Kremaljsko carstvo samoće

Od pokretanja sveobuhvatne invazije na Ukrajinu pre više od četiri godine, ruski predsednik Vladimir Putin ne samo da nije uspeo da ostvari vojnu pobedu za kojom je čeznuo, nego je potkopao i mnoge druge odnose koje je decenijama gradio, dovodeći Rusiju u izolaciju u kakvoj nije bila još od ranih dana boljševičke revolucije.

Već je sam napad na Ukrajinu bio dovoljan da stvori jaz između Rusije i njenog saveznika Kazahstana. Putin, uostalom, ima istoriju omalovažavanja kazahstanskih argumenata za postojanje nezavisne države i sugerisanja kako Kazahstanci žele bliže veze s Rusijom – što su tvrdnje poput onih koje iznosi o Ukrajini. Stoga je kazahstanski predsednik Kasim-Jomart Tokajev nakon početka invazije odbacio zahtev Kremlja za pomoć, da bi naknadno Putinu rekao i kako njegova zemlja neće priznati nezavisnost separatističkih regiona u Ukrajini koje podržava Rusija. Tokajev je takođe potpisao sporazum o vojnoj saradnji s Turskom, čime je Kazahstan postao prva zemlja članica Rusijom predvođene Organizacije dogovora o kolektivnoj bezbednosti (ODKB) koja takav aranžman ima s jednom članicom NATO. I mada su otad Putinovi odnosi s Tokajevim poboljšani, to po svoj prilici samo reflektuje činjenicu da su njihove zemlje i dalje potrebne jedna drugoj.

Možda najlojalniji prijatelj Rusije ovih dana je Severna Koreja. Ali čak je i taj odnos u suštini transakcioni, utemeljen na obostranom osećanju nesigurnosti i neprijateljstvu prema Zapadu

Tu je onda Jermenija. Kada je Azerbejdžan u septembru 2023. pokrenuo vojnu operaciju za uspostavljanje kontrole nad Nagorno-Karabahom, jermenskom enklavom unutar teritorije te zemlje, tamo stacionirane ruske mirovne snage ni prstom nisu mrdnule, pa je kompletno stanovništvo enklave – oko 100.000 ljudi – bilo primorano da beži. Nije od toga prošlo ni godinu dana, a Jermenija je najavila istupanje iz ODKB i krenula da kupuje francusko i indijsko naoružanje. Rusija je svoje mirovne trupe iz regiona povukla ranije nego što je bilo predviđeno.

Kremlju je uspelo da poremeti i odnose s Azerbejdžanom, koji je profitirao na ruskoj izdaji Jermenije. U decembru 2024. ruska raketa zemlja-vazduh pogodila je putnički avion Azerbejdžan erlajnsa i usmrtila 38 ljudi. Azerbejdžanski predsednik Ilham Alijev od Kremlja je zatražio kompenzaciju i preuzimanje odgovornosti, ali je Putin gotovo punu godinu odbijao da prizna krivicu ruske strane. U međuvremenu, Alijev je Putinu uzvratio tako što u maju 2025. nije došao na vojnu paradu povodom Dana pobede; ruski specijalci su u Jekaterinburgu izveli operaciju čija meta su bili etnički Azeri, i u kojoj je bilo žrtava; dok su azerbejdžanske vlasti u Bakuu upale u dopisništvo ruskog državnog glasila Sputnjik i pohapsile njegov personal.

Azerbejdžan je, međutim, ključni trgovinski koridor ka Iranu koji je, dok ga Sjedinjene Države i Izrael ovog februara nisu napale, Rusiju snabdevao dronovima i balističkim raketama za potrebe operacija u Ukrajini. (Kad se Iran našao pod bombama, Rusija je i njega ostavila na cedilu.) Da bi taj koridor ostao otvoren, Kremlj je bio primoran da proguta uvrede upućene iz Azerbejdžana, pa je Putin prošlog oktobra konačno priznao da su snage ruske protivvazduhoplovne odbrane oborile azerbejdžanski avion, uz propratnu maglovitu ponudu kompenzacije.

Mada je to izvinjenje reda radi otvorilo put za popravljanje odnosa, ova epizoda predstavlja krupan spoljnopolitički gaf Rusije. Još od carskih i sovjetskih vremena, lideri u Kremlju stolećima su vešto eksploatisali tenzije između Jermenije i Azerbejdžana. A onda je, otkako je krenuo u rat u Ukrajini, Putinu pošlo za rukom da odnose naruši s obe zemlje.

U Siriji je Rusija gotovo čitavu deceniju pružala podršku režimu Bašara al Asada, izvodeći vazdušne udare na pozicije pobunjeničkih snaga i raspoređujući tamo svoje kopnene snage, Asadu istovremeno obezbeđujući i diplomatski štit u Savetu bezbednosti UN. Zauzvrat je u Siriji zadržala kontrolu nad pomorskom bazom Tartus i vazduhoplovnom bazom Hmeimim. Ali u novembru 2024, nakon što su sirijske pobunjeničke snage iznenada pokrenule ofanzivu, ruske snage – ratom u Ukrajini već razvučene na tanko – nisu bile u stanju da na to ozbiljnije odgovore. U roku od nekoliko dana pali su Alep i Damask, dok je Asad avionom pobegao u Moskvu. Nakon što je toliko uložila u sirijski režim, Rusija je na kraju završila bez ičega.

Priča o ruskim nastojanjima da ojača pozicije u Africi u podjednakoj meri je ponižavajuća. Pre rata u Ukrajini, plaćenici iz Vagner grupe su ruski uticaj diljem kontinenta širili tako što su u zamenu za ugovore o pružanju bezbednosnih usluga dobijali političku lojalnost i prava na eksploataciju prirodnih bogatstava. U Maliju su se, na primer, vagnerovci pozicionirali kao ključni element podrške vladajućoj vojnoj hunti u borbi protiv džihadista.

Ali onda su 2024. pobunjeni Tuarezi u zasedi sačekali konvoj malijskih regularnih snaga i vagnerovaca i pobili na desetine ruskih plaćenika. Potom su džihadisti napali aerodrom i akademiju za obuku budućih žandarma u Bamaku. Vagnerov narativ da će njegovo prisustvo Mali učiniti sigurnijim više nije držao vodu. Jedan deo snaga, preimenovanih u „Afrički korpus“, jeste ostao iza Vagnera kada je ovaj prošlog juna zvanično otišao iz Malija, ali su se u međuvremenu i one povukle.

Stvari po Putina ne stoje bolje ni u Evropi. Ruska pudlica Viktor Orban, nakon što je na mestu mađarskog premijera proveo 16 godina, poražen je na izborima i više nije na vlasti. Srpskog predsednika Aleksandra Vučića što se tiče, on se ispotiha kladi na različite igrače: mada se inicijalno činilo da Srbija pruža podršku ruskoj invaziji na Ukrajinu, u međuvremenu se više puta susreo s ukrajinskim predsednikom Volodimirom Zelenskim, a preko trećih zemalja (Bugarske, Češke Republike i Poljske) iz Srbije je u Ukrajinu izvezena municija u vrednosti od najmanje 908 miliona dolara. Vučić je takođe otkazao neke ugovore o nabavci ruskog naoružanja, umesto toga potpisujući 2,7 milijarde vredan ugovor s Francuskom o kupovini 12 borbenih aviona rafal. Putin je ipak odlučio da ne uzvrati na ovo: poslednje što mu je potrebno jeste da zacementira gubitak jednog od malobrojnih preostalih saveznika u Evropi.

Za to vreme, Putinov dugogodišnji klijent, beloruski predsednik Aleksandar Lukašenko, oslobađa političke zatvorenike u pokušaju da popravi odnose sa Zapadom – a kontakte je imao čak i s američkim predsednikom Donaldom Trampom. „Poslednji evropski diktator“ ne raskida veze s Kremljom, ali sebi pravi odstupnicu – i tako dodatno podiže uloge.

Tu je i Kina. Neposredno pred početak invazije na Ukrajinu, Rusija i Kina pozirale su kao velike sile koje se opiru zapadnoj dominaciji i govorile o „prijateljstvu bez granica“. Ali njihovi odnosi danas više liče na asimetrični brak iz računa nego na savezništvo ravnopravnih. Kina Rusiji obezbeđuje dualnu tehnologiju (upotrebljivu kakou vojne tako i u civilne svrhe, prim.) poput mikroelektronike i mašinskih alata – ali ne i naoružanje; dok Rusija Kini naftu i gas prodaje po cenama nižim od tržišnih.

Pred početak invazije na Ukrajinu, Rusija i Kina govorile su o „prijateljstvu bez granica“. Ali njihovi odnosi danas više liče na asimetrični brak iz računa nego na savezništvo ravnopravnih

Možda najlojalniji prijatelj Rusije ovih dana je Severna Koreja, koja je, nakon ukrajinskog upada na rusku teritoriju u avgustu 2024, u region Kurska poslala preko 10.000 svojih vojnika da se tamo bore rame uz rame s ruskim snagama. Ali čak je i taj odnos u suštini transakcioni, utemeljen na obostranom osećanju nesigurnosti i neprijateljstvu prema Zapadu.

Putin je verovao da će invazijom na Ukrajinu Rusiji povratiti status velike sile, potkopati uticaj Zapada i ubrzati kretanje ka multipolarnom međunarodnom poretku. Umesto toga, uništio je kredibilitet Kremlja kao partnera i saveznika. Rusija i dalje raspolaže nuklearnim naoružanjem, stalna je članica Saveta bezbednosti UN i ima nepregledne rezerve energenata; ali ju je rat u Ukrajini teško oslabio i učinio nemoćnom da projektuje moć i usmerava tok svetskih dešavanja na bilo koji drugi način osim da preti ratom.

Copyright: Project Syndicate, 2026.