Rusko mešanje u poslove drugih zemalja i širenje dezinformacija bili su u podtekstu nedavno održanih izbora na evropskom tlu: prvo u Moldaviji, gde su trijumfovale proevropske, liberalne snage, a potom i u Češkoj, gde je pobedu odneo populistički nastrojeni milijarder Andrej Babiš. Ta pretnja je u obe zemlje – kao i drugde – akutna i realna. Ali fiksacija na ponašanje Kremlja baca u zasenak jednu drugu, suštastveniju i još problematičniju realnost: istinsku privlačnost onoga što zastupaju desničarski populisti i nacionalisti, kao i stepen do koga ta privlačnost transformiše politiku širom demokratskog sveta.
Ruska uplitanja u izbore u drugim zemljama dobro su dokumentovana. Partije krajnje desnice u Francuskoj, Italiji i Austriji već decenijama se dodvoravaju Kremlju u zamenu za finansijsku i drugu podršku. Ali bilo bi pogrešno preuveličavati izborni uticaj te saradnje. Sjedinjene Države predstavljaju poučan primer. Opsesija Demokratske partije navodnim dosluhom između Donalda Trampa i ruskog predsednika Vladimira Putina u vreme izbora 2016. Trampov pokret nije skrenula sa koloseka. Istrage su potvrdile da je ruskog mešanja bilo, ali to ne samo da nije oslabilo Trampa, nego je doprinelo njegovom narativu o prkošenju progonu kojem je navodno bio izložen.
Odbacivanje liberalizma
Uprkos tim skandalima – i merama usmerenim na onemogućavanje stranog mešanja koje je uvela administracija predsednika Džoa Bajdena – Tramp se pobedom na izborima 2024. u Belu kuću vratio s još jačim mandatom. Razlog za to je jednostavan: mnogi radikalno desno nastrojeni birači Rusiju ne vide kao toksičnu. Mada su zemlje poput Češke, Mađarske i Poljske iskusile sovjetsku represiju, Putinov samoproklamovani „zdravi konzervativizam“ odražava ono što bi desničarski orijentisani birači voleli da vide i u svojim domovinama. Bilo da sebe nazivaju nacional-konzervativcima, tradicionalnim socijaldemokratama, ili liberalima koji su se preobratili u patriote, današnje desničarske pokrete povezuju ista ideološka uverenja: odbacivanje liberalnog univerzalizma; egzaltirano veličanje nacionalnog ponosa i egoizam; obnova etničkih, rodnih i kulturnih hijerarhija; i neprijateljski odnos prema brizi za budućnost planete.
Iako su Češka, Mađarska i Poljska iskusile sovjetsku represiju, Putinov „zdravi konzervativizam“ odražava ono što bi desničarski birači voleli da vide i u svojim domovinama
Kad se stvari sagledaju iz ovog ugla, bliskost s Rusijom nije posledica ideološkog opredeljenja tih snaga, već njegova logična posledica. Pa ipak, mnogi zapadni komentatori uporno insistiraju na tome da su antiimigrantski naboj, neprijateljsko gledanje na prava LGBT zajednice, protivljenje pomoći Ukrajini ili Zelenom, novom dilu fabrikacije Kremlja. Ovo je ozbiljna analitička greška.
Na jednoj nedavno održanoj konferenciji u Budimpešti zamolio sam prisutne – među kojima su mnogi bili dovoljno stari da pamte period komunističke diktature – da zamisle da je Hladni rat vođen na pretpostavci da je komunizam samo pokriće za ruski imperijalni projekat. Okupatorska Crvena armija i komploti u režiji KGB-a i dalje bi bili važni, naravno. Ali objašnjenje za to što je komunizam potrajao toliko koliko jeste leži i u tome što je nudio privlačne odgovore na autentične ozlojeđenosti. Na kraju Hladni rat nije dobila makartistička paranoja, već to što je na Zapadu komunizam shvaćen ozbiljno i što su u liberalnu demokratiju ugrađeni pažljivo odabrani elementi socijalističke kritike, s uspostavljanjem države blagostanja kao najvidljivijom manifestacijom takvog pristupa.
Danas se suočavamo s paralelnim izazovom. Najefikasnija alternativa autoritarnom konzervativizmu često uključuje kompromise s pojedinim aspektima desničarske agende. Italijanska premijerka Đorđa Meloni, uprkos tome što potiče iz tamošnjeg neofašističkog pokreta, zemljom upravlja s proevropskim pragmatizmom. U Danskoj je premijerka Mete Frederiksen krajnju desnicu neutralisala nečim što bi se moglo nazvati „belim progresivizmom“: socijaldemokratskom platformom kombinovanom s restriktivnom imigracionom politikom.
U Rumuniji je gradonačelnik Bukurešta Nikušor Dan na ovogodišnjim predsedničkim izborima pobedio nastupajući kao socijalno konzervativni reformista. Čak i u Mađarskoj se kao prvi ozbiljan izazivač premijeru Viktoru Orbanu posle 15 godina na vlasti javlja Peter Mađar, konzervativni insajder koji je prešao na drugu stranu.
Ali prilagođavanje je potrebno sprovesti na pravi način. Odlazeći češki premijer Petr Fijala je tu lekciju naučio na bolan način. Njegova strategija ugađanja biračima insistiranjem na hrišćansko-konzervativnim vrednostima nije bila prilagođena jednom od najsekularnijih društava u Evropi. Na drugoj strani, propustio je da se fokusira na najrezonantniju temu u češkim okvirima: otpor građana podnošenju dodatnih ekonomskih žrtava kako bi se dostigao nivo izdvajanja za odbranu dogovoren u okviru NATO, obezbedila dalja pomoć Ukrajini, te sprovodili zahtevi zelene tranzicije.
Skandalizovanost egoizmom, kratkovidošću i zilotizmom današnjih desničarski nastrojenih birača potpuno je opravdana. Ali skandalizovanost nije strategija
Pobrojane pozicije se možda poklapaju s interesima Kremlja, ali ih je isto tako lako objasniti usko definisanim, sebičnim interesom čeških birača. Za nekog fabričkog radnika u Moravskoj opipljive pretnje su troškovi života i nedovoljno finansiranje javnih servisa, a ne klimatske promene ili Rusija.
Zablude zaštitnika
Ovo je i razlog zbog koga se debata o demokratskoj strategiji ne može prepustiti umerenim konzervativcima, često preokupiranim kulturološkom dimenzijom agende krajnje desnice. Fiksirajući se na navodne ekscese „vouk kulture“, umereni konzervativci ponekad podsećaju na naivne pripadnike akademske zajednice na Zapadu iz sredine prošlog veka koji su bez ikakve zadrške prigrlili sveobuhvatnu kritiku kapitalističkih ekscesa.
Debata o demokratskoj strategiji ne može se prepustiti umerenim konzervativcima, često preokupiranim kulturološkom dimenzijom agende krajnje desnice i fiksiranim na navodne ekscese „vouk kulture“
Konsekventniji odgovor su u toj prethodnoj eri ponudili demohrišćani u Evropi i republikanci poput predsednika Dvajta Ajzenhauera u SAD. Kao vatreni antikomunisti, nikad nisu mahali ideološkom belom zastavom. Bili su dovoljno pragmatični da programe socijalne zaštite prihvate kao cenu koju je nužno platiti za postizanje demokratskog konsenzusa kojim će se marginalizovati revolucionarne snage.
U naše vreme su progresivne snage te koje se suočavaju sa sličnim izborom. Njihova skandalizovanost egoizmom, kratkovidošću i zilotizmom današnjih desničarski nastrojenih birača potpuno je opravdana. Ali skandalizovanost nije strategija. Neizbežno pitanje glasi: kojim anksioznostima i predrasudama konzervativnih birača se može izaći u susret, a koje se linije ni po koju cenu ne smeju preći?
Rusko uplitanje jeste bitan faktor. Ali mesto mu nije na vrhu spiska. Glavna pretnja liberalnoj demokratiji leži bliže domu: ona je u tome što njeni branitelji propuštaju da se suoče s političkom realnošću na koju im birači skreću pažnju.
Copyright: Project Syndicate, 2025.
