Sve je ukazivalo da će ovogodišnje izdanje Mirëdita, dobar dan festivala biti drugačije od prethodnih 10 izdanja. I bilo je, festival je nekoliko sati pre vremena predviđenog za otvaranje zabranjen a gosti festivala, umetnici, mladi ljudi i novinari su praktično izbačeni iz Beograda. Mislim da je reč izbacivanje adekvatna, a da bi sve ostalo bio eufemizam koji bi odgovorne za čitavu ovu situaciju abolirao.
Kampanja protiv festivala bila je puna mržnje i neistina. Trajala je čitave dve nedelje i tokom te kampanje građani su mogli da čuju kako kosovski Albanci nemaju savremenu kulturnu scenu, a nemaju zapravo ni kulturu osim narodne nošnje, kako nije isto kada festival napadaju nacionalisti sa Kosova i nacionalisti iz Srbije, kako se festivalom promoviše terorizam i kako je namerno odabran Vidovdan da bi se provocirao srpski narod.
Mi smo učinili sve što je bilo u našoj moći da doprinesemo smirivanju tenzija, ali istovremeno da ne odustanemo od slobode i kulturne razmene koja mora i treba da se dešava. Svi javni događaji zakazani za 28. jun pomereni su na preostala dva dana festivala dve nedelje pred početak.
Ovo nije bila samo zabrana festivala, ovo je bilo kontinuirano ponižavanje i dobar pokazatelj koliko su vlasti u Srbiji iskrene kada kažu da žele mir i normalizaciju odnosa
Ministar unutrašnjih poslova, Ivica Dačić u samo sedam dana dao je dve potpuno kontradiktorne izjave. Prva je bila je da festival skup visokog rizika bez objašnjenja da li je ovakvoj kvalifikaciji prethodila bezbednosna procena. Par dana pred početak festivala, isti ministar izjavio je da je u pitanju ipak skup koji nosi određene rizike sa kojima policija može veoma jednostavno da se iznese.
U istom vremenskom periodu, ministarka za brigu o porodici, Milica Đurđević Stamenkovski, u čijem resoru nije bavljenje kulturnim manifestacijama jer za to nije ni nadležna, bavila se i istragom društvenih mreža učesnika festivala. Bavila se i aktivnostima bivših učesnika, pa je njihovo lično delovanje, nakon učešća na festivalu, pripisivala upravo festivalu. Međutim, ono što bi bilo u ministarkinoj nadležnosti jeste ispitivanje prevara na konkursima njenog ministarstva, koje je 2021. godine isplatilo pet miliona evra mreži fantomskih organizacija, ali to je izgleda ne zanima baš puno.
Blistavo i strašno
Neki od njih su se pozivali na Bekima Fehmiua, koji je bio i ostao inspiracija festivala. Blistavo i strašno je bilo to pozivanje na Bekimov lik i delo, oni se oslanjaju na neznanje građana Srbije za koje su se sami pobrinuli. Nikada nisu pomenuli Bekimovu borbu protiv represije ili razloge za njegovo protestno napuštanje scene u predstavi Gospođa Kolontejn u Jugoslovenskom dramskom pozorištu 1987. godine, zato što su ti razlozi još uvek tu, oni su taj razlog.
Slušajući predstavnike Vlade moglo se lako utvrditi da ovogodišnji program festivala nisu ni pogledali. Ideja upravo i jeste bila da se ne razgovara o programu, da ne pričamo o tome koliko je divan film Vera sanja more, cilj je bio da nikada ne poželimo da upoznamo stvaralaštvo savremene kosovske kulturne scene ili ljude koji u potpunosti odudaraju od slike „kosovskog Albanca“ u koju nas primoravaju da verujemo slepo i bespogovorno. Međutim, nijednom pristojnom i slobodarski orijentisanom čoveku ovakva vrsta robovlasničkog radikalskog patriotizma nije bliska.
Za to vreme, dok predstavnici Vlade govore kako se nekim festivalom priznaje kosovska nezavisnost, zakazan je razgovor predsednika Vučića sa kosovskim premijerom Albinom Kurtijem u Briselu. Ministar spoljnih poslova Marko Đurić potpisao je deklaraciju donetu na samitu za mir u Ukrajini, a istu deklaraciju na istom samitu potpisalo je i Kosovo.
Došao je 27. jun, dan otvaranja festivala, deo učesnika, čiji su događaji zakazani za prvi dan, već je stigao u Beograd, a najveći deo njih trebalo je da stigne po podne tog dana. Ujutru je već bilo jasno da ništa nije kako treba. Naime, ovo nije prvi put da se festival održava u Dorćol platzu, te samim tim mi kao organizatori vrlo dobro znamo kako izgleda kada policija zaista želi da obezbedi taj prostor jer smo imali iskustva sa protestima i u ranijim godinama i to mnogo većim od ove orkestrirane huliganske šarade.
Samo nekoliko policajaca bilo je prisutno u Dorćol platzu, iako su pripadnici desničarskih grupa noć pre prostor išarali nacističkim simbolima i porukama: Mrš napolje! Niste dobrodošli!, koje smo naravno obrisali. Bend je uspeo da uđe u prostor, međutim proba je ubrzo zabranjena, krenulo je okupljanje huligana koji su pušteni do samog ulaza, ranijih godina to nikada nije bio slučaj. Koristili smo zadnji ulaz kako bismo umetnike uveli u prostor, međutim na njemu se ubrzo našao lanac sa katancem koji nije stavio vlasnik prostora. Policija je odbila da skine lanac iako su u njihovom prisustvu, na njihove oči, uspeli da praktično zatvore ljude kao neke taoce. Nakon toga usledile su lažne dojave o bombi, autobus pun ljudi zaustavljen je na Bubanj potoku, a oko 14 sati saopšteno mi je da je festival zabranjen u celosti i da svi ljudi moraju smesta napustiti Srbiju i vratiti se na Kosovo.
Huligani su pušteni do samog ulaza. Koristili smo zadnji ulaz kako bismo umetnike uveli u prostor, međutim na njemu se našao lanac sa katancem koji nije stavio vlasnik prostora. Policija je odbila da ga skine i tako su u njihovom prisustvu ljudi praktično zatvoreni kao neki taoci
Autobus u kome su bili mladi sa Kosova, umetnici i novinari, pod pratnjom policije otišao je nazad za Prištinu. Grupa umetnika zarobljena u Dorćol platzu evakuisana je tek uveče i to vozilom koje smo sami organizovali jer policija nije želela da asistira. Huligani su proslavili zabranu uz alkohol, urlanje i baklje. Deo umetnika koji je ostao u Beogradu sutradan je otišao u pratnji policije. Uglavnom, ovo nije bila samo zabrana festivala, ovo je bilo kontinuirano ponižavanje i „razvlačenje pameti“ i dobar pokazatelj koliko su vlasti u Srbiji iskrene kada kažu da žele mir i normalizaciju odnosa.
Važno je napomenuti da uprkos državnoj kampanji protiv festivala, jedan jedini običan sugrađanin nije bio ispred Dorćol platza kako bi iskazao neslaganje sa festivalom, nijedna osoba. To jeste razlog za optimizam.
Na adresu moje kancelarije jutro nakon zabrane stigla je preporučena pošiljka, na moje lično ime. Pošiljka je zaudarala na trulež, pozvali smo policiju. Unutra je bila raspolućena svinjska glava i preteće pismo potpisano od strane jedne od grupa koje su bile ispred Dorćol platza, na čiju je stranu ovom zabranom država nedvosmisleno stala. Tog dana oglasio se i premijer Miloš Vučević koji je rekao da je festival besmislen, a da organizatori zaslužuju prezir. Prezir koji smo dobili imao je i neprijatan miris.
Ovaj naš mali festival prevazišao je sam sebe i sopstvene ciljeve, uprkos svemu što se dogodilo naši odnosi sa ljudima sa Kosova još su čvršći jer smo odabrali solidarnost i razumevanje, i ne planiramo da odustanemo, naprotiv.
Ispratili smo zajedno sa četrdesetak ljudi iz Beograda naše goste sa Kosova. Kada podvučem crtu, osećam beskonačnu sramotu zbog načina na koji su gosti festivala izbačeni iz Beograda. Realnost na Kosovu neće nestati ako je dovoljno dugo negiramo i okrećemo glavu, ali posle ove zabrane ostaje veliko pitanje šta ćemo sa našom realnošću i da li planiramo da ovoga puta jasno kažemo: Ne u naše ime.
