Nema sumnje da je jako teško utvrditi ko je u centru Beograda, pokrivenom brojnim kamerama, uklonio sva vozila da bi omogućio nesmetanu trasu za bagere ili ustanoviti identitet 30 batinaša koji su maltretirali i vezivali građane u Savamali, ali deset godina bi ipak trebalo da bude više nego dovoljno, čak i za institucije na kakve smo osuđeni. Naročito ako imamo u vidu da su čak dva lica priznala odgovornost za taj zločin, a da nijedan od njih nije saslušan od strane tužilaštva.
Jedan je vođa kriminalne grupe Veljko Belivuk i on se bezuspešno trudi još od 2022. da da iskaz o tome da je angažovan od države na poslovima maltretiranja, vezivanja i protivpravnog lišavanja slobode svih građana koji su se našli u Hercegovačkoj u noći kada su je sravnjivali, ali tužilaštvo odbija da ga sasluša jer ga „MUP nije obuhvatio krivičnom prijavom“. Drugi je Aleksandar Vučić, takođe vođa koječega, koji je 2023. obelodanio: „Sa ponosom saopštavam – ja sam bio čovek koji je doneo odluku da se ruše protivpravne udžerice“.
Mi smo bukvalno te noći doživeli suspenziju pravnog poretka, svi zakoni, uključujući i Ustav kao najviši pravni akt, stavljeni su sa strane i jedna bezobzirna vlast je preuzela na sebe da hapsi ljude nezakonito, da ih vezuje, da ih pretresa, da oduzima telefone i da ruši tuđu imovinu bez sudskog naloga
Dragan Popović
Zašto on nije saslušan nismo dobili obrazloženje tužilaštva, ali možemo da biramo između dve mogućnosti – ili živimo u apsolutnoj diktaturi u kojoj je predsednik nekažnjiv šta god da uradi ili je tužilaštvo procenilo da se radi o labilnom svedoku imajući u vidu koliko je puta promenio izjavu u vezi s onim što se dogodilo u Savamali. Nemoguće ih je sve pobrojati (štampani mediji imaju ograničeni prostor), ali je uglavnom šetao od uloge profesionalnog pljuvača koji tvrdi da su „rušili kompletni idioti“, preko uloge pravdoljubivog ali punog razumevanja gospodara koji je presudio da je to učinio „vrh gradske vlasti koji će za to odgovarati“, mada je to radio iz „najboljih namera“, do totalne neupućenosti – nema pojma ko je rušio, ali mu je žao što su to uradili bez njega, pa ga nisu pozvali da se igra s njima i lično provoza jedan bager po tuđoj imovini.
Uostalom, nije ni bitno šta tužilaštvo kaže, jer je svima jasno ne samo da je nekažnjivi režim srušio Hercegovačku, već i da je to rušenje bilo prelomna tačka u rađanju autokrate i uspostavljanju sistema koji će nas 10 godina kasnije uvesti u diktaturu. Dovoljno je samo da se setimo izjava tadašnjeg premijera tipa „tucite mene, nemojte da pričate da vas interesuje Siniša Mali, jer vas ne interesuje, nego Aleksandar Vučić“, koje su potom prerasle u „nisu problem tri srušene šupe, već neko hoće moju glavu“, ali i naslovnih strana režimskih tabloida tipa „Ubijanje Vučića od strane Rokfelera, CIA i Šiptara“, pa da shvatimo da su još tada postavljeni temelji ne samo za narativ „ubiće Vučića“ ili „on je sledeći koga će da razapnu na krst“, već za progon svih političkih neistomišljenika. Recimo, povodom prvih masovnih demonstracija tokom mandata SNS, koje je u to vreme pokrenula inicijativa Ne davimo Beograd (današnji Zeleno-levi front), Vučić je izjavio da su svi oni strani plaćenici i da je to „žuta patka koju je CIA poslala Amazonom iz Brazila“.
Tim povodom, potpisnica ovih redova je tri nedelje nakon rušenja u Savamali upitala direktora Centra za praktičnu politiku Dragana Popovića, da li je već legalizovano u novom političkom sistemu da vlast napadima i diskvalifikacijama reaguje na svaku kritiku, i dobila sledeći odgovor: „Sada to više nisu samo opozicione stranke ili nevladine organizacije već i državni organi koji samo rade svoj posao. To eskalira i ne verujem da će se zaustaviti dok su ove stranke na vlasti. Njihov manir je da kakvu god kritiku i koliko god čvrsto utemeljenu, neko izgovori, bude tretiran kao neko ko je izvršio napad na državu. To što većina napada dolazi preko Informera i njima bliskih medija teško da je nešto što nije ili naručeno ili dogovoreno sa vrhom vlasti.“
Protivpravno, bez valjane dokumentacije i bez ikakvih sankcija za nalogodavce i izvršioce, nikao je Beograd na vodi, a Vučić je taj kriminal lakonski opravdao – napravio sam velelepni deo Beograda i prodajem ga po najskupljoj ceni kvadrata u jugoistočnoj Evropi
Naravno, deset godina kasnije Radar nije odoleo pa je upitao istog sagovornika šta danas misli o toj izjavi i dobio je odgovor: „Neverovatno, ni zarez ne bih promenio.“
A šta bi dodao?
„Savamala je ključni događaj Vučićeve vlasti, a to je najbolje oslikala izjava tadašnjeg zaštitnika građana Saše Jankovića, koji je kao nadležna institucija da istraži slučaj izjavio da je na delu teritorije Srbije u Savamali suspendovan pravni poredak ove zemlje. I to je bilo to, mi smo bukvalno te noći doživeli suspenziju pravnog poretka, svi zakoni su, uključujući i Ustav kao najviši pravni akt, stavljeni sa strane i jedna bezobzirna vlast je preuzela na sebe da hapsi ljude nezakonito, da ih vezuje, da ih pretresa, da oduzima telefone i da ruši tuđu imovinu bez sudskog naloga. Dakle, tad je bio trenutak kada je zemlja, tj. društvo moralo da se suprotstavi takvoj bahatnoj vlasti koja je očigledno još tada zauzela i kidnapovala državu. Kada u tom trenutku nismo uspeli da se dovoljno organizujemo i pružimo otpor, poslali smo poruku i vlasti i Vučiću da za njega više nema granica. Da može da radi šta god hoće kada već može da mu prođe takav udar na vladavinu prava. Zato mi od 2016. prisustvujemo drastičnom pogoršavanju situacije u zemlji iz godinu u godinu, sve do danas kad živimo u vladavini ogoljenog nasilja“, kaže Popović
Za rušenje u Savamali vlast je angažovala kriminalce koji su se kasnije se namnožili i postali legitimno državno obezbeđenje sa sve uniformama, oružjem i nanogvicama
Ako bismo se vratili u tu noć i potražili razlog zašto je to učinjeno baš tada i baš tako, odgovor bi bio prilično lak – zbog njegovog veličanstva stranog investitora i unosne tezge za već tada prilično alavu vlast. U cilju privatnog projekta Beograd na vodi, vlast je obećala investitorima fizičko raščišćavanje zemljišta do 30. juna 2016, što se pokazalo kao nemoguće zbog pravnih postupaka koje su vlasnici postojećih objekata vodili pred sudovima, a u tom trenutku čak ni Ustavni sud nije doneo odluku o tome da li je eksproprijacija zemljišta u skladu sa Ustavom. Imajući u vidu da je vlast još tada shvatila da se radi o nekom baš neodgovornom Ustavnom sudu koji ne dela u skladu sa njihovim apetitima, tu grešku je naknadno ispravila i dovela Vladana Petrova i prijatelje koji su preko noći izabrali podobne tužioce za VST i podobnu vlast u Zaječaru, ali pre jedne decenije još uvek nije znala kako se to temeljno radi. Zato je za Savamalu pronašla kriminalce (tek kasnije su se namnožili i postali legitimno državno obezbeđenje sa sve uniformama, oružjem i nanogvicama) kojima je na glavu nabila fantomke više da bi izgledali zastrašujuće a manje jer je postojala opasnost da ih neko identifikuje (policija još uvek nije identifikovala ko je u zgradi Vlade tukao građane i pretio silovanjem studentkinji, a predstavljao se kao JZO i izgledao kao Marko Kričak) i poslala ih da „raščiste teren“ u roku.
Protivpravno, bez valjane dokumentacije i bez ikakvih sankcija za nalogodavce i izvršioce, nikao je Beograd na vodi, a Vučić je taj kriminal lakonski opravdao – napravio sam velelepni deo Beograda i prodajem ga po najskupljoj ceni kvadrata u jugoistočnoj Evropi. Pa šta će nam zakoni ako se to njemu sviđa i ako on na tome lepo zarađuje?
Pokazalo se da nisu neophodni, pa je sličan obrazac postao pravilo u svim velikim projektima koji su usledili, a vrhunac je dostignut tokom rekonstrukcije železničke stanice u Novom Sadu koja je sprovedena kako to ova vlast od Savamale radi – ugovori su potpisani pre projektne dokumentacije, radovi su započeti pre zvaničnog odobrenja, stanica je otvorena bez upotrebne dozvole… i cena za to je bilo 16 života. U završnom izveštaju Anketne komisije, pod naslovom „Lom nadstrešnice – slom sistema“, napisano je da je to posledica „delovanja organizovane kriminalne grupe koja je u lancu različitih događaja i postupaka dovela do tog ishoda“, sa osnovanom sumnjom da je na njenom čelu predsednik Republike.
U doba rušenja u Savamali režim je na svojoj strani već imao policiju, paravojne formacije, državna preduzeća, pravosuđe, SPC i veliki broj medija, ali su postojali i državni kontrolni organi koji su radili svoj posao. A šta sad imamo?
Kriminalna grupa se malo zamislila, proverila ko joj sedi po tužilaštvima i sudovima, procenila da joj opasnost preti jedino od TOK-a i preko noći donela Mrdićeve zakone da bi smanjila kapacitet tog tužilaštva i skinula sa grbače nezgodne tužioce. A čak je i u čišćenju dokaza primenila recept iz Savamale – i pored zahteva struke da se mesto nesreće zatvori, prostor je raščišćen a dokazni materijal odložen kao najobičniji šut. Nešto slično je pre deset godina izvela Gradska čistoća kada je po nalogu beogradskih čelnika raščistila Hercegovačku iako je punomoćnik preduzeća „Transport Peroni“, jednog od vlasnika srušenih objekata u Savamali, obavestio Gradsku upravu da je u Prekršajnom sudu u Beogradu podneo predlog za obezbeđivanje dokaza u vanparničnom postupku.
Da bi zaštitila tadašnjeg gradonačelnika Sinišu Malog, SPC je upriličila molitvu za spas njega i njegovih saradnika, ali je ona izostala nakon pada nadstrešnice jer se pokazalo da su u ovom slučaju krivci nedodirljivi i bez molitve. Ali je zato pomoć režimu ukazala na drugi način – otpočela je čistku svojih redova od svih koji su podržali borbu studenata u traženju istine. Lančano je iz svojih redova isključivala i suspendovala sveštenike i teologe koji su kritikovali vlast ili upućivali otvorenu podršku studentima, a Sveti arhijerejski sinod je doneo odluku da suspenduje arhiepiskopa i mitropolita žičkog Justina, koji je očito dao neoprostivu izjavu da „moć nije data radi nasilja, nego radi služenja“.
Dakle, u doba rušenja u Savamali režim je na svojoj strani već imao policiju, paravojne formacije, državna preduzeća, pravosuđe, SPC i veliki broj medija (mada daleko manji nego što ima trenutno), ali su postojali i državni kontrolni organi koji su radili svoj posao poput zaštitnika građana Saše Jankovića (zahvaljujući toj instituciji imamo tačna saznanja o onome što se dogodilo u Savamali), poverenika za informacije od javnog značaja Rodoljuba Šabića koji je momentalno izašao na teren i izgovorio da se boji da će uskoro ljudi pod fantomkama krenuti da „zavode red i po stanovima“, a postojale su i Agencija i Savet za borbu protiv korupcije.
A šta sad imamo?
Pa imamo Agenciju za sprečavanje korupcije koja ne vidi čak ni na snimcima koji su joj dostavljeni da SNS isplaćuje navijače i glasače, kao i zaštitnika građana Zorana Pašalića kome je trebalo pola sekunde da reaguje zbog brutalnosti policije i da pokrene postupak kontrole zakonitosti i pravilnosti rada Ministarstva unutrašnjih poslova. Ali gle čuda, nije to uradio zbog mučenja studentkinje ispred Pravnog fakulteta od strane tadašnje zamenice komandanta JZO Tanje Drobnjak (u međuvremenu je unapređena u savetnicu komandanta SAJ-a), ili nakon torture koju je istom prilikom preživeo advokat Luka Vodinelić kome su polomljena rebra i ključna kost, kao ni nakon krvavog pira u Novom Sadu u septembru prošle godine, već kada je policajac odgurnuo Mirka Pavlova, šezdesetšestogodišnjaka koji je provocirao građane tokom šesnaestominutne tišine. Tačno je da policija ne sme nikoga da gura, a nama ostaje nada da će to i prestati da radi (bez obzira na to da li se radi o pristalicama ili o oponentima vlasti) nakon Pašalićeve kontrole i da će u ovom slučaju biti uspešnija od onih koje je sproveo nakon što je penzioner Ilija Kostić ostao bez testisa i one koju je sproveo u Valjevu koja nije rezultirala ničim iako postoji snimak na kome se vide bar 20 policajaca koji besomučno šutiraju šesnaestogodišnjeg dečaka koji leži na zemlji.
Nakon pada nadstrešice vlast je i u čišćenju dokaza primenila recept iz Savamale – i pored zahteva struke da se mesto nesreće zatvori, prostor je raščišćen a dokazni materijal odložen kao najobičniji šut.
I imamo još nešto što nismo imali u doba Savamale, a ne odnosi se na povećanu represiju, gušenje sloboda ili ukidanje pravne države i demokratije, a to je moralni sunovrat. Kada je samo mesec dana nakon rušenja u Hercegovačkoj, pod nerazjašnjenim okolnostima preminuo Slobodan Tanasković, čuvar koga su nepoznate osobe držale vezanog, ministar zdravlja Zlatibor Lončar je bar dao pristojno (ne znamo da li i tačno) saopštenje da je „uvidom u karton video da Tanasković nije umro od posledica zlostavljanja“. Ali, kada je SNS batinaš u Lazarevcu pesnicom udario u lice Ivanu Stanić jer je lepila nalepnice na kojima piše „Studenti pobeđuju“, nije se oglasio o njenim povredama. Ali jeste SNS – izašli su na ulice da bi održali kontramiting na 200 metara od Lazarevčana koji su protestovali zbog prebijanja sugrađanke.
Gde smo danas, najbolje je opisala lično Ivana Stanić: „I sad se ovde održava skup – koja je njegova svrha, podrška čoveku koji bije ženu? Ako je tako, nek im je na čast.“
A možda bi trebalo da malo bude i nama na čast koji smo od Savamale do danas sve to dozvolili.
