Posle velikog protesta 28. juna, događaji i informacije samo pristižu i prestižu jedni druge, pa je pitanje šta će se sve izdešavati tokom tri dana između predaje ovog teksta i njegove pojave na kioscima.
Istina, već godinama je to naša stvarnost, od trenutka kada je na čelo države zasela ova nazadnjačka vlast, koja sebe uporno naziva naprednom. Napredna? Možda u nekom mafijaškom svemiru, mada je pitanje da li bi i tamo bila uspešna u društvu drugih mafija. Tamo, gde ne prolaze jeftini trikovi i providne laži.
Rasulo vladajuće kaste je sve vidljivije, i sve se više ubrzava, kao logična posledica inflacije pretnji, laži, korupcije, ucena i prekomerne sile u odnosu na goloruke građane, čime režim pokušava da zaustavi vlastiti neminovni kraj. Pored hapšenja sve je više kidnapovanja građana od strane neidentifikovanih nasilnika pod fantomkama. Pribegavanje represiji je dokaz slabosti, nikako snage. Zakoni fizike su neumoljivi. Voda je već provrela, očekuje se još samo da poklopac odskoči i sve iskipi iz lonca. Srbija je sedmi mesec na nogama. Podigli su je studenti.
Rasulo vladajuće kaste je sve vidljivije, i sve se više ubrzava, kao logična posledica inflacije pretnji, laži, korupcije, ucena i prekomerne sile u odnosu na goloruke građane
Od dolaska na vlast pre trinaest godina, režim napada zdrav razum građana, obesmišljava državne institucije i sve oko sebe razara, da bi stigao do terminalne faze u kojoj je samo nebo granica ludilu. U svemu što čine, zdravog razuma nema ni u natruhama. Ponavljaju se stare, izraubovane metode, sa podmetnutim batinašima među protestante, sa ciljem da se izazove sukob, pa da predsednik kome ističe rok trajanja slavodobitno pusti policiju i žandarmeriju na ljude. Ne samo to, on u minut predviđa kada će tobože rušilački demonstranti, naoružani plastičnim flašicama za vodu i u papučama, napasti mirnu žandarmeriju pod punom ratnom opremom.
I nikome to nije čudno? Rekao je da će se napad dogoditi u 20.45 i samo dva minuta pre ciljanog roka neidentifikovana osoba izvlači navijačku baklju iz šešira i napada kordon. Cirkus, a ne predstava. Čovek se mora zapitati kako ga, posle svega, nije stid da se pogleda u ogledalo? Što i nije pravo pitanje, jer on i stid nemaju ničeg zajedničkog.
Koliko god predsednikov cirkus bio providan, sa sve Ćacijima i književnim večerima praćenim treštećom treš muzikom, nikome nije do smeha. Građani su godinama suočeni sa beznađem, sve do pojave studenata
A upravo je to postalo glavno pogonsko gorivo masovnim protestima, jer nestalo je straha.
Rušenje u Hercegovačkoj ulici bilo je pokazna vežba budućih akcija režima, kada je grupa maskiranih muškaraca srušila objekte privatnih firmi. Nepoznati nasilnici u crnim uniformama i fantomkama preuzeli su vlast nad delom Beograda. Od te noći do one 15. marta 2025., kada je protiv mirnih demonstranata vlast upotrebila neidentifikovano oružje – najverovatnije zvučni top, baš u času dok se u tišini davao pomen žrtvama novosadske tragedije, prošlo je tačno devet godina. Nije teško pretpostaviti razmere sledećeg stepena gradacije, i na šta je sve spreman režim koji je odavno krenuo putem bez povratka.
Aleksandar Vučić, sa radnim stažom u Sportskom centru Pinki kraćim od dve godine, danas je većinski vlasnik Srbije. Vuče za sobom bulumentu kumova, od Nikole Meklarena do Gube sa Uba. Putuje po svetu, pravi privatne dilove, kupuje, prodaje, poklanja, nikome ne polaže račune. Budžet Srbije je njegov novčanik.
To je ono šta on brani, po cenu da zapali čitavu zemlju.
Da li će mu uspeti, samo od nas zavisi.
