Braća po poniženju

Dvojica ostarelih lidera muku muče da nađu izlaz iz katastrofalnih ratova u koje su svoje zemlje svojeručno uvalili. Nijednom to ne polazi za rukom.

Kada je ruski predsednik Vladimir Putin početkom 2022. pokrenuo sveobuhvatnu invaziju na Ukrajinu, njegov cilj bio je promena režima u Kijevu i proglašenje pobede u roku od nekoliko dana – ne „rat“, već „specijalna vojna operacija“. Slično tome, kada je američki predsednik Donald Tramp naložio opšti napad na Iran, i njemu je cilj bio da do promene režima u Teheranu i proglašenja pobede stigne za nekoliko dana – ne „rat“, nego „ekskurzija“.

Zamišljam Putina kako škrguće zubima u Kremlju, ili nekom tajnom bunkeru, vičući na ljude koji nisu u stanju da mu donesu očajnički potrebnu pobedu. Tramp za to vreme na svojoj društvenoj mreži i nehotice iz dana u dan razotkriva koliko je desperatan

Obojica su ratove započeli ne sledeći ni normalan proces političkog planiranja, a kamoli da prethodno razmotre moguće posledice i indirektne efekte do kojih bi moglo doći. Putin je u samoizolaciji još od pandemije kovida-19, a vreme provodi čitajući istorijske knjige o nekadašnjem ruskom carstvu. Kad je smatrao da je za to kucnuo čas, svoju „specijalnu vojnu operaciju“ je kroz Savet bezbednosti Ruske Federacije progurao ne dopuštajući nikome da se usprotivi. Zvaničnik najdirektnije odgovoran za Ukrajinu se, doduše, jeste usprotivio, ali je preglasan, a kasnije je podneo i ostavku.

Slično tome, Tramp je u rat krenuo nakon što je upisao laku pobedu u Venecueli, te nakon što ga je izraelski premijer Benjamin Netanijahu ubedio da će se iranski režim sigurno slomiti pod pritiskom. Direktor Centralne obaveštajne agencije je taj optimistički scenario odbacio kao „farsičan“, a rezerve je izrazio čak i inače servilni potpredsednik Džej Di Vens. Ali odluka je već bila doneta i stvar je prepuštena „sekretaru rata“, čija komično ratoborna retorika priziva pre sprdnju nego poštovanje.

Sada su obojica lidera zaglavljena, bez jasnog izlaza iz haosa koji su izazvali. Ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski organizovao je uspešnu odbranu svoje zemlje, pune četiri godine postavljajući limite ruskom napredovanju. A uprkos gubitku najviših zvaničnika i teškoj šteti nanetoj njegovim konvencionalnim vojnim kapacitetima, iranski režim je preživeo i stekao de facto stratešku kontrolu nad Ormuskim tesnacem, uspešno koristeći istu tehnologiju – dronove – kao i Ukrajinci.

Budući da ni Ukrajina ni Iran ne pomišljaju na predaju, dvojica zabludelih lidera koji su započeli konflikte s tim zemljama počeli su da redefinišu ratne ciljeve. Mada Putin ne može otvoreno da prizna kako nikada neće pokoriti Ukrajinu, sada se očajnički nada političkom rešenju koje bi mu obezbedilo i one delove Donjecka koje njegova armija ne uspeva da zauzme. Isto tako, iako je Tramp bezobzirno pretio Islamskoj Republici da će je zbrisati s lica zemlje, i on se očajnički nada političkom rešenju koje bi dovelo do ponovnog otvaranja Ormuskog tesnaca i postizanja dogovora o iranskim nuklearnim kapacitetima, ne mnogo drugačijem od onog sa koga su Sjedinjene Države 2018. povukle potpis.

Ali nijedan od njih nije ostvario naročit napredak ka ostvarenju čak i skromnijih ciljeva. Putin vojsci može da naredi da napreduje, ali ona nije u stanju da tu naredbu sprovede. Desetine hiljada sve nekvalitetnijih regruta šalju se u smrt, a Putin nema da ponudi ništa čime bi tu žrtvu mogao da opravda. Ruska ratna ekonomija nastavlja da izbacuje veliki broj dronova proizvedenih po iranskim nacrtima, ali su se Ukrajinci na tom planu pokazali još kreativnijim. Njihovi dronovi ne samo da drže liniju odbrane, nego i ciljaju energetsku infrastrukturu i vojne mete duboko unutar ruske teritorije.

Naravno, Ukrajina dobija podršku spolja – primarno od Evrope, budući da su SAD, pošto su se uvalile u rat s Iranom, u međuvremenu spiskale polovinu zaliha naprednih raketa. Na sreću, ukrajinska odbrambena industrija sada zadovoljava polovinu vojnih potreba zemlje, dok Rusija u sve većoj meri zavisi od Kine kada je reč o ekonomskoj podršci, te od Severne Koreje po pitanju snabdevanja municijom. Slavna ruska armija o kojoj Putin čita u istorijskim knjigama sada je stvar prošlosti.

SAD i Izrael svakako su vojno superiorni u poređenju s Iranom. Mogu da ga bombarduju uzduž i popreko, ostavljajući za sobom pustoš gde god požele. Ali bez kopnenih trupa na terenu svoju vojnu dominaciju ne mogu da pretvore u politički uspeh. Nijednu zemlju nije moguće pokoriti samo napadima iz vazduha.

Zamišljam Putina kako škrguće zubima u Kremlju, ili nekom tajnom bunkeru, vičući na ljude koji nisu u stanju da mu donesu očajnički potrebnu pobedu. Tramp za to vreme na svojoj društvenoj mreži i nehotice iz dana u dan razotkriva koliko je desperatan. Potvrđuje se istinitost starog pravila: mnogo je lakše (i uzbudljivije) pokrenuti rat nego ga okončati.

U nekom trenutku će neuspeli ratovi koje su dvojica lidera pokrenula dovesti i do promene režima koje predvode. Mada bi rastuće cene nafte Putinu mogle da donesu izvesno olakšanje, ruskoj privredi će na dug rok za oporavak biti potrebno mnogo više od toga. A sad kad se stanovništvo Rusije naviklo na pogodnosti digitalne ere, postoje granice onoga što se može postići tradicionalnom propagandom i represijom. Ako istorija Rusije na išta ukazuje, onda je to da njeni ratni neuspesi vode političkim promenama: to se dogodilo nakon ruskog poraza u ratu s Japanom 1905, i posle sovjetskog poraza u Avganistanu. Putinovo nasleđe biće definisano njegovim neuspehom u Ukrajini.

Tramp je, pak, svojevremeno obećavao da Amerika više neće voditi ratove za promenu režima. Ali sebe je uverio kako nema toga što američka vojska ne može, pa sada američki potrošači plaćaju cenu toga. Mnoge od Trampovih pristalica sada u njemu vide nekog ko više ne zna gde udara, dok ostatak sveta na Ameriku gleda kao na supersilu koja sama sebe diskredituje.

Putin i Tramp povremeno vode duge razgovore. Putin od Trampa želi da mu pomogne da pobedi u Ukrajini; ali Tramp to ne može. Tramp od Putina verovatno traži pomoć u potčinjavanju Irana; ali ovaj to nije u stanju sve i da hoće

Znamo da Putin i Tramp povremeno vode duge razgovore. Putin od Trampa želi da mu pomogne da pobedi u Ukrajini; ali Tramp to ne može, jer više nema keca u rukavu čijim potezanjem bi mogao da inicira takav epilog. Na drugoj strani, Tramp od Putina verovatno traži pomoć u potčinjavanju Irana; ali ovaj to nije u stanju sve i da hoće, budući da je i on ostao bez aduta.

Putin i Tramp su uspeli makar u jednoj stvari. Norveški Nobelov komitet, koji dodeljuje Nobelovu nagradu za mir, sada će svoj posao moći da obavlja bez ometanja. Putin nikad nije ni pominjan u njegovim razmatranjima, dok Tramp, ako nekad i jeste bio, više nikada neće biti.

Copyright: Project Syndicate, 2026.