U svojoj karijeri, Lukić je bio branilac u nekoliko visokoprofilnih slučajeva pred sudom u Hagu, uključujući i slučaj Momčila Perišića, bivšeg načelnika Generalštaba Vojske Jugoslavije. S druge strane, Spahović je aktivno učestvovao u brojnim slučajevima vezanim za ratne zločine, te je poznat po svojim stavovima i javnim nastupima koji se bave pitanjima negiranja genocida.
Spahović je provocirao debatu pitanjem o legalitetu i legitimnosti Haškog tribunala navodeći da su sve vlade, i Miloševićeva i Koštuničina, sarađivale sa sudom, što Lukić nije osporio dodajući da za njega legitimitet nije upitan – jer nije ni za državu Srbiju.
Domaćin je dalje hteo da razjasni tumačenje presude Međunarodnog suda pravde (MSP) o Srebrenici u kontekstu često zloupotrebljavanog termina „genocidan narod“. Učesnici Radar Foruma naglašavaju da presuda suda ne označava Srbe kao genocidan narod, već je cilj bio da se definiše zločin.
„Izgleda ima nekih koji su tako protumačili. Apsolutno se nijednom rečju nigde ne pominje, uopšte pojam genocidan narod ne postoji. Postoji nešto što se koristi često kao „genocidna politika“ – problem je genocidne države koja se ovde pominje u nekoj ravni Republike Srpske – da će onda Republika Srpska biti proglašena genocidnom republikom, a to je apsolutno protiv onoga što je sadržaj presude. MSP je rekao u svojoj presudi, posebno analizirajući taj prvi period, do Srebrenice, da nema nijedna, ni odluka, niti dokaz koji ukazuje na postojanje genocidne namere bilo kog lica iz vlasti Republike Srpske u tom periodu. Čak citiraju čuvenu odluku od šest strateških ciljeva Republike Srpske ‘92. godine. Znači, eksplicitno su rekli da Republika Srpska nije zasnovana kao genocidna tvorevina, a opet jasno poručili da su određeni članovi Glavnog štaba Vojske Republike Srpske izvršili genocid iz čega kasnije proizilazi odgovornost države za konvenciju o genocidu, to je drugi deo priče“, kaže Lukić.
Iz toga sledi da za Republiku Srpsku i za Srbe ne preti opasnost da budu tretirani kao „genocidan narod“, nadovezao se Spahović upitavši „šta je problem da to postane javna istina, zašto se stalno pumpa ta priča i ta paranoja, šta je osnov, odakle to dolazi?“.
„Iz želje da se stvori neprijatelj“, odgovorio je Lukić.
I sporne oslobađajuće presude Anti Gotovini, Naseru Oriću i Ramušu Haradinaju se u Srbiji često tumače kao nepriznavanje zločina počinjenih nad Srbima tokom ratova devedesetih, o čemu je Spahović upitao Lukića.
„Nezadovoljstvo u Srbiji prema Haškom tribunalu je zbog toga što u svim presudama gde su oslobođena lica koja nisu Srbi, znači i u predmetima hrvatskim i muslimanskim i predmetima sa Kosova, uvek je utvrđeno da je zločin učinjen, ali nisu ovi (Gotovina, Orić, Haradinaj). To pokazuje grešku tužilaštva, ništa drugo, ako tako piše to je eksplicitna greška tužilaštva. Kod Gotovine je baza zločina utvrđena. Kod nas javnost nije u tom smislu informisana da je ta baza zločina koja je u predmetu vezano za Oluju, u predmetu Gotovina, da smo mi tu bazu zločina koristili u sporu sa Hrvatskom dokazujući da je Hrvatska počinila genocid. Znači, nije sporno da su ti zločini utvrđeni da su učinjeni. Isto je kod Haradinaja, utvrđen zločin, ali nije Haradinaj, isto kod Nasera Orića itd“, eksplicitan je Lukić.
Govoreći o suđenju Momčilu Perišiću, čiji je bio branilac, advokat Lukić podsetio je da je Srbija sudu u tom predmetu dostavila i dnevnike Ratka Mladića.
„Usred tog suđenja Perišićevog, kada je počeo predmet odbrane, tada je naša država dostavila Hagu Mladićeve dnevnike, čuvenih trinaest rokovnika. Prethodno je naša država morala da dostavi Hagu zapisnike Vrhovnog saveta odbrane, koji su, što je interesantno, u vreme spora između Bosne i Srbije bili zatamljeni. Karla del Ponte se složila da se samo delovi tih transkripta daju u ovaj spor. Bosanska strana je strašno prigovarala tome želeći da kaže da imaju ceo taj transkript. Transkripti Vrhovnog saveta odbrane su u stvari – svake nedelje održavani sastanci između Miloševića, u to vreme, Momira Bulatovića, koji su predsednici republike Srbije i Crne Gore, Zorana Lilića, kao predsednika SRJ, i Momčila Perišića i Pavla Bulatovića. To je vođenje razgovora. To nije opis, nego je bukvalno snimljeno i tako snimljeno stavljeno na papir. Na kraju suđenja protiv Perišića, sudija Molotov je rekao da tu nema više ništa što ugrožava bezbednost Srbije i otvorio je sve te transkripte za javnost. Znači, i dan-danas kad kliknete i uđete na zapisnike Vrhovnog saveta odbrane, možete da pročitate. I mi smo to maksimalno koristili u završnoj reči zato što je to pokazivalo, pogotovo 1995. i 1994, da Milošević nije imao nikakvu vlast. Želeo je da ima uticaj, ali to su različite stvari. U nekom smislu je ostvarivao uticaj ali ne i vlast, a Perišić još manje“, ispričao je Lukić.
Polemika se povela i oko korišćenja termina „etničko čišćenje“ i „genocid“, odnosno njihovih pravnih kvalifikacija i onoga što je slučaj u praksi.
„Objasni nam kako Karadžićev plan za koji je Mladić rekao ‘to je genocid‘ – kada je Karadžić govorio na skupštini šta treba da se radi, šta Srbi treba da rade, a Mladić uzvratio ‘pa to bi bio genocid‘. Objasni nam tu razliku između etničkog čišćenja i genocida koja postoji pravno… Da ljudi razumeju jer to je možda primenljivo i na Oluju“, napominje Spahović.
„To je ono što se u stvari koristi kao termin, pa se koristi i kao dokaz u nekoj Direktivi broj 7, pa što se koristi i kao dokaz u Tuđmanovom govoru na Brionima – to je rečenica ‘da ljudi ovi nestanu sa ovog područja‘. Karadžić u Direktivi 7 pominje ‘da se stvore nepodnošljivi uslovi, da nestanu‘. Istu rečenicu, sličnu, govori Tuđman ‘da im se nanese udarac od kojeg se nikad neće oporaviti i da nestanu sa ove teritorije‘, Mladić u razgovoru, u hotelu Fontana, kaže ‘odlučite hoćete li ostati ili nestati’. Taj pojam ‘nestajanja‘ je u stvari – a pokazuje jednu zlonamernost haškog tužilaštva, jer zavisi ko tu kako tretira prema kome – ali je očigledno korišćen, pošto je korišćen u javnom rečniku, osim Direktive 7. Haško tužilaštvo je to htelo da svede na genocidnu nameru. To samo po sebi ne predstavlja dokaz, ali razlika je: genocid predstavlja uništenje grupe, ili dela grupe čije će uništenje uticati na celu grupu, i to je definisano i u Konvenciji o genocidu i u svim zakonodavstvima, a termin ‘etničko čišćenje‘ je prvi put iskoristio (Tadeuš) Mazovjecki u nekom izveštaju, a u stvari to je krivično delo progona kao zločin protiv čovečnosti, a to je najprostije, napuštanje teritorije bez volje“, naglašava Lukić.
Ipak, Spahović je podsetio da je Dobrica Ćosić upotrebio još jedan termin – humano preseljenje.
„Da li to znači da ti, kad premeštaš ljude sa teritorije gde oni žive na neku drugu teritoriju, da bi na tu teritoriju naselio svoje ljude, je l‘ to progon?“.
„To sad imamo Izrael i Gaza na primer. Ženevske konvencije predviđaju prinudno preseljenje samo u slučaju ratnih dejstava i to privremno. Znači, ti možeš da preseliš stanoviništvo prinudno i normalno da se posle vrati. Sve ostalo što je van volje tog lica ili grupe lica, je prinudno preseljenje, u okviru iste zemlje, a deportacija je van teritorije, ali to su iste stvari. Nažalost, u ratovima bivše Jugoslavije toga je bilo na svim stranama“, kaže Lukić.
Advokat Novak Lukić izneo je i tvrdnju da smatra da Slobodan Milošević nikada ne bi bio osuđen za Srebrenicu iako je postavio pitanje njegove naknadne odgovornosti.
„Sud je utvrdio da je Srbija odgovorna jer je mogla da spreči zločin u Srebrenici. Jedan od osnovnih dokaza za to jeste iskaz Veslija Klarka u predmetu Slobodana Miloševića. Vesli Klark je na tom suđenju rekao – kada je razgovarao sa Miloševićem posle Srebrenice u Beogradu i kad ga je pitao ‘a Srebrenica?‘, a Milošević mu odgovara ‘nisam znao, da sam znao, ja bih to sprečio‘. Kada je Vesli Klrak rekao tu rečenicu, predsedavajući sudija Robinson ili Mej, ga je pitao ‘je l‘ znate vi koju težinu ima vaša rečenica‘, a on kaže ‘da, ja stojim iza toga‘. Milošević ga je unakrsno ispitivao i onda ta rečenica nikad nije bila predmet ocene, da kažem, taj dokaz da li mu veruješ, da li mu ne veruješ, ali Međunarodni sud pravde je to citirao i mnogi su se pozivali na to da je Milošević znao da je mogao sprečiti. Ja iz ove perspektive, a dosta sam pratio Srebrenicu zbog suđenja Perišiću, ja mislim da Milošević ne bi nikad bio osuđen za Srebrenicu. Drugo je pitanje nakon Srebrenice, kad si znao šta se desilo, šta si preduzeo povodom toga, ali to opet spada u nivo komandne odgovornosti, a utvrdilo se da nema komandne odgovornosti“, kaže Lukić.
Zanimljiv deo razgovora poveo se i oko ratnog plana Drina iz 1993. godine, koji je predstavljao strategiju odbrane srpskih teritorija u slučaju napada budući da je Spahović osporio tezu da Milošević nije bio upoznat sa dešavanjima u Srebrenici.
„To je 1993. donet plan šta će se raditi ako jednu od teritorija srpskih – srpska Krajina, Republika Srpska i Srbija i Crna Gora – bude napadnuta. Onda je potpisan ratni plan da svi učestvuju i brane tu koja je napadnuta. Taj ratni plan Drina kad ga je Hag dobio od Srbije, meni su rekli, bogami, sad vidi šta ćeš s ovim, jer je to bilo već u vreme dok je Perišić bio načelnik Generalštaba. Ja odem i pokažem Perišiću i vidi se neki stav 4, onako decidirano napisano, i Perišić je insistirao da to bude javni dokument i on i dan-danas može da se otvori, da se čita. Veliki deo odbrane sam ja zasnivao na tome da dokažem da je to bila igra Miloševića sa Karadžićem i Mladićem i Martićem i tada Miletom Novakovićem koji je bio komandant srpske Vojske Krajine, zbog nekih svojih političkih interesa. Ratko Mladić je taj ratni plan sproveo do nivoa čete, Vojska Jugoslavije ostalo je samo na nivou ratne sobe, nikad se nije taj plan sproveo. U krajnjem slučaju i kad se desio Bljesak i Oluja niko se nije ni pomakao, tako da ja mislim da je Milošević često iz političkih svojih interesa, manipulacija i svoje neke lukavosti manipulisao tim ljudima“, ispričao je Lukić.
Lukić je zaključio da je Haški tribunal u jednoj stvari svakako dragocen jer je ostavio istorijsku građu dostupnu svima koja predstavlja svojevrsnu arhivu razumevanju sukoba na Balkanu devedesetih godina prošlog veka.
*O čemu su još govorili Spahović i Lukić u desetoj epizodi Radar Foruma pogledajte na vrhu teksta, a možete nas pratiti i na Jutjubu, kao i platformama Deezer, Spotify i Apple podcast. Radar Forum možete gledati i svake subote od 18 sati na televiziji N1