Aktivnost bez jasnog vremenskog trajanja, polupasivno gledanje u ekran dok na njemu nižemo stranice i stranice sadržaja, iako oduvek prisutna, doživela je svoju mutaciju u zloćudniju formu tokom COVID pandemije. Tako je dumskroling bio izazvan besomučnom potragom za pouzdanim i preciznim informacijama o virusu, broju slučajeva, simptomima, lečenju, vakcinaciji… A sa beskonačno mnogo izvora vesti i isto toliko komentara i tumačenja laika i profesionalaca, činilo se da ekranska crna rupa nema svoje dno. Potreba da dobijemo sve činjenice kako bismo se zaštitili od opasnosti i imali osećaj kontrole nad njom, dovela nas je u stanje stalne izloženosti negativnim vestima na društvenim mrežama i opsesivno ponašanje u kom aktivno tražimo depresivne i negativne informacije i vrlo brzo bivamo preplavljeni njima.
Specifičnost dumskrolinga ili dumsurfinga, koji je ostao navika i nakon pandemije, su osećanja uznemirenosti, anksioznosti, pojačanog straha i neugodnosti. U želji da jasnije i bolje razumemo komplikovane društvene i političke teme, lokalne ili globalne probleme, građanske proteste, ekonomsku krizu, gomilamo podatke, utiske, lične stavove i istraživanja koja probleme čine često maglovitijim i nemogućim za rešavanje.
Da li društvene mreže, svojim mehanizmom, mogu uopšte da nam pomognu da kompleksne probleme adekvatno istražimo i, još važnije, razumemo? Odgovor ne može biti zasnovan na isključivoj binarnosti, ali je u promišljanju ovog izazova važno razumeti mehanizam na kome je najveći broj društvenih medija zasnovan – neprekidno promenljive, u beskonačnom nizu činjenice i „činjenice“ koje se stalno dopunjavaju, osporavaju ili potvrđuju, teško da može biti efikasan način da znanje o bilo čemu izazovnijem ili komplikovanijem adekvatno formiramo. Dumskrolujući, nikad do kraja ne uspevamo da shvatimo šta se dešava i gasimo ekran ophrvani podacima i perspektivama, a neretko, svesno ili nesvesno, odabiramo jednu „istinu“ koju nam je najlakše da razumemo ili integrišemo u svoj identitet i skup vrednosti. Dok mi postavljamo pitanja društvenim mrežama, one nam, suštinski, ne daju odgovore, već samo otvaraju nova istraživačka pitanja. A teoretičari medija podsećaju da potraga za zastrašujućim, negativnim, katastrofičnim vestima nije nastala u eri interneta i mobilnih telefona – mi, kao ljudska bića i kao publika, imamo prirodnu sklonost da upravo na takve vesti više obraćamo pažnju.
Šta možemo da uradimo, ukoliko osećamo da je dumskroling postao deo naših svakodnevnih aktivnosti?
Dumskrolujući, nikad do kraja ne uspevamo da shvatimo šta se dešava i gasimo ekran ophrvani podacima i perspektivama, a neretko, svesno ili nesvesno, odabiramo jednu „istinu“ koju nam je najlakše da razumemo ili integrišemo u svoj identitet i skup vrednosti.
Veća odgovornost tehnoloških i medijskih kompanija preko kojih se informišemo, etički dizajn njihovih proizvoda i smanjenje mehanizama koji podstiču adiktivnost korisnika bi pomogli. Ali, deo rešenja je i u našim rukama. Prvi korak je prepoznavanje veze između dumskrolovanja i povećanja nelagode, uznemirenosti i besciljnog lutanja negativnim sadržajima na ekranu. Sledi postavljanje limita na korišćenje određenih aplikacija i definisanje vremena ili situacija u kojima čitamo vesti. Konačno, isključivanje notifikacija za one servise i aplikacije koji nisu ključni za naš privatni život. Kada dumskroling prepoznamo kao oblik ponašanja koji je preuzeo kontrolu nad nekim delićem našeg vremena ili života, vraćanje odgovornosti i kontrole jesu ključna stvar koju za sebe i svoje psihofizičko blagostanje možemo da uradimo.