Peti oktobar bio je škola državi da se masovni otpor radnika više nikad ne ponovi, kaže Goran Perišić, nedavno otpušteni bagerista Rudarskog basena „Kolubara“. Pera, kako ga zovu kolege čija se podrška uglavnom svodi na interne čestitke za hrabrost, otkaz je dobio 25. februara, nakon 35 godina radnog staža. Navodni razlog otpuštanja bila je povreda radne obaveze, kako je rukovodstvo EPS-a ocenilo njegov novogodišnji pozdrav pobunjenim studentima.
Negde pred ponoć, Pera je mobilnim telefonom snimio poruku na svom radnom mestu, za volanom glodara, teško sagledive skalamerije visoke 30 metara, te na snimku vidljive vrlo malim delom. U znak podsećanja na trpno stanje nepravde, bagerista je podigao u crveno obojen dlan, polako ga skupljajući u pesnicu.
Zbog deljenja „spornog“ snimka na društvenim mrežama, otkaz je posle dobila Vesna Lakićević, „optužena“ i zato što je javno kritikovala EPS. Za prvo se tereti i Perišić, a na ime kršenja Procedure o unutrašnjem redu, po kojoj je zabranjeno da se emituju „snimci poslovnog prostora, bez dozvole Kabineta direktora“.
„To bi značilo da je SNS tu dozvolu dobio za snimanje predizbornog spota na kopovima, kao i režimski sindikat EPS-a, čiji su rukovodioci pozivali radnike da glasaju za Vučića ispred Upravne zgrade firme“, veli Perišić.
Dodatni njegov greh, po istoj stavci, jeste „prikazivanje poslodavca u lošem svetlu“, što je ovaj činio umesto da „svojim ponašanjem doprinosi pozitivnoj slici EPS-a“. „Ako nisam tome doprineo radeći tolike godine, nisam mogao bilo šta da urušim za 40 sekundi“, njegova je neformalna odbrana. U nju spada i 2.500 neprospavanih noći, koje je provodio u trećim smenama, za neadekvatnu nadoknadu.
Bagerista Goran Perišić otkaz je dobio 25. februara, nakon 35 godina radnog staža. Navodni razlog otpuštanja bila je povreda radne obaveze, kako je rukovodstvo EPS-a ocenilo njegov novogodišnji pozdrav pobunjenim studentima
Na suđenju, do kog će doći jer je Perišić tužio EPS, moglo bi se štošta reći o „pozitivnoj slici“ našeg najvećeg javnog preduzeća, veleproizvođača afera još od 2001. I sve su nekako zataškane, smenom direktora, do najveće zvezde Milorada Grčića, „smaknutog“ čuvenim rečima predsednika Vučića „da ti ovo Mićo stabilizuješ, a onda nešto drugo da radiš“, kako bi postao čelnik opštine Obrenovac.
Nedavno uhapšen, Grčić neće odgovarati za kolaps što ga je 2021. proizveo u TENT-u, ložeći blato umesto uglja, već za utaju (ni čitavih) milion evra, čiji je „nestanak“ tek sad primećen. S druge strane, krivična prijava protiv njega, kao v. d. direktora EPS-a, a povodom havarije u termoelektrani (te posledičnog uvoza struje preko uobičajene mere), odbačena je, čime je valjda i sačuvan imidž firme.
Ojadio EPS
„Grčiću je uspelo da smanji vrednost preduzeća sa 14 milijardi evra na svega tri, što je uradio ciljano, zbog uvođenja ’zelene’ energije“, navodi Perišić. Kako za „zeleni“ cilj Srbija nije spremna, i dalje je ogromnom većinom fokusirana na fosilna goriva. Stoga se njihova eksploatacija subvencioniše, ali se „neredovno vrše remonti, ne ulaže u nove mašine, pogrešno procenjuje dinamika kopanja.., čime se faktički nanosi šteta preduzeću“, kako naglašava sagovornik Radara.
Najnoviji direktor Dušan Živković, iako zaposlen na bazi konkursa, i navodno nestranačka ličnost, samo je išao tragom svojih prethodnika. Mic po mic, nekad bajne plate pale su „na prosek radnika u trafici“, što se „Kolubari“ može jer drži u šaci preko 10.000 zaposlenih, i njihovih porodica, sa sve kreditima, podignutim u srećnije vreme.
Posebna priča je pomenuti (režimski) sindikat, ne samo podeljen u dve struje, već i sa dva predsednika, oba nelegitimna, budući da nisu izabrani na legitimnim izborima. Sledstveno, postoje i dva kolektivna ugovora, koja se potežu po aktuelnoj potrebi dogovora s vlastima, uprkos tome što nijedan nije validan, jer nije izašao u Službenom glasniku.
Do ulaska ovog teksta u štampu, neizvesna je i sudbina Suzane Lazarević iz „Kolubare“, kojoj je takođe uručeno upozorenje pred otkaz
„Još je Milošević shvatio da bez jakog sindikata nema pobune, pa je on ovaj EPS-ov prvi i podelio“, Perišić se priseća. Ipak, krađa na izborima septembra 2000, izazvala je opšti revolt, pa je štrajk, organizovan par dana kasnije u Tamnavi – Istočnom polju Rudarskog basena Kolubara, povukao lanac protesta širom Srbije. Tada su se udružili studenti i radnici, što je bila inicijalna kapisla za zbacivanje tadašnjeg predsednika, tog petog oktobra.
Četvrt veka kasnije, meta je, čini se, slična, ali se odstojanje povećalo „opštom apatijom radnika bez sindikalne svesti“. „U takvim uslovima, bilo nam je nužno da se reorganizujemo, te je nas nekolicina pre dve godine osnovala radno telo nezavisnog sindikata Jedinstvo EPS, dok smo ovog 14. januara podneli zahtev za verifikaciju“, Perišić navodi. Već to je poslodavcu moglo biti sumnjivo, a kamoli niz protesta pred Upravnom zgradom EPS-a u Balkanskoj, koje je novi sindikat sazvao, pridružujući se studentima. Ali, nažalost, uz prisustvo svega nekolicine radnika „Kolubare“.
Građanima po džepu
Studenti su se Peri odužili, priređujući protest povodom njegovog otpuštanja, ali je i tada radnika bilo tek šačica. Ostalima on ne zamera, niti se posebno brine zbog otkaza. „Sve će se to završiti u moju korist, ali na štetu građana Srbije, koji će morati da izdvoje iz svog džepa da bi mi država platila sve zarade do pozitivnog okončanja sudskog postupka“, uveren je. Na njegovo mesto, za volanom mehaničkog „čudovišta“, doći će neko priučen, jer stvarno obučenih ima svega nekolicina.
Za prvo vreme, Pera je obezbeđen, s obzirom na to da su mu „mnogi tražili žiro račun“ da bi mu uplatili izvesna sredstva. Otvorena mu je i ponuda da kad hoće svrati i ruča u Food factory, u Lazarevcu. „Danas imamo lazanje“, poručuje mu vlasnik keteringa preko SMS-a.
Da mu ipak nije lako, sve iako nije „opterećen kreditima, kao većina njegovih kolega“, govori činjenica da nanovo preispituje rešenje o otkazu, drakonsko, po njegovom mišljenju potkrepljenom stavom advokata. „Moj postupak je mogao da povuče novčanu kaznu ili neku drugu blažu meru od otpuštanja, po pravnim aktima EPS-a. Ali onda ne bi bio zadovoljen revanšizam vladajućih struktura“, uveren je.
Da je rukovodstvo htelo da se sveti, poručuje mu i fakat da nikakvu grešku nije napravio od upozorenja pred otkaz, uručenog mu 24. januara. Na koje žalba nije usvojena.
Slika Lazarevca, u čijoj okolini su smešteni neki od pogona „Kolubare“, rečito odražava stanje u državi, i njen odnos prema kopanju uglja, kao danas nerentabilnoj grani rudarenja. Nekad velelepni centar mesta, sada se raspao kao i u svakoj drugoj varošici. Propadaju i vikendice po okolnim brdima, jer nema novca za njihovo obnavljanje, pa ni narkomanija, kao nusprodukt veštačkog bogaćenja, ovde više nije u zamahu. Ili se na nju naviklo.
Navikli su se i žitelji sela Vreoci na nove (pri)gradske uslove života, do poslednjeg raseljeni iz svojih domova, zbog širenja kopova. Šire se i predeli pokriveni jalovinom, što se često porede sa površinom Meseca.
Tapšanje po ramenu
Podalje odatle, na nekih 45 minuta vožnje, mahom kroz razrovana polja, na periferiji Obrenovca, nebo puno reskih isparenja para gigantski spejs-šatl TENT-a. A to je jedan od dva obrenovačka objekta gde se proizvodi struja za dobar deo Srbije.
I Obrenovac je tužnjikav, iako komplet obnovljen nakon poplava 2016. Narod tumara, pomalo izgubljen. Ali, kad neko naleti na Dragoslava Ljubičića, „smelo“ ga potapše po ramenu, u znak krajnje pasivne, ali ipak prisutne podrške.
Jer, Ljubičić je prvi otpušteni radnik EPS-a, tačnije TENT-a, kao njegovog ogranka, jer godinama ukazuje na probleme u preduzeću. Tih dana baš je „preterao“, pozivajući građane i svoje kolege da se pridruže protestu studenata, čiji zahtevi ukazuju na stanje u državi.
I još se „drznuo“ da ustvrdi da je Grčićevo hapšenje „samo pokrivalica za odmazdu koja se sprema (neposlušnim, prim. nov.) radnicima“. Time kao da je svoj otkaz prejudicirao, dobijen pod istim obrazloženjem rukovodstva pod kojim je postradao i Perišić.
Kao poverenik Sindikata EPS Nezavisnost, tj, veteran sindikalnih bitki, Ljubičić je ovo i očekivao, ali nije „hteo da se preda bez borbe“. Pa rešenje nije primio na ruke, čisto da uspori čistku, i za to vreme smisli nove poteze. I on sigura pozitivan ishod sudskog spora, te nadoknadu svih neisplaćenih plata, ali duševnu bol cele njegove porodice, pa i duboko zabrinutih prijatelja, „ništa ne može da nadoknadi“.
Kako će TENT da se snađe sa zamenom stručnog lica na njegovom složenom radnom mestu OV-TK dispečera, ne bi morala da bude njegova briga, već nešto sasvim drugo. Naime, Ljubičić nema prava na novčanu nadoknadu sa Biroa rada, baš zato što je dobio otkaz, ma kako neutemeljen ovaj bio. „A zašto sam onda 37 godina uplaćivao u PIO“, pita se razočarano.
Doživeo je on i druga razočaranja tokom ovih ni mesec dana. Njegovi saborci iz UGS Nezavisnost ni reč nisu rekli povodom njegovog otkaza. Rastužili su ga i studenti koji ga jesu podržali, ali i okrenuli mu leđa kad se na tom protestu predstavio kao bivši radnik EPS-a, a „sada samo generalni sekretar Socijaldemokratske stranke” (dakle, politička ličnost). „Ja sam to što jesam“, kaže, naglašavajući da stoji iza ideologije socijaldemokrata, „jedine po meri radnika“.
Saborci Ljubičića iz UGS Nezavisnost ni reč nisu rekli povodom njegovog otkaza. Rastužili su ga i studenti koji su ga podržali, ali i okrenuli mu leđa kad se predstavio kao bivši radnik EPS-a, a sada samo generalni sekretar SDS
Daleko od socijalne pravde, ma pod kakvim znamenjem, Srbija se dala u proteste seljaka i „poštene inteligencije“ (kako je još Tito delio akademske građane). Samo još radnici većinski ćute, zbog korumpiranih sindikata, ali i iz još jednog razloga. „Svi sa dovoljno kvalifikacija, stručnog integriteta i dovoljno hrabrosti, otišli su u penziju“, Ljubičić tumači pacifikovanje radničke klase.
I pride dodaje da su „radnici izgubili poverenje u državu, a pravosuđe – stručnost i osećaj za pojam radnih prava“. Zato se valjda podrazumeva da radnici nose pelene (slučaj Jure u Nišu), ili da žive u sklepanim barakama, bez osnovnih higijenskih uslova (slučaj Linglonga u Zrenjaninu).
Konstantna pretnja otkazima najpodmuklija je mera pritiska vlasti na radnike. Tako, do ulaska ovog teksta u štampu, neizvesna je i sudbina Suzane Lazarević iz „Kolubare”, kojoj je takođe uručeno upozorenje pred otkaz. Dokle poslodavac može sebi da dozvoli da bude tako svirep i ohol, a da sasvim ne uruši privredu, pitanje je od milion evra. Onih naših, a Grčićevih.
