Novembra prošle godine, prvi put u istoriji interneta, onlajn je egzistiralo više članaka koje je napisao algoritam nego čovek. Istraživanje agencije Graphite, zasnovano na podacima CommonCrawl arhive koja prati milijarde URL-ova. pokazuje logičan tok događaja koji je doveo do ovog rezultata – ChatGPT je lansiran krajem 2022, a za samo godinu dana svaki treći tekst onlajn je generisao AI.
Ovo nije neočekivan trend – sadržaj koji stvara veštačka inteligencija je jeftiniji i brži, a kvalitet varira i, često, ne daje mu se prioritet u odnosu na profit. Isti obrazac primećen je i na drugim tržištima sadržaja. Mesečni broj e-knjiga na Amazonu gotovo se utrostručio nakon lansiranja ChatGPT-a, a analiza časopisa Nature beleži skok u broju odbijenih naučnih radova, jer kako pisanje postaje lakše, raste broj prijava, a samim tim i broj odbijanja. Sve ove „linije“ kreću se naviše od novembra 2022. godine. Takođe, prema nekim studijama, oko 21% svih kratkih video-sadržaja na Jutjubu može se klasifikovati kao AI-generisano, a trećina ukupnog sadržaja spada u kategoriju brain rot – besmislen, niskokvalitetan, ali dovoljan da provocira reakciju i angažman publike. Kratki video-formati na TikToku i Instagramu funkcionišu po istoj logici, pošto su platforme međusobno kopirale dizajn do neprepoznatljivosti. Rezultat je ekosistem u kome algoritam ne samo da distribuira sadržaj, već ga i generiše, a zatim sam sebi rangira angažman koji taj sadržaj stvara. Međutim, priča ima zanimljiv preokret. Rast AI tekstova na mreži se zaustavio. Od proleća 2024. udeo stagnira, a istraživači kao razlog navode to što ih Gugl ne rangira.
Istraživanja o medijskoj pismenosti pokazuju da većina korisnika ne prepoznaje AI-generisani sadržaj, a još manje ga dovodi u vezu sa kvalitetom informacije koju dobija. Za redakcije, pritisak je dvostruk: konkurišu platformama koje ne plaćaju autore, a istovremeno trpe zahteve oglašivača za sve veći obim sadržaja
Pretraživači su, bar za sada, uspeli da filtriraju veći deo AI produkcije, pa korisnici ne vide sadržaj koji proizvodi veštačka inteligencija, svakako ni blizu količini u kojoj on zapravo postoji. Tako masa ovih tekstova postaje ogromna, ali je njihova vidljivost relativno mala. To, nažalost, ne važi za društvene mreže, gde deljenje sadržaja od strane korisnika može da eskalira i donese viralnost pre nego što iko reaguje. Pitanje ko će i kako zaustaviti ovu poplavu postaje sve važnije, a možda mu prethodi i pitanje – da li je uopšte moguće zaustaviti je. Regulatorni odgovori postoje, ali su fragmentirani i spori. Kina je od septembra 2025. uvela obavezno obeležavanje AI sadržaja vidljivim i nevidljivim vodenim žigovima, šifrovanim metapodacima, dok Evropska komisija upravo finalizuje drugi nacrt Kodeksa prakse o označavanju AI-generisanog sadržaja u okviru AI Akta. Sjedinjene Države, suprotno, nemaju sveobuhvatno savezno zakonodavstvo, regulacija ide kroz sektorske agencije i sve aktivniju mrežu državnih zakona. Globalna asimetrija znači da isti sadržaj koji mora biti obeležen u Šangaju, u Njujorku može proći bez ikakve oznake.
Ono što nijedna od navedenih studija ne meri jesu hibridni tekstovi u kojima AI piše prvi nacrt, čovek ga proveri, dotera i potpiše. Na drugoj strani ekrana stoji publika koja sve ovo, uglavnom, ne vidi. Istraživanja o medijskoj pismenosti pokazuju da većina korisnika ne prepoznaje AI-generisani sadržaj, a još manje ga dovodi u vezu sa kvalitetom informacije koju dobija. Za redakcije, pritisak je dvostruk: konkurišu platformama koje ne plaćaju autore, a istovremeno trpe zahteve oglašivača za sve veći obim sadržaja. Logičan odgovor je automatizacija i mnogi su je već primenili. Kratkoročno, troškovi padaju, ali dugoročno, stradaju istraživačko novinarstvo, kontekst, lokalne priče i jezik. Ostaje format koji izgleda kao vest, ali ne obavlja njenu funkciju. Najveću štetu, ponovo, snosi publika.
