Pišu: Miloš Zdravković, stručnjak za energetiku, Slobodan Raković, ambasador u penziji
Dok je domaća javnost, s pravom, usredsređena na unutrašnja politička previranja i studentske proteste, na globalnoj sceni odvija se proces čije bi posledice mogle biti dugoročnije i ozbiljnije od većine tema kojima se trenutno bavimo. Sudbina srpske naftne industrije, stabilnost cena goriva i otpornost domaće ekonomije danas više ne zavise samo od odluka u Beogradu. One su direktno povezane sa događajima u Ormuskom moreuzu, kretanjima na energetskim berzama i pregovorima koji se vode od Vašingtona do Rijada.
Najnovija Trampova inicijativa o intenzivnim razgovorima sa ključnim državama Bliskog istoka zato ne predstavlja još jednu rutinsku diplomatsku epizodu. Reč je o pokušaju redefinisanja odnosa snaga u trenutku kada međunarodni poredak prolazi kroz duboku transformaciju. Sjedinjene Američke Države ostaju najmoćnija globalna sila, ali više ne deluju u svetu apsolutne dominacije kakav je postojao tokom devedesetih i ranih dvehiljaditih. Prema navodima iz Vašingtona, za pregovaračkim stolom našli su se predstavnici Saudijske Arabije, UAE, Katara, Egipta, Jordana, Turske i Pakistana, dok je Iran označen kao centralni element budućeg regionalnog aranžmana. Paralelno s tim vođeni su i razgovori sa izraelskim premijerom Benjaminom Netanijahuom, uz poruke da postoji prostor za ozbiljan diplomatski iskorak.
Energetika više nije isključivo tržišno pitanje. Ona postaje pitanje monetarne stabilnosti, nacionalne bezbednosti i održivosti čitavih geopolitičkih blokova
Posebnu pažnju izazvao je zahtev da rešavanje sukoba sa Iranom bude povezano sa širenjem Avramovih sporazuma, odnosno daljom normalizacijom odnosa arapskih država sa Izraelom. Međutim, suština ovog procesa nije samo diplomatska. Vašington pokušava da izgradi novu bezbednosnu i energetsku arhitekturu Bliskog istoka u trenutku kada se globalni centri moći ubrzano preraspodeljuju.
Tesnac od kojeg zavisi svetska ekonomija
U središtu čitave priče nalazi se Ormuski moreuz — jedan od najvažnijih energetskih koridora na planeti.
Kroz njega dnevno prolazi između 20 i 21 milion barela nafte i kondenzata, odnosno približno petina ukupne svetske potrošnje. Pri globalnoj dnevnoj potrošnji većoj od 100 miliona barela, svaka ozbiljnija destabilizacija tog pravca automatski proizvodi rast cena energenata, inflatorne pritiske i usporavanje svetske privrede. Zato tržišta danas ne reaguju samo na fizički manjak energenata, već i na samu percepciju geopolitičkog rizika. Energetika više nije isključivo tržišno pitanje. Ona postaje pitanje monetarne stabilnosti, nacionalne bezbednosti i održivosti čitavih geopolitičkih blokova.
Upravo zbog toga današnje energetske krize više nisu klasične tržišne krize. One predstavljaju sudar monetarnih sistema, bezbednosnih arhitektura i modela globalnog uticaja.
Poslednjih godina svet se suočio sa paradoksom koji najbolje pokazuje koliko se priroda energetskog tržišta promenila. Tokom postpandemijskog perioda i poremećaja u lancima snabdevanja, cena Brent nafte prelazila je 120 dolara po barelu, iako ozbiljnog fizičkog manjka nafte nije bilo. Tržište je prvenstveno reagovalo na neizvesnost, rizik i očekivanja investitora. Istovremeno, evropski gasni indeksi i regionalna energetska čvorišta beležili su ekstremne skokove tokom 2021. i 2022. godine. Danas je bezbednosna situacija objektivno složenija: Ormuz je pod konstantnim pritiskom, ruski energetski sektor pod sankcijama, a deo svetskih tokova i dalje destabilizovan.
Najvažnija poruka aktuelnih pregovora nije da je Amerika poražena niti da svet preko noći postaje „postamerički“. Mnogo je važnije razumeti da je završena era apsolutne dominacije jednog centra moć
Pa ipak, tržište ne reaguje onako kako bi reagovalo u prethodnim decenijama. Jedan deo objašnjenja leži u rekordnoj američkoj proizvodnji iz škriljaca i usporavanju kineske tražnje. Međutim, podjednako važnu ulogu danas imaju visokofrekventne finansijske špekulacije i algoritamsko trgovanje velikih investicionih fondova. Energetsko tržište više nije samo tržište robe — ono postaje instrument monetarne i geopolitičke stabilizacije.
SAD su pritom prvi put posle mnogo decenija morale da koriste strateške rezerve ne samo kao kratkoročni amortizer rata ili prirodnih katastrofa, već i kao instrument održavanja unutrašnje inflacione stabilnosti. Dugotrajno oslanjanje na rezerve pokazuje da aktuelna kriza nije prolazna, već strukturna.
Borba za monetarni poredak
Veliki deo evropske i regionalne javnosti američku politiku prema Iranu posmatra isključivo kroz odnos Vašingtona i Izraela. Međutim, suština problema daleko je dublja. Od kraja Bretonvudskog sistema i nastanka petrodolarskog modela sedamdesetih godina, globalna trgovina energentima dominantno se odvijala u dolarima. Takav sistem omogućio je Sjedinjenim Državama da decenijama relativno jeftino finansiraju sopstveni deficit, jer je čitavom svetu dolar bio neophodan za kupovinu nafte i gasa.
Danas je taj model prvi put ozbiljno uzdrman. Kina i Rusija sve češće međusobnu trgovinu obračunavaju u nacionalnim valutama. Pojedine zalivske države otvoreno razgovaraju o korišćenju juana u energetskim transakcijama, dok zemlje BRIKS-a razvijaju alternativne finansijske mehanizme koji smanjuju zavisnost od američkog finansijskog sistema.
Upravo zato pitanje Irana za Vašington nije samo regionalno-bezbednosno pitanje. Ono je povezano sa kontrolom energetskih tokova i očuvanjem monetarne arhitekture na kojoj počiva globalna pozicija dolara. Prvi put nakon Hladnog rata SAD više nemaju kapacitet da bez ozbiljnog fiskalnog i monetarnog opterećenja istovremeno vode veliki geopolitički sukob u Evropi, stabilizuju Bliski istok i strateški obuzdavaju Kinu. To ne znači slabljenje Amerike u apsolutnom smislu, već prelazak u znatno složeniji multipolarni sistem.
Ruska strana pokušava da produži pregovore o NIS-u i zadrži što povoljniju poziciju, dok Vašington nastoji da proces bude završen u okvirima sankcione politike. Istovremeno, MOL transakciju posmatra kroz korporativnu i profitnu logiku, dok Srbija insistira na očuvanju preradnih kapaciteta i energetske bezbednosti
Američki javni dug približava se nivou od 40 biliona dolara. U periodu niskih kamatnih stopa takav model bio je održiv zahvaljujući ogromnoj globalnoj tražnji za američkim obveznicama. Međutim, kako deo sveta postepeno smanjuje zavisnost od dolara, raste i pritisak na američke finansije. Više kamatne stope znače i skuplje servisiranje duga, čak i za ekonomiju veličine SAD. Drugim rečima, sposobnost Amerike da dugoročno održava postojeći finansijski model direktno zavisi od toga da li će dolar zadržati status dominantne svetske rezervne valute.
Zbog toga aktuelni bliskoistočni manevar Vašingtona ne treba posmatrati kao impulsivnu ili ideološku reakciju. Reč je o pokušaju stabilizacije regiona koji ima ključni značaj za očuvanje globalne finansijske ravnoteže.
Kako se globalna energetska partija preliva na Srbiju
Da ove promene nisu apstraktna geopolitika najbolje pokazuje slučaj Naftne industrije Srbije. Pregovori o mogućem preuzimanju većinskog paketa NIS-a od strane mađarskog MOL-a nisu obična tržišna transakcija. Oni predstavljaju direktnu posledicu globalnog energetskog i geopolitičkog nadmetanja.
Sankcije koje je OFAC uveo zbog većinskog ruskog vlasništva nad NIS-om jasno pokazuju koliko su energetika i geopolitika danas povezane. Za razliku od većeg dela javnosti koja NIS posmatra isključivo kroz vlasničku strukturu, suštinsko pitanje za Srbiju jeste očuvanje kontinuiteta prerade, skladištenja i distributivne stabilnosti. Drugim rečima, ovde nije reč samo o akcijama i vlasništvu, već o funkcionisanju čitavog energetskog sistema države.
Ruska strana očigledno pokušava da produži pregovore i zadrži što povoljniju poziciju, dok Vašington nastoji da proces bude završen u okvirima sankcione politike. Istovremeno, MOL transakciju posmatra kroz korporativnu i profitnu logiku, dok Srbija insistira na očuvanju preradnih kapaciteta i energetske bezbednosti.
Upravo sudar te tri logike — američke geopolitičke, ruske strateške i srpske energetske — čini ove pregovore izuzetno složenim.
Najvažnija poruka aktuelnih pregovora nije da je Amerika poražena niti da svet preko noći postaje „postamerički“. Mnogo je važnije razumeti da je završena era apsolutne dominacije jednog centra moći i da ulazimo u period kompleksnijeg i nestabilnijeg globalnog balansa.
Pitanje Irana za Vašington nije samo regionalno-bezbednosno pitanje. Ono je povezano sa kontrolom energetskih tokova i očuvanjem monetarne arhitekture na kojoj počiva globalna pozicija dolara
Svet ulazi u eru u kojoj energenti više neće određivati samo cenu goriva, već i stabilnost valuta, održivost državnih budžeta i političku autonomiju čitavih država.
U takvom poretku male zemlje poput Srbije više nemaju luksuz da energetiku posmatraju kao sporedno tehničko pitanje. Energetska infrastruktura, preradni kapaciteti i sigurnost snabdevanja postaju deo nacionalne bezbednosti i dugoročne ekonomske stabilnosti.
Velika globalna partija se nastavlja — a njeni potezi već danas oblikuju i naš prostor.
