U nedavnom intervjuu predsednik Vučić je na najjezgrovitiji mogući način objasnio zbog čega je Srbija, posle više od dvanaest godina pristupnih pregovora, još uvek daleko od članstva u Evropskoj uniji. I ne samo što je daleko od tog zvanično proklamovanog strateškog cilja, već se poslednjih nekoliko od njega sve više udaljava.
U retkim trenucima iskrenosti predsednik Vučić je rekao da se 15. marta prošle godine, prilikom velikog građanskog protesta u Beogradu, nije oslanjao na državne institucije. „Nisam se oslanjao na birokratski aparat. Oslanjao sam se na običan narod i zato smo uspeli da to prebrodimo. Narod je osetio da mu ukidaju državu i iz petnih žila se borio. Ja sam se spremao za ovo.“ Propustio je, međutim, da kaže da je taj narod, uglavnom odranije poznat organima gonjenja i sa podebelim krivičnim dosijeima, poslužio tom prilikom kao svojevrsna pretorijanska garda koja je štitila njega, a ne državu.
Po Vučiću država treba da bude ustrojena na načelu lojalnosti prema nosiocima najviše političke vlasti. Zbog toga oni delovi državnih institucija, u ovom slučaju policije, tužilaštva i sudova koji još uvek funkcionišu na načelima ustavnosti i zakonitosti u očima predsednika predstavljaju problem
U tih par rečenica predsednik Vučić je sažeo gotovo sve primedbe koje se godinama ponavljaju u izveštajima Evropske komisije o napretku Srbije, a to je da Srbija nema funkcionalne državne institucije.
Međutim, postoji suštinska razlika u razlozima na osnovu kojih su Vučić i Evropska komisija došli do sličnog zaključka. Ta razlika proizlazi iz dijametralno suprotnog shvatanja države i državne vlasti. Po Vučiću država treba da bude ustrojena na načelu lojalnosti prema nosiocima najviše političke vlasti. Zbog toga oni delovi državnih institucija, u ovom slučaju policije, tužilaštva i sudova koji još uvek funkcionišu na načelima ustavnosti i zakonitosti u očima predsednika predstavljaju problem. I u tome je cela suština nesporazuma između predsednika Vučića i Evropske komisije. Za Vučića institucije su dobre samo ako su lojalne nosiocima državne vlasti, dok Evropska komisija insistira na tome da one moraju biti lišene partijskog uticaja i delovati na osnovu ustava, zakona i prihvaćenih međunarodnih obaveza. To opet zahteva elementarnu podelu vlasti i nezavisnost pravosuđa. Jedino tako državne institucije mogu ispuniti svoju osnovnu funkciju, da budu garant demokratije, vladavine prava i poštovanja ljudskih prava. A demokratija, vladavina prava i poštovanje ljudskih prava su ključne evropske vrednosti koje predstavljaju uslov za članstvo u Evropskoj uniji.
Za više od dvadeset godina koliko je Mađarska članica Evropske unije i uprkos brojnim problemima između Budimpešte i Brisela, Mađarska je uz pomoć evropskih institucija ipak izgradila koliko-toliko stabilne institucije koje su u stanju da garantuju regularnost izbornog procesa
Naravno da je toga svestan i sam predsednik Vučić. Zbog toga je u proteklih dvanaest godina vlast uz silno coktanje i roptanje ušla u proces formalnog usklađivanja zakonodavstva sa pravom EU. Ali na način da to nikako ne ugrozi opstanak vladajućeg režima. Proces usklađivanja propisa nije praćen izgradnjom nezavisnih institucija koje bi mogle da obezbede pravilnu primenu tih propisa. Naime, vlast je odlično naučila lekcije iz Poljske i Mađarske iz vremena vlasti partije Prava i pravde i Orbanovog Fidesa. A to je da nije toliko važno šta piše u ustavu i zakonu, već kako taj ustav i zakone čitaju i primenjuju ustavni sud i redovni sudovi. Zato je Vučiću svaka ideja podele vlasti, nezavisnog pravosuđa i uopšte nezavisnih institucija strana i potencionalno opasna. Za njega vlast je ili apsolutna ili ne postoji i zbog toga ne sme biti posrednika između njega i naroda, pogotovo ne u vidu nekih samostalnih državnih tela koja bi se isključivo držala ustava i zakona. Uostalom on je tu pouku izvukao iz poraza svog bliskog političkog saveznika Orbana na parlamentarnim izborima. „Ja se nisam oslanjao na birokratski aparat! Tu je bila velika greška mog prijatelja Orbana koja se i danas vidi.“ Na sreću, Orban nije poslušao Vučićev savet, već je posle svega par sati nakon zatvaranja biračkih mesta priznao poraz i ušao u proces mirne predaje vlasti.
Vlast je odlično naučila lekcije iz Poljske i Mađarske iz vremena vlasti partije Prava i pravde i Orbanovog Fidesa. A to je da nije toliko važno šta piše u ustavu i zakonu, već kako taj ustav i zakone čitaju i primenjuju ustavni sud i redovni sudovi
Naravno, mirnoj tranziciji vlasti je, uz očigledne razlike u političkoj kulturi u Srbiji i Mađarskoj, značajno doprinelo članstvo Mađarske u Evropskoj uniji, koje bi postalo neodrživo u slučaju uzurpacije vlasti i krađe na izborima. Za više od dvadeset godina koliko je Mađarska članica Evropske unije i uprkos brojnim problemima između Budimpešte i Brisela, Mađarska je uz pomoć evropskih institucija ipak izgradila koliko-toliko stabilne institucije koje su u stanju da garantuju regularnost izbornog procesa.
Sa druge strane Srbija se zbog nefunkcionisanja institucija ili njihove instrumentalizacije od strane vlasti suočava sa sve većim političkim nasiljem na ulicama. Otmice, prebijanje, gaženje pristalica studentskog pokreta, njihovo neselektivno hapšenje i pritvaranje pod besmislenim optužbama postali su deo svakodnevnog života. I umesto da predsednik svih građana pozove na mir i uzdržanost sve aktere u političkom životu, on ohrabruje takvo ponašanje svojih pristalica. Izjavom da se oslanja na njih, a ne na birokratizovane državne institucije, on ih zapravo legitimizuje kao zaštitnike države i daje im pravo da uzmu zakon u svoje ruke. Istovremeno time poručuje policiji, tužilaštvu i sudovima da se ne mešaju, već da okrenu glavu na drugu stranu. U takvim okolnostima, naravno, nema nikakvog izgleda za bilo kakav pomak Srbije ka članstvu u Evropskoj uniji, što u ovom trenutku i nije najveći problem.
Mnogo je ozbiljnije to što se Srbija usled urušavanja institucija ubrzano udaljava od osnovnih evropskih država i sve više približava postsovjetskim evroazijskim republikama. Takođe je problem što veliki broj građana vidi te vrednosti, na čijem poštovanju insistira Evropska unija, kao nešto nametnuto i tuđe srpskoj tradiciji.
Upravo u tom pogledu postoji velika razlika između Srbije i Mađarske. Članstvo Mađarske u Evropskoj uniji pokazalo se kao odlučujuće u mirnoj tranziciji vlasti. Sa druge strane Srbija je prepuštena samoj sebi i svojim zabludama. Ali, kao što je to predvideo poslednji jugoslovenski premijer Ante Marković, „svoje zablude plaćaćemo siromaštvom, trovanjem duha i položajem duboke periferije u Evropi“.
