Deluje kao referendumsko pitanje: Srbija ili mafija? Velikim skupom na Slaviji u subotu na kome je taj slogan izbačen, studentski pokret započeo je predizbornu kampanju, koja se, za više od godinu dana otkako je iznet zahtev za raspisivanje prevremenih izbora, samo nazirala. I, čini se, položio uvodni ispit.
Nevolja je samo što izbornog referenduma nema. I što i druga strana, ona vladajuća, sebe predstavlja kao „Srbiju“ i tvrdi da ona „pobeđuje“, sve uz mnogo moćnije „megafone“ od studentskih. Osim besomučne propagande, kao dokaz tog „pobeđivanja“ vlast nudi sve jaču silu, demonstriranu i u čudno započetim incidentima nakon mirnog skupa na Slaviji, po više puta viđenom receptu, ali uz znatno veće policijske snage i mehanizaciju nego do sada.
Rat brojkama
Da li je, nakon poslednjeg prebrojavanja pobunjene Srbije, kraj duge agonije imalo bliži? I da li subotnja slika masovnosti i snage povećava mogućnost mirnog raspleta drame sa sve monstruoznijim epizodama, poput slučaja Senjak?
Ili je činjenica da otpor ne opada a umora nema samo povećala opasnost od još veće represije i još mračnijih metoda sa ciljem odbrane vlasti – bez nade da bi se izborima, makar i potpuno neravnopravnim, zarobljena država mogla osloboditi?
Skup u nedelju, pod imenom „Ti i ja, Slavija, jer studenti pobeđuju“ nije, poput mnogih ranije, najavljivan kao „dan D“ posle koga više ništa neće biti isto: nikakva velika očekivanja nisu „pumpana“, građani su pozvani samo da se još jednom okupe, izraze svoju želju za promenama i uživo čuju studentske poruke. S druge strane, nisu izostali standardni načini ometanja kretanja, poput obustave celokupnog železničkog saobraćaja, ovog puta sa nekoliko sati zakasnelim, jednako standardnim objašnjenjem („dojava o bombi“).
Masovnost skupa ne ruši samo nadu vlasti da može povratiti nekadašnji rejting, već i povećava mogućnost ubrzanja unutrašnjeg raspada, jer deluje kao signal približavanja poslednjeg trenutka za bežanje sa broda koji tone
Svemu tome uprkos, pozivu se odazvao rekordan broj ljudi, za mnoge sasvim iznenađujući: prema brojanju Arhiva javnih skupova, potkrepljenim objavljivanjem metode računanja, okupilo se između 180.000 i 190.000 ljudi, tako da je, tvrde, to bio drugi najveći protest od pada Slobodana Miloševića. Policija je, s druge strane, izbrojala svega 34.300 ljudi koji su preplavili Slaviju i sve okolne ulice. Isti je izvor, doduše, tvrdio da se na oko pola platoa ispred Skupštine Srbije početkom novembra prošle godine okupilo čak 47.000 ljudi. Aleksandar Vučić, predsednik svih građana, rekao je u prvom komentaru da je prihvaćena procena MUP-a „iako precizni podaci pokazuju da je nešto manje bilo od 34.300“, da bi se u sledećem nastupu uobičajenim rečnikom obrušio na procenu Arhiva javnih skupova.
Nikakvi brojevi, međutim, ne mogu da sakriju suštinu, vidljivu golim okom: ogromni prostor oko Slavije bio je krcat. Ne samo da se pokazalo da višemesečno mrcvarenje, zbunjivanje i maltretiranje pobunjenog dela društva nije rezultiralo odustajanjem, već deluje da se okupilo čak i više građana nego 28. juna prošle godine.
Drugim rečima – pobuna je istrajna. I može samo da raste, s obzirom na sve strašnije kosture koji ispadaju iz naprednjačkih ormara („slučaj Senjak“, recimo) ali i dolazak novih generacija, koje Vučićeva vlast teško da će moći da kupi – na šta ukazuju i ovonedeljne vesti o maturantima koji kraj školovanja proslavljaju u majicama sa sloganom „Studenti pobeđuju“.
Ko će prvi
Ta slika stvarnosti ne ruši samo nadu vrha vlasti da može povratiti nekadašnji rejting. Više od toga: povećava mogućnost ubrzanja unutrašnjeg raspada, jer deluje kao važan signal približavanja poslednjeg trenutka za bežanje sa broda koji tone, makar za one koji u takvu avanturu mogu relativno bezbedno da se upuste. Na društvenim mrežama već je, uostalom, pokrenuta nova zabava – praćenje izraza nelagode na licima ljudi koji Vučiću stoje iza leđa dok se obraća javnosti.
Deluje da Ivica Dačić, na koga prvo pada sumnja da priprema prebeg, nema taj kapacitet, naročito nakon što je „prespavao“ skandal u koji je umešan Veselin Milić, sada smenjeni šef beogradske policije. Neobična vest stigla je, međutim, sa Zlatibora, gde je Milan Stamatović, predsednik opštine Čajetina i koalicioni partner SNS-a, organizovao „mobu“, s ciljem „odbrane državne imovine od uzurpacije privatnih lica“, uputivši niz optužbi na račun Republičkog geodetskog zavoda, Direkcije za imovinu i Ustavnog suda. Nejasno je, ipak, da li zlatiborski „šerif“, nakon što je jednom ušao u zagrljaj SNS-a, može da ode dalje od pokušaja učvršćivanja sopstvenog biračkog tela. Zasad se nije upustio ni u obnavljanje sukoba sa komšijom Đorđem Dabićem, istaknutim naprednjakom iz tog kraja, sada državnim sekretarom u Ministarstvu za brigu o porodici, a propustio je i priliku da omogući smenu vlasti u Sevojnu.
Programom skupa u subotu studentski pokret uglavnom je uspeo da zadrži projektovani catch-all imidž: u prvom planu bio je slogan „Srbija ili mafija“, koji asocira na „krvave šake“ s početka velike pobune i izražava ono što je interes i „levog“ i „desnog“ dela političke scene
Ako u redovima vlasti, naročito u nižim strukturama, i ima onih koji su već „zreli“ da dolazećoj snazi ponude svoje usluge i informacije, deluje da studentski pokret, bar za sada, nije ta adresa: pre svega zato što je konkretna adresa još uvek nepoznata. Odnosno, i dalje nema nikakve personalizacije, makar u vidu izbora ličnosti koji bi pokret mogli predstavljati, bez obzira na to da li se nalaze na tajanstvenoj izbornoj listi.
Programom skupa u subotu studentski pokret uglavnom je uspeo da zadrži projektovani catch-all imidž: u prvom planu bio je slogan „Srbija ili mafija“, koji asocira na „krvave šake“ s početka velike pobune i izražava ono što je interes i „levog“ i „desnog“ dela političke scene – potrebu za obračunom sa korupcijom i kriminalom. Priče o Memorandumu o Kosovu, koji je iznervirao građanski deo Srbije, nije bilo. Reakcije u pobunjenom delu javnosti bile su pomirljive – od optimističkih ocena o postojanju ozbiljnog programa, do pomirljivih tvrdnji da su govori nebitni i da je važna samo energija koja daje nadu u promene. „Imamo samo jedan cilj i taj cilj nas vezuje sve zajedno – da srušimo režim s Vučićem na čelu i da to uradimo mirno, ako možemo“, ocenio je, recimo, kolumnista Dejan Ilić.
Podrška
U brojnim komentarima, subotnji skup opisan je kao „miting, a ne protest“, odnosno kao jasan skup podrške jednom političkom akteru, studentskom pokretu – iako ima razloga i za ocenu da je reč o skupu protivnika vlasti, s obzirom na to da su u masi viđeni i brojni predstavnici političkih stranaka koje nisu, poput Demokratske stranke, pokreta Kreni-promeni i Zeleno-levog fronta (oročeno za eventualne letnje izbore), najavili izbornu podršku budućoj studentskoj listi.
„Prvi put možemo da iznesemo nedvosmislenu ocenu da je ovo miting, jer se cele prošle godine, sem za komemoraciju 1. novembra, moglo tvrditi da je dosta ljudi dolazilo očekujući da se nešto desi, a sada je bilo nula komunikacije da će se nešto desiti i to sa bedževima, majicama, zastavama, nalepnicama studentskog pokreta. Dakle, konačna potvrda onog što beleže i istraživanja, a to je da postoji politički akter sa kojim se veliki deo anti-SNS identifikovao, koji je motivisan i koji je došao da iskaže svoj politički identitet…Studentski pokret formalno nije stranka, ali preuzima sve više funkcija stranke, što se videlo iz kampanje Studenti pobeđuju koja je, na nivou opozicionog aktivizma u Srbiji, nešto što nismo videla od 2012. Sve su to dobre vesti za opozicioni deo javnosti. Ostaje i dalje deo opozicionih glasača koji će glasati za tradicionalne stranke i zadatak kako da se svi najefikasnije prebace preko cenzusa“, napisao je na svom Iks nalogu Aleksandar Ivković, urednik portala European Western Balkans.
Prema dosadašnjim poznatim istraživanjima, najbolji rezultat bi se postigao ako bi, osim studentske, postojala i opoziciona lista, tačnije dve, najčešće definisane kao proevropska, odnosno građanska, na jednoj i desna, odnosno proruska/antizapadna, na drugoj strani
Odmah posle skupa, studenti su građanima koji su im ostavili kontakt poslali poziv za „opštu mobilizaciju“, tvrdeći da „borba za slobodu zahteva učešće svih“. Kroz upitnik, građani mogu da upišu svoje podatke i izaberu način na koji žele da se angažuju – da se prijave za kontrolu izbora, budu članovi biračkog odbora ili sami kontrolori, ali i da se uključe u kampanju „od vrata do vrata“.
Od tradicionalnih stranaka, međutim, trenutno nema novih informacija o planovima, baš kao što nema ni jasnog objašnjenja zašto, kad već tvrde da bi najbolje bilo doneti odluku o izbornom nastupu na osnovu istraživanja javnog mnjenja, ne naruče istraživanje u koje bi imali poverenja i ne započnu planiranje, dogovaranje i delovanje sa jasnim ciljem promene vlasti. A sve u skladu sa odgovornošću koju imaju prema celom društvu.
Liste i listice
Prema dosadašnjim poznatim istraživanjima, najbolji rezultat bi se postigao ako bi, osim studentske, postojala i opoziciona lista, tačnije dve, najčešće definisane kao proevropska, odnosno građanska, na jednoj i desna, odnosno proruska/antizapadna, na drugoj strani.
Nakon sastanka u organizaciji Evropskog pokreta, činilo se da je formiranje proevropskog bloka započeto. Onda je, na poziv Miroslava Aleksića, održan sastanak na koji su pozvane i stranke desne orijentacije, pa je krenula rasprava o tome da li su potrebni ideološki srodni blokovi, ili novi catch-all blok.
Odluka Zeleno-levog fronta da podrži Studentsku listu u slučaju da izbori budu na leto celu priču dodatno je zakomplikovala. Nejasno je, pritom, šta se njome dobilo osim spekulacija o trvenjima u toj stranci, koje posredno potvrđuju pisanja pojedinih članova na društvenim mrežama. Studenti, kojima je ZLF i ranije pomagao u kampanji, sve vreme govoreći o mogućnosti dogovora o različitim izbornim opcijama, nisu izrazili oduševljenje potezom te stranke. Nema ni nagoveštaja da bi druge opozicione stranke mogle poći istim putem, čime bi se, bar u teoriji, stvorila mogućnost za „okršaj jedan na jedan“ između studenata i vlasti (doduše, nemoguć i zbog postojanja drugih lista). S druge strane, potez ZLF-a mogao bi da dodatno naruši međustranačko poverenje i oteža naknadno pravljenje dogovora o učešću u proevropskom bloku, u koji pojedini analitičari i dalje veruju. A julskih izbora, kao jedne od udica koje je Vučić zabacivao, pre nego što je izvukao onu sa ostavkom i izborima između kraja septembra i novembra – nema.
Nema ni nagoveštaja stvaranja „desnog“ opozicionog bloka sa kapacitetom da pokupi sve glasove na tom delu opozicionog spektra. Sudeći po dosadašnjim rezultatima, Miloš Jovanović sa svojom koalicijom NADA to teško da može da ostvari, uprkos kampanji u kojoj se predstavlja kao „autentična desnica“.
Ima, doduše, i vesti o novim mogućim savezima, poput onog o kome se, prema rečima Vladimira Gajića, dogovaraju Narodna stranka i Mi, snaga naroda Branimira Nestorovića „sa ciljem stvaranja šireg fronta“. Sporan je samo opozicioni kapacitet tog projekta, s obzirom na, recimo, Nestorovićev doprinos ostajanju Beograda u naprednjačkim rukama i njegovo najnovije zbližavanje sa Aleksandrom Vulinom.
Nova zakonska rešenja olakšala su prijavljivanje fantomskih lista, pa sve ukazuje da će na izbornim listićima ponovo biti gužva, tako da se što više obesmisli ideja referendumskog izjašnjavanja
Samostalni izlazak na izbore najavio je i Pokret snaga Srbije Bogoljuba Karića, nekadašnji koalicioni partner SNS-a koji je dve godine pauzirao od politike. Predsednik stranke Dragomir Karić govorio je o ambicijama da „ujedini Srbiju“, ali su analitičari skloniji oceni o ciljanom zbunjivanju birača i nameri da se skupe razočarani glasači vlasti, kako ne bi otišli ka Vučićevim oponentima.
Nova zakonska rešenja olakšala su prijavljivanje fantomskih lista, pa sve ukazuje da će na izbornim listićima ponovo biti gužva, tako da se što više obesmisli ideja referendumskog izjašnjavanja, moguća čak i u slučaju pojave tri opozicione liste sa međusobnim dogovorom o nenapadanju (studenti, proevropska i nacionalna opozicija).
Tog dogovora, međutim, i dalje nema. Ima samo prebacivanja krivice i međusobnih optužbi, pa čak i pravih malih ratova, koji rasipaju energiju i raduju samo vlast.
