za Radar iz Vašingtona
Iz perspektive nekog ko se bavi političkim naukama, ovo izgleda kao nazadovanje demokratije. SAD više ne mogu da budu klasifikovane kao čista demokratija, već kao mešoviti režim, kompetitivni autoritarizam, kaže u intervjuu za Radar Nikolas Grosman, profesor na Fakultetu političkih nauka na Univerzitetu Ilinois. Odgovarajući na pitanje kako mu Amerika izgleda pod Donaldom Trampom, on ističe da deluje kao američka verzija procesa koje smo već videli, na različitim nivoima, u Rusiji, Mađarskoj, Indiji, Peruu, Venecueli, Izraelu, Turskoj – koja je možda najbolji primer države u kojoj lider dobija izbore i onda krene da razmontira vladavinu prava, sistem kočnica i ravnoteže i druge demokratske institucije. „Kao slične situacije koje su se ranije dešavale u SAD, mogli bismo da navedemo neuspelu Rekonstrukciju posle Građanskog rata, ili segregacionu ‘Džim Krou’ eru na američkom jugu – obe krize su unazadile demokratiju. U SAD se stvari dešavaju mnogo brže nego u drugim zemljama: Orbanu u Mađarskoj ili Erdoganu u Turskoj je trebalo više godina da unazade demokratske institucije i stave se iznad zakona“, naglašava Grosman.
Tramp uspešno kontroliše Kongres gde republikanci imaju većinu, Vrhovni sud mu je naklonjen jer je u prvom mandatu postavio troje sudija, pritiska pravosuđe kako bi se obračunao sa političkim protivnicima, šalje Nacionalnu gardu da zavodi red u gradovima, vrši pritisak na medije – šta je najopasnije za demokratski poredak?
Teško je izdvojiti jednu stvar, mislim da je opasna kombinacija svih navedenih. Dugoročno najopasnija, po meni, jeste politizacija američke vojske i stvaranje paravojnih jedinica koje su van bilo kakvog sistema odgovornosti. Politizacija vojske koju sprovodi Trampova administracija je bez presedana u američkoj istoriji i podriva ono što je američku vojsku razlikovalo od drugih svetskih armija – to što je bila profesionalizovana, nepartijska i civilno nadzirana. Slanje Nacionalne garde u gradove, vojni udari koje Amerika sprovodi u inostranstvu – bez ikakvih dokaza, nadzora ili obrazloženja za njih koja bi bila dostavljena Kongresu na uvid i odobrenje, i različiti progoni na ličnoj osnovi u vojsci, to je zabrinjavajuće. Ali, ne smemo zaboraviti i pritiske na medije, kontrolu nad Kongresom koji se ponaša kao da ne postoji.
SAD više ne mogu da budu klasifikovane kao čista demokratija, već kao mešoviti režim, kompetitivni autoritarizam
Mislite li da institucije mogu da „prežive“ Trampa i vrate se u pređašnje stanje, funkciju kočnice i ravnoteže?
Mislim da ne mogu da se vrate u stanje u kakvom su bile, iako nisu toliko oštećene kao recimo u Srbiji, Mađarskoj ili Turskoj. Mada, neke će biti posebno teško vratiti u normalu, poput Sekretarijata za pravosuđe ili Sekretarijata za unutrašnju bezbednost. To smo već videli u pokušajima Bajdenove administracije da ih vrati posle Trampovog prvog mandata. Bajdenov sekretar za pravosuđe Merik Garland je rekao da je njegov glavni cilj da povrati poverenje u nepristrasnost sekretarijata i to se videlo kada su gradili slučajeve protiv Trampa (za upad u Kongres 6. januara i sakrivanje poverljivih dokumenata u vili na Floridi, prim. aut.) – trebalo im je više vremena nego inače, davali su mu specijalni tretman, trudili su se da rade tako da nijedna poštena osoba ne može da upre prstom u njih da su pristrasni. Ali, mnogi su ih optuživali i bez obzira na to. Mnogi Amerikanci zaboravljaju koliko je Tramp u prvom mandatu oštetio institucije, i već je bilo neuspelih pokušaja da se vrate na staro. Sada je šteta mnogo veća, a Tramp je na vlasti manje od godinu dana.
Da li je potrebno doneti i neke nove zakone koji bi sprečili eventualnu zloupotrebu institucija u budućnosti?
Novi zakoni bi možda pomogli, ali ovo iskustvo je potvrdilo da u Americi dosta toga počiva na normama – odnosno na pretpostavci da će moćni ljudi odabrati da poštuju zakon. Ako imate mnogo moćnih ljudi koji ipak odaberu da krše zakon – i to ponosno i otvoreno – sistem neće funkcionisati. Tramp radi izvan zakona, Vrhovni sud to brani i omogućava, Kongres se odriče odgovornosti koja mu pripada. Dakle, nije problem samo u Trampu, već i u tome što su sve mehanizme za primenu i poštovanje zakona zarobili ljudi koji se protive vladavini prava – i onda jednostavno ne može da funkcioniše kako treba.
Za mene je gašenje USAID-a zločin jer postoje milioni ljudi koji će umreti bez pomoći koja je odatle stizala
U oktobru su održani protesti „No Kings“ u više od 2.500 gradova u SAD, na kojima je učestvovalo oko sedam miliona ljudi. I to je tek drugi veći, organizovani protest otkako je Tramp na vlasti. Kako objašnjavate to da je trebalo nekoliko meseci da se desi masovniji otpor i što su neke stvari – otpuštanja desetina hiljada ljudi ili zatvaranja službi USAID-a, prošle u tišini?
Ima nekoliko razloga za to. Bilo je manjih protesta širom SAD u početku, ali nisu imali toliki zamah. Većina Amerikanaca ne obraća pažnju na to šta se dešava u Vašingtonu i to se dobro videlo na „No Kings“ protestu jer su ljudi izašli i reagovali na nešto konkretno, a ne apstraktno – kao što je slučaj USAID-a, na primer. Za mene je gašenje te agencije zločin jer postoje milioni ljudi koji će umreti bez pomoći koja je odatle stizala. Ali, većinu Amerikanaca za to nije briga i isto važi za mnoge promene u institucijama. Mene kao profesora političkih nauka jako uznemirava to što izvršna vlast uzurpira posao Kongresa da određuje budžet, ali to takođe ne pogađa direktno veći deo populacije. Sada ljudi protestuju zbog nečega što sami vide na ulicama – Nacionalne garde ili hapšenja koje sprovodi Služba za imigraciju (ICE). I konačno, izbori nisu bili pokradeni. Većina Amerikanaca se oseća loše ako njihov kandidat ne pobedi na izborima, ali znaju da će za dve godine možda moći da promene raspored snaga u Kongresu, a onda za četiri godine da ponovo glasaju za svog kandidata. Zato većina onih koji su razočarani izborima 2024. čeka naredne izbore. Jako bi me začudilo kada bi se u Americi desili kontinuirani protesti ili generalni štrajk, a da nisu poništeni izbori ili da nije jasno da nisu legitimni. Ne zaboravimo i ulogu medija naklonjenih Trampu koji pokušavaju da smire situaciju i govore ljudima da se ne dešava ništa strašno.
Na meti su i univerziteti. Neki su pristali da izmene svoje politike da bi dobili novac od vlade, poput Kolumbije, dok se Harvard sudi sa administracijom. Zbog čega je Trampu važno da „prevaspita“ univerzitete?
Neki od Trampovih najbližih saradnika, poput potpredsednika Džej Di Vensa, savetnika Stivena Milera, desničarskog blogera i influensera Kurtisa Jarvina, veruju da su univerziteti uporišta radikalne levice i, kao takvi, centri moći upereni protiv njihove vizije društva. Deo problema su i teorije zavere koje govore da Holivud, mediji i univerziteti imaju više moći u ovoj zemlji nego milijarderi i Vrhovni sud, što zvuči suludo. Ako stavimo u kontekst onoga što je pisala Hana Arent, videćemo da su oni klasični totalitaristi i žele da drže sve pod kontrolom – čak i u privatnom životu ljudi. To vidite u odnosu prema trans i gej populaciji, imigrantima, crncima. Konačno, mislim da im smeta, iako to neće da priznaju, to što sistem visokog obrazovanja počiva na principu da je istina važna, da istina i laž nemaju jednaku vrednost i da je različitost pozitivna stvar.
Sve dok Rusija ne tretira Ukrajinu kao nezavisnu državu već kao teritoriju koja treba da bude njen deo, i dok Ukrajinci ne odustanu od filozofije „sloboda ili smrt“ neće biti kraja rata
Tramp se izjašnjava kao „predsednik mira“ i kaže da je uspešno završio osam ratova – uključujući i rat Izraela i Hamasa u Gazi. To primirje deluje krhko. Da li mislite da je uspešno okončao ovaj rat ili je, kako kažu kritičari, mirovni samit u Šarm-el-Šeiku, kome nisu prisustvovali predstavnici Izraela i Hamasa, bio samo prilika za slikanje?
Ta priča o osam završenih ratova je potpuno besmislena. Tvrdio je da je okončao rat dve zemlje koje su udaljene i nisu nikada ratovale, onda da je završio rat sa Iranom – a SAD bombardovale Iran i onda prestale – to je vojna operacija, a ne rat. Kada govorimo o sporazumu o Gazi, drago mi je da ste pomenuli da na samitu u Egiptu nije bilo predstavnika Izraela i Hamasa. Ja ne mogu da se setim nijednog potpisivanja mirovnog sporazuma kojem nisu prisustvovale zaraćene strane. Ipak, neki dogovor se desio jer su oslobođeni taoci i zatvorenici. Meni ovo deluje kao treća pauza u ratovanju, druga je trajala nekoliko meseci i završila se u martu ove godine, započeta je za vreme Bajdenovog mandata uz posredovanje Katara i Egipta. Želim da budem optimista i verujem da će primirje biti uspešno, ali sam skeptičan da dugoročno ovaj plan može to da obezbedi i to zbog istih razloga zbog kojih su propadali prethodni planovi – bezbednosnih izazova, ko će šta da kontroliše, kako će da se drže podalje jedni od drugih.
Verujete li da Tramp može da okonča rat u Ukrajini sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom?
Nisam siguran. Napad Rusije na Ukrajinu je najjasniji primer međunarodne agresije u 21. veku, tako otvoreno osvajački rat mogao bi da bude napad Iraka na Kuvajt 1990. Kada je agresija tako očigledna, jedini način da se zaustavi je suprotstavljanje agresoru na način koji ga onemogućava da nastavi ratovanje. Trampov pristup je baziran na otvorenoj simpatiji prema Putinu i razumevanju razloga za invaziju. Imao je nekoliko faza: probao da pritisne Ukrajinu da se preda, pa nudio Rusiji da uzme ono što je do sada zauzela umesto da sruši vladu u Kijevu, što je cilj. Teoretski, to je moglo da uspe u slučaju da Ukrajinci nisu toliko borbeni ili da se Evropa odmah povukla. Trampovi pokušaji su propali jer Putin uvek uradi po svome na kraju. Problem je u tome što on ne prihvata da je Rusija agresor, da to što radi nedvosmisleno nije u redu i da, stoga, put ka miru mora značiti da Rusija gubi rat. Tramp zastupa tezu da moć može da ispravi stvari i na neki način tretira Rusiju kao ideološkog saveznika. Takođe, slično kao i kod plana za Gazu: on kao treća strana, koja ne učestvuje direktno u ratu, kaže: evo, ja ću da podvučem crtu koja meni deluje fer. Ali, nije poenta u tome da on spolja podvlači crte, nego da se zaraćene strane oko toga usaglase. Sve dok Rusija ne tretira Ukrajinu kao nezavisnu državu već kao teritoriju koja treba da bude njen deo, i dok Ukrajinci ne odustanu od filozofije „sloboda ili smrt“ – dok makar jedna strana ne popusti u svojoj poziciji, rat će se nastaviti. Konačno, ovo je veoma teško rešiti, rat je isuviše veliki. Ne možete čak ni da napravite neku mirovnu predstavu kao za Gazu.
Trampov stav prema Venecueli je vrlo ratoboran. Dogodilo se nekoliko napada na brodove u blizini te zemlje pod obrazloženjem da prevoze drogu, iako za to nisu dostavljeni nikakvi dokazi. Pre toga su širom SAD neselektivno hapšeni venecuelanski migranti pod izgovorom da su članovi bandi, opet često bez dokaza. U trenutku kada razgovaramo još nije počeo rat, ali je situacija napeta. Zbog čega se toliko ustremio na Venecuelu?
Nemamo skroz jasan odgovor na to pitanje. Znamo da uticajan član njegove administracije Marko Rubio, koji obavlja poslove državnog sekretara i savetnika za nacionalnu bezbednost, već dugo ima pik na Venecuelu, koji je krenuo tokom vladavine Uga Čavesa i nastavio se sa Madurom. Razlog za to je njegovo kubansko poreklo i jak antagonizam prema komunizmu i levičarskim diktatorima u Latinskoj Americi. Deo je vezan za imigrante iz Venecuele koji se maltene opisuju kao neka strana vojska koja vrši invaziju na Ameriku. Ako bi se stvarno desio napad na Venecuelu i pokušaj smene vlasti, nastao bi haos oko tranzicije, desila bi se izbeglička kriza, priliv izbeglica bi destabilizovao susedne zemlje poput Kolumbije, aktivirale bi se paravojne grupe. SAD nemaju baš dobru istoriju pokušaja promene režima. S druge strane, Tramp je do sada više pretio nego zaista napadao, ali vidimo da Amerika ojačava svoje vojno prisustvo oko Venecuele. A znate šta je najveći problem kod jačanja vojnog prisustva? To što granica između blefiranja da biste izdejstvovali neke ustupke, i pripreme za invaziju, izgleda isto – dok neko ne počne da puca. A nema još mnogo prostora do eskalacije.
