U januarsko-februarskom 551. broju časopisa za književnost i teoriju Polja, čitamo i esej Salmana Rušdija O fotografisanju (prevod: Jelena Savić), tekst napisan 1995, posvećen umetničkom radu Ričarda Avedona, svakako aktuelan posle tri decenije, u doba Instagrama, selfija (ova zastarela reč odzvanja poput „telefona-cigle“), vremenu kada gotovo da nema ko da vas nasmeje, da kaže: „Ptičica!“
Književnik se seća najrazličitijih poza na kakve su ga primoravali majstori tokom portretisanja dok u sećanje priziva saradnju sa Avedonom i trudi se da posmatra načinjenu sliku kao da nije on na njoj.
Zapravo, počinje od babe: „Ima nešto predatorsko u fotografisanju. Portret je hrana za portretistu. U incidentu koji se stvarno desio, a koji sam opisao u delu Deca ponoći, moja baka je jednom poznaniku razbila glavu foto-aparatom kojim je hteo da je fotografiše, jer je verovala da ako on može da zarobi deo njene suštine u toj svojoj kutiji, da bi joj onda taj deo bio nužno oduzet. Ono što je fotograf dobio, model je izgubio; foto-aparat je kao strah izjedao dušu (…) Ako veruješ jeziku, a jezik nikad ne laže, iako su lažovi slatkorečivi – onda je foto-aparat oružje: fotograf je lovac, snimanje je lov, a portret može biti trofej koji lovac donosi kući iz lova. Preparirana glava na zidu.“
Na „zidu“ društvene mreže? Ko zna šta bi sad odgovorio veliki Rušdi.