaraju plodno tlo za takve koncepte. Danilo Kiš je dao najbolji opis nacionalizma kao individualne i kolektivne paranoje, i ta se paranoja vidi – stalno nam neko preti, stalno su neki napadi, stalno su neki secesionisti, stalno neko hoće da nas vidi na kolenima. A nikada ne čujemo ko nam to preti, šta od nas hoće, zašto želi da nas vidi na kolenima.
Deklaracija Svesrpskog sabora proglašava grb i himnu Srbije svesrpskim, čime im daje nacionalistički prizvuk. Ali prethodnih nedelja smo gledali kako studenti iz Novog Pazara takoreći otimaju simbole nacionalistima. Videli smo devojku koja nosi i srpsku zastavu i hidžab.
Zato mislim da je jedan od koraka „reset“ regionalnih odnosa – da ga tako nazovem – koji ubuduće moraju da budu bazirani na iskrenosti, na stvarnim potrebama, na istinskoj brizi za različite zajednice koje žive u različitim državama. Mislim da je važno oduzeti narativ onima koji zagovaraju nacionalističke koncepte. Verujem da se to u Srbiji trenutno dešava. Deklaracija Svesrpskog sabora proglašava grb i himnu Srbije svesrpskim. Time im se daje veoma nacionalistički prizvuk, isključuje se građansko tumačenje i bošnjačkoj zajednici u Srbiji se šalje poruka da to nisu njihovi simboli. Ali prethodnih nedelja smo gledali kako studenti iz Novog Pazara takoreći otimaju simbole nacionalistima. Videli smo devojku koja nosi i srpsku zastavu i hidžab.
Nerešena pitanja otvaraju prostor za promovisanje koncepata poput „srpskog sveta“. Trenutni srpski režim ne pokazuje volju da se ta pitanja reše, kao što je ne pokazuju ni neki akteri u drugim državama, jer se i njima to uklapa u unutrašnje potrebe. Mogao bih sve da svedem na iskrenu brigu o ljudima, na jasno suočavanje sa prošlošću i odgovornost za ono što je učinjeno.
Priča o Vojvodini ne spada, naravno, u okvir vašeg istraživanja, ali pomenuli ste paranoju. Kada režim lansira tvrdnje da u protestnom pokretu postoje ljudi koji žele da se i Vojvodina otcepi, da li su promoteri takvih priča svesni da je to glupost ili neko negde autentično veruje u vojvođanske secesioniste?
„Vojvođansko pitanje“, da ga tako nazovem, uvek se poteže kada dođe do nekakve društvene krize. Ali koliko god bilo jasno da ga obično potežu ljudi spremni da konstruišu svašta zbog političkih potreba, verujem da negde postoji i autentično verovanje, ideja da nam i u Vojvodini neko radi o glavi. Jednostavno je – sve o čemu govorimo, traje predugo.
Tu nema nikakve brige za Srbe, srpski narod, srpsku zajednicu ili kako god to neko nazvao. Postoji isključivo briga za sopstvene političke interese.
Ekstremna desnica u Zapadnoj Evropi, recimo, koristi migrante kao rezervoar straha za svoje biračko telo, a ovde se isto radi sa Vojvodinom. I tamo i ovde partije sebe prikazuju kao jedine brane od tog zla, jer ga svi drugi navodno podržavaju. Ali ni taj strah od migranata, ni strah od Vojvodine, pa ni sam koncept „srpskog sveta“ nisu samo puke političke priče sa političkim svrhama, već ima ljudi koji u takve priče veruju – i to ne samo među nosiocima, već i među slušaocima.
Da li ispod „srpskog sveta“ leži ma kakva stvarna briga za Srbe?
Mislim da tu nema nikakve brige za Srbe, srpski narod, srpsku zajednicu ili kako god to neko nazvao. Postoji isključivo briga za sopstvene političke interese. Da postoji briga za srpski narod, postojali bi i nekakvi indikatori da se neko stvarno bavi položajem i pravima Srba u regionu, a ne samo konceptima koji se svode na biračku kutiju. Jer ako želite da se brinete o Srbima u regionu, za početak morate da se brinete o odnosima sa državama u kojima oni danas žive.
