Tokom prvih šest decenija svog života doktorka Tatjana Tanja Simić znala je samo za uspehe. Odlična učenica, izvanredno uspešna studentkinja, ugledna naučnica međunarodne reputacije, a uz sve to uzorna majka troje dece. Uz porodične obaveze paralelno joj se odvijala akademska karijera. Postala je redovna profesorka Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu (MFUB), zatim dopisna, pa redovna članica SANU. Dosegla je vrh.
Nevolje su počele kada je odlučila da se kandiduje za dekanku MFUB. Sve je prošlo glatko: u prvom krugu je dobila najviše glasova, pa je u drugom krugu, 22. aprila 2024. godine, izabrana sa 107 glasova članova Nastavno-naučnog veća. Pošto je glasanju pristupio 141 član NNV, a 34 glasa su označena nevažećim, ispada da je imala lepu podršku svoje izborne baze. Dovoljno da poletno počne da sprovodi program s kojim se kandidovala.
Nažalost, ovde ni trafikantkinja, a kamo li čelnica jedne elitne visokoškolske ustanove, ne može da opstane ukoliko ne sledi interese vladajuće partije. Tačnije, može jedno vreme da bude tolerisana, ali onda sledi upozorenje, pretnja, pa surova kazna.
Šikaniranje
Tako posmatrano, bivša dekanka može da bude srećna što je bar fizički neozleđena, mada je potpuno neosnovano oblaćena i nezakonito smenjena, odnosno razrešena dužnosti. Pre toga su joj smenjeni brat urolog i suprug kardiolog sa rukovodećih položaja u Kliničkom centru Srbije, a šikaniran joj je i sin. Razlog ovog monstruoznog obračuna po „nepodobnosti krvno-bračnog srodstva“ naciljane žrtve je pokušaj njenog disciplinovanja, ali i poruka urbi et orbi šta sledi za neposlušnost. Reći ćete: čudna mi čuda, toliki su nepravedno proganjani u ovom režimu.
Netačno! Način smenjivanja Tanje Simić predstavlja opasan presedan. Ono što je Hercegovačka ulica 2014. godine značila za rušenje pravne države, to više od decenije kasnije predstavlja smena profesorke Simić za razvlašćenje univerzitetske autonomije, ali i šire od toga, preostalih ostrvaca slobode i demokratije u ovom neveselom, potonuću sklonom nacionalnom arhipelagu.
Ono što je Hercegovačka ulica 2014. godine značila za rušenje pravne države, to više od decenije kasnije predstavlja smena profesorke Simić za razvlašćenje univerzitetske autonomije, ali i šire od toga, preostalih ostrvaca slobode i demokratije u ovom neveselom, potonuću sklonom nacionalnom arhipelagu
U neumrljanoj životnoj i radnoj biografiji doktorke Simić vlast nije mogla da nađe nikakav kompromitujući materijal čak ni iz njenih gimnazijskih dana (kada je u pitanju „neprijatelj“, vlastima nijedna nepodopština nije dovoljno nedolična). Tu je zato oprobani prljavi metod, sve češće korišćen tokom poslednjih 13 godina: ako nema greha, treba ga izmisliti.
Tako je u javnost gromopucatelno lansirana lažna vest kako dekanka nelegalno (!) na svom institutu drži DNK biobanku (!) sa biološkim materijalom uzetim od pacijenata bez njihove saglasnosti (!) i bez potrebnih etičkih dozvola (!). Jedna režimska novinarka je – u svojoj revnosti da što više ocrni naznačenu joj metu – čak ponavljano pominjala skrivene „delove tela“, sladostrasno se uživljavajući u svoj nedostojan posao kao da je na tragu zloglasnom Hanibalu Lekteru. Uprkos novinarkinom pretvornom zgražavanju što su uzorci u „običnom frižideru“, upravo je to pravo mesto gde treba čuvati sporan materijal.
Lako proveriva istina je da – ne samo formalno pravno gledano, već i suštinski – nije uopšte reč o biobanci, već o zbirci biološkog materijala, konkretno tumorskog tkiva i uzoraka krvi. Ta kolekcija može kolokvijalno da se nazove biobankom, ali nikako u zvaničnoj pravnoj komunikaciji, jer je zakonski sasvim različito regulisana.
Uzorke je tokom operacije raka mokraćne bešike uzimao prof. Dejan Dragičević – uzgred, dekankin brat, što je važno samo utoliko što je i on trpeo maltretiranje zbog „nepodobnog porodičnog opterećenja“ – u okviru velikog međunarodnog istraživanja UROMOL. Uzorci su slati u vrhunsku naučnu ustanovu u Danskoj i odatle uredno vraćani ili su tamo uništavani.
U javnost je gromopucatelno lansirana lažna vest kako dekanka nelegalno na svom institutu drži DNK biobanku sa biološkim materijalom uzetim od pacijenata bez njihove saglasnosti i bez potrebnih etičkih dozvola
Postoji pisani trag da su svaku isporuku odobravali ministri zdravlja – T. Milosavljević (2010), Z. Stanković (2011) i Z. Lončar (2014), koji je odobrio uvoz vraćenog materijala. Pedantni Dragičević je sačuvao i značajan deo pisanih saglasnosti pacijenata da im se uzorci tkiva – koji se obavezno uzimaju radi patohistološke analize – šalju na analize u inostranstvo. On je, prema dobijenoj etičkoj dozvoli, bio dužan da ih čuva 3–10 godina, ali se pokazalo mudrim što je i dalje bio oprezan. Zapazimo samo da zahtev vlasti da to provere ovog leta, sa 11-15 godina zakašnjenja, ima osnova koliko i insistiranje Infostana da im se pokaže priznanica o plaćenoj kiriji iz vremena skraćene federacije.
Izmišljeni skandal
Istraživački tandem Simić–Dragičević poseduje i pruža na uvid odobrenja Etičke komisije MFUB. Za izgubljenu potvrdu sa Urološke klinike nekadašnji direktor je dao pisanu izjavu da je, kao rukovodilac ustanove, bio saglasan da se projekat radi. Saglasnost na projekte UROMOL i UROMOL 2 Etička komisija Medicinskog fakulteta u Beogradu davala je 2010, 2017. i 2020. godine. Iza projekta je stajala i EU kao finansijer.
Ministarstvo zdravlja se ne osvrće na te činjenice, već 18. avgusta šalje Medicinskom fakultetu rešenje o privremenoj obustavi naučnih istraživanja u oblasti zdravstva za čije sprovođenje nije pribavljena etička dozvola zdravstvenih ustanova. Mada dekanka ima urednu saglasnost, to je dodatni pritisak na nju i njen ugled, jer je u javnosti stvorena predstava da je postupala nezakonito, pa ispada da sada zbog njene navodne nesmotrenosti trpi šira naučna zajednica.
Uprava za biomedicinu ovog ministarstva zahtevala je pokretanje prekršajnog postupka protiv dekanke i prof. Dragičevića. Mada je sudski postupak još u toku, dakle eventualna krivica nije dokazana, vlast je pohitala da razreši dužnosti dekanku, čija su tri prodekana dala ostavke nakon njene smene. Navodni pravni osnov za pokretanje postupka nađen je u stavu nenadležnog Etičkog odbora Srbije, tela formiranog na inicijativu Ministarstva zdravlja, a ne Ministarstva obrazovanja, pa njegove odluke za MFUB nemaju odgovarajuću pravnu snagu.
Institut za medicinsku i kliničku biohemiju MFUB u kome radi profesorka Simić bavi se naučnim istraživanjima u oblasti zdravstva, ali ne i medicinskim istraživanjima. Laiku razlika može da zvuči trivijalno, ali je ona suštinska u pogledu načina na koji je pravno regulisana. U tom pogledu postoje neusaglašenosti u zakonskim i podzakonskim aktima između ova dva Ministarstva. Dekanka je predložila da se o tim razlikama, raspravlja, ali je predlog ignorisan.
Naterajmo ih da bar poštuju zakone koje su sami doneli. Sada je trenutak da akademska zajednica ili odlučno ustane da brani osnovne akademske slobode i pravni poredak ili da sramno kapitulira
Ugledni pravnici su složni da je u odluci Saveta Medicinskog fakulteta o smeni / razrešenju dekanke 2. septembra počinjen niz svesnih grešaka. Suprotno odredbi Statuta da sednicom može da predsedava samo predsednik iz redova nastavnika MFUB, tu dužnost je preuzeo novoimenovani predstavnik izvršne vlasti. Fizičko odsustvo predsednika i ostavka njegove zamenice, oboje profesora, tu zamenu ne čini legalnom. Što se legitimnosti tiče, značajno je da je 10 od 14 prisutnih članova Saveta sa MFUB u znak protesta napustilo sednicu. Bilo je pitanje ličnog dostojanstva da ne pristanu na ocenu etičnosti ponašanja dekanke bez odgovarajuće pravne osnove. Naime, za ocenu da li je neki dekan prekršio Kodeks profesionalne etike nadležan je jedino Odbor za profesionalnu etiku Univerziteta u Beogradu u prvom, a Senat univerziteta, preko Etičkog odbora Univerziteta, u drugom stepenu.
Etički problemi
Kako proizlazi iz zvučnog zapisa sa sednice Saveta, v.d. dekana je predložio dugogodišnji student prodekan, umesto predsednika Saveta iz reda profesora Fakulteta, kako to stoji u Statutu. Zanimljiv je i etički problem predsedavajućeg sednicom Saveta, koji prvo tuži dekanku Etičkom odboru Srbije, potom učestvuje u radu tog istog odbora i, na kraju, donosi odluku da se, po rešenju čije je pokretanje sam inicirao, smeni dekanka.
Prisutni na sednici su morali da se zapitaju kakve će pravne posledice imati odluke nelegalno izabrane osobe. Šta će biti sa finansijskim i drugim obavezama koje preuzme ili sa diplomama koje potpiše? I ambicija te nestrpljive miljenice vlasti morala je da ustukne pred neizvesnostima samozvanosti.
Otvara se još jedno sporno pitanje: propisi nalažu da se zamena za dekana traži iz redova prodekana, a izabranica je na tu funkciju dala ostavku još pre devet meseci. Njeno ime je davno izbačeno sa liste prodekana na zvaničnim memorandumima i drugim dokumentima, s obzirom da od 9. decembra 2024. nije vršila svoju dužnost. Kako je ove jeseni njena ostavka odjednom postala ništavna?
Suština demokratije je u poštovanju procedure. Ako se ona ignoriše, bilo kakvi pragmatični razlozi da su u pitanju, osporena je demokratija, ali i sloboda. Svi smo flegmatično posmatrali kako se u upravljanje i u politički život uvode studentski parlamenti. Apatično smo se odnosili prema praksi da naprednjačka stranka u njih gura svoj militantan podmladak. Uz poslušne predstavnike vlasti, oni predstavljaju značajnu snagu – a uz nekog korumpiranog ili ucenjenog predstavnika akademske zajednice lako ostvarivu većinu – u savetima, senatima i sličnim telima značajnim za život i opstanak univerzitetske sredine.
Naterajmo ih da bar poštuju zakone koje su sami doneli. Sada je trenutak da akademska zajednica ili odlučno ustane da brani osnovne akademske slobode i pravni poredak ili da sramno kapitulira.
