Spoljna politika Aleksandra Vučića godinama se svodila na veštinu opstanka između velikih sila. Lekcija koju Slobodan Milošević nije umeo da savlada: dovoljno blizu svima za percepciju garanta stabilnosti, a dovoljno daleko da se zadrži privid autonomije, ali i lekcija koju nije naučio od Josipa Broza Tita: da takav model može da opstane samo ako je prilagođen stabilnoj geopolitičkoj ravnoteži.
Ruku na srce, ne može se reći ni da je primena ovog modela u Srbiji samo Vučićeva zasluga, jer su mu taj put trasirali njegovi politički prethodnici, danas njegovi žestoki protivnici. Problem tog modela nastaje u istorijskim periodima u kojima prostor između sila počne da nestaje. Februar 2022. je upravo označio početak tog razdoblja.
Politika balansiranja bila je planirana i jasna strategija Aleksandra Vučića. Energetska zavisnost od Rusa, ekonomska od Evropske unije, finansijska i infrastrukturna od Kine
Moglo bi se reći da je do tog trenutka politika balansiranja bila planirana i jasna strategija Aleksandra Vučića. Energetska zavisnost od Rusa, ekonomska od Evropske unije, finansijska i infrastrukturna od Kine. Srbija je bila država kandidat za članstvo u EU, ali bez presije iz Brisela da se transformiše u jasnim i konkretnim rokovima, pa je vlast mogla da koristi sve pogodnosti tog statusa, plaćajući za njih samo cenu regionalne stabilnosti.
Kada je počeo rat u Ukrajini, Vučić je nastavio sa prethodnom politikom, hazarderski računajući da će se on okončati u nekom kratkom roku. Srbija nije uvodila sankcije Rusiji, održavala je političke veze sa Kremljom, dok je istovremeno njena ekonomija ostajala gotovo potpuno oslonjena na evropsko tržište i investicije. Rat se nije završavao pa je bio prinuđen da otpočne i energetsku diverzifikaciju. To je neko vreme izgledalo kao diplomatska sofisticiranost.
Ono sa čim nije računao jeste da će upravo rat na teritoriji Evrope i njene lidere prodrmati do mere da shvate da je konačno proširenje Evropske unije na Zapadni Balkan njihov, pre svega, bezbednosni interes. Tada su iz Brisela počeli da pristižu avansni računi za dalje korišćenje geopolitičkih benefita u vidu zahteva za reformskim procesima, koji bi i Srbiju i druge zemlje regiona trajno integrisale u politički prostor Evropske unije. Pokušavao je iz te pozicije da se izvuče čekajući signal za ukrcavanje bez ispravne karte u dodatni vagon voza, čijom lokomotivom upravlja Ukrajina. Nudio je umesto karte kondukterima litijum, rafale, oružje Ukrajini. Oni to nisu odbijali, naprotiv, ali su insistirali na karti. Nastavljao da Rusima daje simboličke mrvice prijateljstva, priznajući im ponekad zasluge za pomoć u unutrašnjim neprilikama, odbijajući da nacionalizuje NIS.
Onda su svi počeli da gube strpljenje. I on. I kondukteri, i mašinovođa voza koji čeka na drugom koloseku, ne sa ciljem da vagon Srbiju negde odvede, već samo da ga trajno odvoji od tog prvog voza.
Vučiću se moglo tolerisati korupcija, organizovani kriminal, medijska kontrola, izborni uslovi, kontrolisane institucije, sve dok je osiguravao da se unutrašnje slabosti takvog sistema ne prelivaju preko granica Srbije. I sve dok je delovao nezamenljivo
Vučićeva reakcija na model postepenog pristupanja EU, koji je predložio nemački kancelar Merc, možda je bila i njegova najiskrenija rečenica o evropskim integracijama Srbije u poslednjih četrnaest godina: taj model nije dobar za Srbiju. A nije dobar jer ne dozvoljava posluživanje sa švedskog stola (Šengen i pristup jedinstvenom tržištu), već trajnu pretplatu na sva tri obroka uz propisani dress code o kome se ne pregovara. Odnosno, predviđa članstvo država kandidata kao konačni cilj, uz postepeno pristupanje svim pravima koje imaju države članice, ali uz političku i institucionalnu transformaciju. I upravo to je razlog što danas postoje dve paralelne politike Evropske unije prema Srbiji koje vrlo često deluju kontradiktorno.
Prva politika je institucionalna i odnosi se na Srbiju, kao i dalje kandidata za članstvo u Evropskoj uniji. Zato Marta Kos razmatra da li Srbija zbog urušavanja vladavine prava i degradacije nezavisnosti pravosuđa i dalje zaslužuje sredstva iz Plana rasta. Zato poslanici Evropskog parlamenta reaguju na Mrdićeve zakone, kršenje medijskih sloboda, policijske brutalnosti, izborne neregularnosti. Zato neki evropski akteri pokazuju da određene crvene linije ipak postoje.
Druga politika je i dalje geopolitička, ona koja je Evropskoj uniji bitna zbog sopstvene geopolitičke reputacije i relevantnosti. Zato Ursula fon der Lajen, šefica Marte Kos, održava direktan politički kanal sa Vučićem i insistira da Srbija ostane deo regionalnog okvira. Iz ugla dela evropskih lidera Srbija je i dalje važna zbog stabilnosti Balkana, energetike, migracija i odnosa prema Rusiji.
Ove dve evropske logike sudaraju se u rastućem nestabilnom geopolitičkom okruženju. Jedna Zapadni Balkan posmatra kroz kratkoročnu stabilnost, a druga razume da dugotrajna stabilokratija na kraju proizvodi upravo onu nestabilnost koje se Evropa očajnički plaši i koja je najmanje što joj u ovom trenutku treba.
Dok su ova dva pristupa funkcionisala autonomno, Vučiću se moglo tolerisati mnogo toga: korupcija, organizovani kriminal, medijska kontrola, izborni uslovi, kontrolisane institucije, sve dok je osiguravao da se unutrašnje slabosti takvog sistema ne prelivaju preko granica Srbije. I sve dok je delovao nezamenljivo.
Protestni talas pod liderstvom studentskog pokreta nije opasan samo zato što protestuje. Opasan je jer je prvi put ozbiljno narušio monopol vlasti nad društvenom energijom i idejom budućnosti
Najnovije kriminalne afere i hapšenja visokih policijskih funkcionera dolaze u trenutku kada ta percepcija počinje da puca.
Sve velike sile mogu da sarađuju i sa veoma autoritarnim liderima. Problem nastaje kada počnu da ih doživljavaju kao politički potrošene i dugoročno nepredvidive partnere. Milo Đukanović je najbolji primer takvog pristupa. I upravo tu dolazimo do najvećeg problema za Vučića danas.
Protestni talas pod liderstvom studentskog pokreta nije opasan samo zato što protestuje. Opasan je jer je prvi put ozbiljno narušio monopol vlasti nad društvenom energijom i idejom budućnosti. Autoritarni sistemi ne plaše se samo organizovane opozicije. Plaše se trenutka u kome ljudi prestanu da veruju da je postojeći poredak jedini moguć. Godinama je Vučićev sistem počivao na percepciji nepobedivosti. Kada ta percepcija počne da slabi, menjaju se i kalkulacije domaćih elita, investitora i međunarodnih aktera. I upravo zato, skoro godinu i po dana u kontinuitetu, reakcija Vučića i njegove mašinerije na talas pobune svodi se na njegovu delegitimizaciju i pokušaje da se on predstavi kao mala grupa ekstremnih protestanata.
Zato njegova poslednja diplomatska ofanziva deluje hiperaktivno i grčevito. To više nije strateška diplomatija balansiranja, ona je nemoguća u nestabilnim geopolitičkim prilikama. To je očajnička potraga za spoljnim osloncem u trenutku kada unutrašnji teren postaje nestabilan. I upravo zato Vučić sada pokušava nešto mnogo rizičnije: da balansiranje između EU i Rusije zameni balansiranjem između Amerike i Kine. A to je daleko opasniji teren.
Rivalitet Vašingtona i Pekinga više nije samo pitanje različitih interesa, već pitanje buduće strukture sveta: tehnologije, energetike, veštačke inteligencije, infrastrukture, bezbednosnih mreža i globalnih lanaca snabdevanja. U takvom sukobu male države teško mogu dugo ostati potpuno neutralne.
Dve evropske logike o Srbiji sudaraju se u rastućem nestabilnom geopolitičkom okruženju. Jedna Zapadni Balkan posmatra kroz kratkoročnu stabilnost, a druga razume da dugotrajna stabilokratija na kraju proizvodi upravo onu nestabilnost koje se Evropa očajnički plaši
Ovih dana gledamo gotovo paradoksalnu sliku: Vučić u Pekingu produbljuje političke i infrastrukturne veze sa Kinom, dok istovremeno pokušava da u budućem Strateškom dijalogu sa Trampovom administracijom zauzme mesto Viktora Orbana u ovom delu Evrope. U razmaku od dva dana, piše hvalospeve predsednicima ovih država, nudeći resurse, infrastrukturu, privilegovane procedure za investicije, amnestiranje od odgovornosti, skoro kolonijalni status Srbije, pa i ljubav njenih građana. Onih koji su se zahvaljujući njegovoj višegodišnjoj politici izazivanja unutrašnjih podela, taman ušančili u rovove evropejaca i rusofila.
Predsednik koji neće da Srbija bude deo zajednice, ravnopravnih, ali suverenih država i naroda kojoj i istorijski i geografski pripada, u kojoj nije prihvatljivo da sudije sude po partijskom zahtevu, izbori sprovode uz pomoć hordi navijača i završavaju razbijenim glavama, a sadržaj svih medija bude uređivan iz jedne viber-grupe. Istovremeno i predsednik jedine evropske države koja nije uvela sankcije Rusiji, koji se toliko puta pozvao na bratske veze Srba i Rusa, upirao prst u oko svim evropskim prestonicama kada se pojavio na vojnoj paradi u Moskvi, povodom obeležavanja 80 godina od završetka 2. svetskog rata.
Sve što smo ovih dana čuli o budućoj saradnji Srbije sa Kinom i sve što ćemo narednih dana čuti o budućoj saradnji Srbije sa Amerikom, postaje nevažno. Jedini siguran rezultat ove diplomatske ofanzive je da će njome konačno nestati važna polarizujuća razlika između različitih delova pobunjene Srbije. Više nema potrebe ni za zvezdicama EU, ni za Isusom u borbi protiv onoga čija politika će se svesti na kolonijalnu upravu. Iz Vašingtona ili Pekinga, svejedno je.
